субота, 22. март 2008.

Miroslav B. Dušanić: Die Grenzen der Sprache

© by Bоžidar Bošković - Suton


Die Grenzen der Sprache sind die Grenzen meiner Welt.
(Wittgenstein)

dichter dran belauschen
das tiefe geräusch
des innern

durchqueren fiebernd
durchdringen bohrend
das empfindsame herz

dann zurückkehren
dem tage entgegen

unzufrieden
und regelrecht destruktiv

dichter dran
dichten absichtlich:

des blutes spur
des unsren körpers
der in trostlose leere vergeht

und alles licht abstößt
unwiederbringlich entgleist

Miroslav B. Dušanić

петак, 21. март 2008.

Erich Maria Remarque (1898-1970)

Erich Maria Remarque (1898-1970)


Die Worte stimmten nicht mehr, sie verschoben sich, sie drängten hinüber in andere, buntere Gebiete, als sie die kleinen Ereignisse meines Lebens geben konnten - ich wusste, dass sie schon nicht mehr Wahrheit waren, dass sie zu Phantasie und Lüge wurden, aber es war mir gleich -, die Wahrheit war trostlos und fahl, und nur das Gefühl und der Abglanz der Träume waren Leben...

Erich Maria Remarque

четвртак, 20. март 2008.

Exilgedichte

Exilgedichte

1
Ich atme tief ein.
Die Nacht groß und schweigend
lagert sich ab vor meinem Fenster.
Der Tod schleift die Rasierklinge
erblickt über dem Fensterrahmen.

2
An der Wand eine Spinne getarnt.
Der Tod schleift die Rasierklinge
im Rhythmus ihrer Atmung.

Miroslav B. Dušanić

© by Nikola Dedović
Der Tod und die Rasierklinge

Unbehagen in allen Sehnen
vielleicht ein wenig Scham
vieles lässt sich überreden
zertreten lang
geschliffen leis.

© by Fabian Tietz

*************************************************
Am Fensterkreuz
am Abend
Sonne ließ es scheinen
hing diesmal
Jesus nicht

© by SuMuze

уторак, 18. март 2008.

Niccolò Machiavelli

(* 3. Mai 1469 in San Casciano in Val di Pesa; † 22. Juni 1527 in Florenz)


Die Menschen beurteilen alle Dinge nach dem Erfolg.
Jeder sieht, was du scheinst, und nur wenige fühlen,
was du bist.

Niccolò Machiavelli

субота, 15. март 2008.

Miroslav B. Dušanić: Mascha Kaléko

Miroslav B. Dušanić
Mascha Kaléko

Ein Schritt. Zwei Schritte.
Und kein Trost
dazwischen.

An einem Ort -
den ich nicht kenne,
verdunkelt
ein heller Stern
in meinem Kopf.

Der Mond -
noch unbekümmert,
rundet sich
als gäbe es ihr Lächeln.

Miroslav B. Dušanić

петак, 14. март 2008.

Miroslav B. Dušanić: Finsternisklemme

© by Ljubiša Jovanović: Dobro i zlo
Finsternisklemme

als ob die farbe weint und rot ins grau versinkt
das blau wäre dann unendliches schwarz
blüht wie von selbst -
frisst alles auf
auch das weiß
und
das gelb zittert
ein gebet noch
bevor es in netze fällt
weither und nah verabschiedet sich grün
als ob es nie mehr hierher zurückkehren dürfte

Miroslav B. Dušanić

среда, 12. март 2008.

уторак, 11. март 2008.

Miroslav B. Dušanić: Umstellung

© by Aleksandra Lukić
Umstellung

unsere
worte
und
gefühle
bleiben
im zeit-
wirbel
laufend
derweil
wir still
zurück
in den
schatten
treten

Miroslav B. Dušanić

Miroslav B. Dušanić: Beigesetzte Sätze / Beisätze

Beigesetzte Sätze

ein pflasterstein
ein blutendes gesicht
ein engel im marmor
klagegesang der vögel
zypresse auf dem friedhof

Miroslav B. Dušanić

© by Tune Andersen - I graven
Beisätze

ein pflaster
ein stein
blutende sicht
ein engel im marmor
eine klage: gesang der vögel
zypresse auf dem friedhof...

Miroslav B. Dušanić

понедељак, 10. март 2008.

Miroslav B. Dušanić: Texte und Stimmen

Texte und Stimmen

nichts mehr halten können
es strömt alles bergab
zur brust
überall spuren wortbrüche

Miroslav B. Dušanić
© by photoclasta
wortfluss

ich steige nicht
verstummt hinein
ich schweige nicht
verstockt hinaus
ich treibe leise
flußabwärts
lautentbrannt

© by SuMuze

Miroslav B. Dušanić: Uns umgeben Worte

© by Milan Stašević: SVETI IDEOGRAM, 1997, ulje na platnu (HOLY IDEOGRAM, 1997, oil on canvas)

Uns umgeben Worte, beieinander nackt
und unrettbar - jeder Satz ein Grabstein

Miroslav B. Dušanić

субота, 08. март 2008.

Матија Бећковић: Кад дођеш у било који град


(Kabare Putuj Evropo)  

Кад дођеш у било који град

Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Ако тај град буде случајно Ваљево
Где сам и ја дошао
Доћи ћеш путем којим се мора доћи
Који пре тебе није постојао
Него се с тобом родио
Да идеш својим путем
И сретнеш ону коју мораш срести
На путу којим мораш ићи
Која је била твој живот
И пре него што си је срео
И знао да постоји
И она и град у који си дошао.
Кад дођеш у било који град
Одакле било
Из Вељег Дубоког или Колашина
Или ниоткуд сасвим свеједно
Кад одеш од своје куће
Било куда
Само да што пре одеш
И дођеш у било који град
Рецимо Ваљево
Кад год да дођеш
Доћи ћеш врло касно
Јер се дуго путује
Док дође у твој живот
И ту се заувек заустави
Она која је према теби кренула
Из велике даљине
Однекуд из Руског Јерусалима
Са Кавказа из Пјатигорска
У коме никад није била
И звала се како се звала
Рецимо Вера Павладољска
И изгледала како је изгледала
Како више нико на свету не изгледа.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Јер градови су увек далеко
И у њих се долази из даљине
А свако путовање се одужи
Јер сви мисле једино о повратку
Мада повратка нема
А ко год одлучи да путује
Мора кренути једног дана
Кренуће у оно доба
У које увек неко креће од куће
Обично у недељу
Кад си и ти кренуо
А кад год је недеља
Најчешће си у неком другом граду
А у којем граду да будеш
Рецимо у Ваљеву
Биће то једини град
У коме си одувек био
И чим си чуо њено име
И пре него што си је срео
Одувек си је знао
И волео већ вековима.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Ако тај град буде случајно Ваљево
Доћи ћеш кораком који двоструко одјекује
Твојим и батом још некога
Ко с тобом путује
И глас му иде по ветру
У дан необичан за то доба године
Да ни сам нећеш бити сигуран
Ни који је то град
Ни који су твоји кораци
Само ћеш познати они глас
Који не иде по ветру
Него се јавља у теби
У дан необичан за то доба године
Кад није ни било време да будеш у Ваљеву
У који си дошао као незнанац
Не знајући никога
Ни град ни Веру Павладољску
Ни да се заволе највише
Они што се знају најмање.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Свет ће постати успомена на њу
И неће бити ни једног места на земљи
Где те неће сачекивати
Ни огледала у којем је нећеш видети
Ни плаве косе која није њена
Ни облак без њеног свиленог осмеха
Запамтио је простор
Гора и вода
Онакву какву си је први пут видео
У било којем граду
Рецимо у Ваљеву
У Карађорђевој улици
Између Поште и Суда
И ево наилази оно доба године
Или твога живота
Кад су све жене она
И носе њену главу
Али ни једна целу
А она живи непозната међу људима
Одмара се и од тебе и од свог имена
Али ма где живела и ма ко била
Знаћеш да је то она
И да не може бити нико други
Јер никог другог на твом свету нема.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Рецимо Ваљево
Окружиће те деца као сваког придошлицу
И у целом граду нећеш познавати никог
Јер су сви отишли
И с тим би се некако помирио
Али нико се не враћа
Све је готово а још никог нема
Нити има чврсти обећања
Да ћемо се поново срести
И то је оно што највише забрињава
Па ипак човек није мање него вода
Па вода не умире
нити је смрт нешто
Што се на свету догађа по први пут
И да живимо хиљаде година
Прошле би као једна
Јер године су ту да дођу и оду
Али све што је њино
Није Вера Павлодољска
Која ти је дала што ни сама није имала
И увек била помало у облацима
И у њих се коначно преселила
Али док ико иком чита ову песму
Она се рађа све свиленијег осмеха
И нема ништа са гробљем и смрћу.
Кад дођеш у било који град
А у било који град се долази врло касно
Кад дођеш врло касно у било који град
Све ће ти бити однекуд познато
Као пољубац већ даван некоме
У град ко зна који
Кад дођеш ко зна кад
И ко зна откуд
Или Вељег Дубоког или ниоткуд
Сасвим свеједно
Све ће бити исто као да ниси долазио
И да уопште не постојиш
Јер провиђење не жури
И ништа не заборавља
И не фали му ни маште ни идеја
Да све повеже и испуни
Као што је писано
Само ти не би био исти
И ништа не би било као што јесте
Да је могло бити као што није
Јер постоји само један град
И само један долазак
И само један сусрет
И сваки је први и једини
И никад пре ни после није се догодило
И сви градови су један
Делови једног јединог града
Града над градовима
Града који си ти
Према коме сви иду
Да се сретну са тобом
Добро је што си дошао
Да се у то увериш
Баш у Ваљеву
И сретнеш Веру Павладољску
И чим си је видео
Одувек си је волео
И унапред оплакивао растанак
Који се збио
Пре него што си је срео
Јер постоји само један град
И само једна жена
И један једини дан
И једна песма над песмама
И једна једина реч
И један град у коме си је чуо
И једна уста која су је рекла
А по свему како су је изговорила
Знао си да је изговарају први пут
И да можеш мирно склопити очи
Јер си већ умро и већ васкрснуо
И поновило се оно што никад није било. 

Матија Бећковић

Елегична поема о Вери Павладољској и о Ваљеву. Први пут објављено као књижевни додатак Ревије „Колубара“, на пјесников 60. рођендан (29. новембра 1999. године), потом у још три издања.

среда, 05. март 2008.

Miroslav B. Dušanić: Nehme

Miroslav B. Dušanić
Wenn man von dieser Welt geht - kann man mitnehmen, was gehört wurde.
Bjørn Ziegert
 
mit den geheimnissen
die ich mit mir
ins grab
nehme
nehme
ich auch den schlüssel
zu den geheimnissen
in mir selbst
mit

Miroslav B. Dušanić

уторак, 04. март 2008.

недеља, 02. март 2008.

Miroslav B. Dušanić: Es ist Nacht.

Miroslav B. Dušanić
Es ist Nacht.
Über mich wacht der alte Mond.
Und...

Der Tod schleift die Rasierklinge.
...................................................

Aus dem Land der Ewigkeit
komm ich nie mehr zurück.

Miroslav B. Dušanić

субота, 01. март 2008.