Мој омиљени и наш велкики писац господин Давид Албахари је у интернет-издању Политике, у рубрици „Погледи са стране“, објавио чланак
Наше старе успомене, у коме износи своје виђење о питању вјерских слобода у Србији за вријеме Титове Југославије. Његов текст ме је веома разочарао, не толико због садржаја - мада је он веома површан и неаналитичан - већ много више због памфлетског облика изражавања. Носилац Андрићеве награде је у овом, вјероватно нарученом и добро плаћеном тексту, запоставио све оно са чим је постао великим: снага аргумента, аналитичност, „вјеродостојност субјективно доживљеног“, стилски израз...
Но и поред тога, ја ћу и даље да га читам јер поштујем његове мајсторије у претходно објављеним дјелима - само дјелић тога дало се назријети у завршној реченици, у којој он каже:„
…сузе понекад само сметају да се боље и тачније види.“
Мирослав Б. Душанић
8 Kommentare:
Zanimljivi su komentari na ovaj tekst. Toliko različiti!
Slažem se sa Vama i Vašom opaskom.
Многи се мој пријатељу уједу за језик кад се сјете у причи одакле су дошли и гдје су пропишали.
Драги мој пријатељу,
твоја примједба ми је остала мала за мене недоречена загонетка - нисам успио да прозрем да ли се слажеш са госп. Албахаријем или имаш неко сасвим своје мишљење о свему томе...
Драга Надице,
Срби се радо поларизују, а националне маљине у Србији виде нашу стварност из сасвим друге перспективе... На нашу велику несрећу, што је маљини дозвољено већини је ускраћено, само примјера ради: у нашим конзуларним одјељењима у иностранству до Српског пасоша лакше дођу припадници мањина - чак и онда када не испуњавају све критеријуме - него Српске избјеглице са простора бивше нам земље...
Само је на овај начин наша „драга нам отаџбина“ изгубила неколико стотина хиљада грађана, а о томе неће, не жели или не може да пише ни мени драги господин Албахари...
Поздрав
Пријатељу, из моје мале примједбе се може наслутити да ја осуђујем све који пљују на своју земљу ради тога што лично мисле тако. Земља је нешта узвишено, домовина, мјесто рођења и првог живљења. Човјек може свугдје стићи, али се увијк враћа у своје мјесто гдје први пут био на ноши. Може не ваљати режим, појединац, или неко други, али домовина остаје оно што јесте и ако се никад у њу не вратии због било чега. Ма ми смо навикли да нам по домовини пљују они који су од ње имали највеће користи и из које су изашли као људи гдје су стекли своје ''ја''.
О посебностима немам коментара, ово извлачим из твојих размишљања и контекста написаног.Мало уопште знам о стваралштву дотичног господина.
Опаска: Зато што су Хрвати напустили заједничку државу, ја нисам престао да читам Тина Ујевића или мени драгог пјесника Антуна Бранку Шимића. Поздрав.
Драги мој пријатељу,
чини ми се да се ми овдје баш и нисмо разумјели. Ја се у потпуности ослањам на објављени текст, на садржај текста и ауторов угао гледања и доживљавања, како субјективан тако и историјски (не)исправан...
Твоји коментари се удаљују од теме са којим се овај текст бави, а она је питање вјерске слободе у Србији за вријеме владавине „Партије и Тита“. Твоји коментари задиру у сасвим другу сферу и баве се односом појединца према ОТАЧЕСТВУ (ОТАЏБИНИ)...
Но све то и није тако једноставно...веома често се замијене тезе и „побркају лончићи“, те се отаџбина поистовијети са државом као институцијом (кад кажем институција мислим на државни апарат/режим)...
До збрке такође долази употребом појма ДОМОВИНА из „западне варијанте Српског језика“, са којим се он поистовјећује са ОТАЏБИНОМ - разлика је само наочиглед незнатна али у суштини веома велика.
ОТАЧЕСТВО или ОТАЏБИНА означава мјесто гдје су се наши очеви и очеви наших очева „изгнијездили“ - у отаџбини се налази очева кућа као наше гнијездо - у најчешћем случају ту смо и ми „свјетло дана угледали, мајчину сису задојили и први пут пропишали“.
ДОМОВИНА је мјесто гдје смо сами себи „ново гнијездо свили“, гдје смо се удомили/закућили (дом или кућу саградили), а то - посебно у ово новије вријеме - вријеме економске, политичке, принудне миграције не мора да буде у отаџбини...
...о овом може много да се дискутује -
Broj komentara čitalaca u Politici, i njihova raznolikost, najbolje svedoče koliko je gospodin Albahari pogrešio. Možda jednim mlakim stavom, neinventivnošću, bez nužne strasti i argumentovanosti, neophodne za pisca njegovog kalibra, izazvao je bujicu komentara. Da je bilo drukčije, ne bi imalo šta da se doda. Ali svi, pa i Albahari, imaju pravo na loš dan. Samo, tada nije trebalo da bira temu: ljubav prema otadžbini, nego neku manje važnu...
Srdačan pozdrav!
Ništa ne obično za Albaharija...Čovek iz Kanade gleda stvari drugim očima i vrlo često se ponaša kao da je sedma generacija na tom prostoru, a otišao je relativno skoro....Nagrade ne dobijaju uvek dobri pisci, sve češće ih dobijaju režimski...I Nobelova nagrada nije više što je nekad bila...
Kommentar veröffentlichen