у потрази (циганчица)

Ansichtskarte: Jos. Süss - Romanica

у потрази (циганчица)

данима је грчевито тражим
хтио бих да је издвојим из галопа лутајућих сјенки
и удомим у дрвени рам на зид моје дневне собе
да ми буде најдрагоцјеније умјетничко дјело
инспиративно и креативно
да никада више на мом путу не застајем и посустајем
и огледало да ми буде да се огледам и сагледам
или ријека мирног тока
можда море
у које бих свакодневно да зароним
и на површину изроним као кључар тајни
носећи у руци свјеже шкољке

Мирослав Б. Душанић

SURREALISM: MITCHELL (MITCH) J. BARRETT

© by Mitchell J. Barrett - Dreamtime

Rijeka Ukrina: Ostani ista / Укрина шапуће

Ostani ista

Ovdje sam često budio zore
Čekao s dragom suton i veče
Ovdje gazio do koljena more
Ovdje krv mi brzacima teče

Ukrino moja zelena draga
Mladim i starim bila si mjesto
Draže od pjesme i kućnoga praga
Zato do neba dižem ti presto

Izvor ti poznam a ušće bolje
Sve mi je bilo u tvome viru
Uzvodno gore nizvodno dolje
Ti čuvaš tajne koje ne umiru

Kraljice snova vrba topola
Raskošna si kao malo koja
Bila bistra mutna ili gola
Ostani ista najdraža moja

© by Slavko Pokrajac

спојили сте три ум'јећа
ријеч слику емоције
па сад р'јека још је већа
вода ми се из ње пије

баш укринска наша вода
која зари гдје год били
и све док је нашег Рода
да у нама сва закрили

Милорад Мишо
Ђ у р ђ е в и ћ

Photos: © by Savko PEĆIĆ PESA - Rijeka Ukrina 

Cahit Sıtkı Tarancı: Bir memleket isterim / Џахит Ситки Таранџи: Ја једну земљу желим

Bir memleket isterim

Memleket isterim
Gök mavi, dal yeşil, tarla sarı olsun;
Kuşların çiçeklerin diyarı olsun.

Memleket isterim
Ne başta dert ne gönülde hasret olsun;
Kardeş kavgasına bir nihayet olsun.

Memleket isterim
Ne zengin fakir ne sen ben farkı olsun;
Kış günü herkesin evi barkı olsun.

Memleket isterim
Yaşamak, sevmek gibi gönülden olsun;
Olursa bir şikayet ölümden olsun.

Cahit Sıtkı Tarancı

Ја једну земљу желим

Ја једну земљу желим
у којој би небо плаво било, грана зелена, а поље плодно;
која би постала земља птица и цвијећа.

Ја једну земљу желим
у којој не би било патње ума ни жудње срца;
у којој би братској свађи дошао крај.

Ја једну земљу желим
без богаташа и сиромаха и разлике између мене и тебе;
гдје би у данима кишним свако свој дом пронашао.

Ја једну земљу желим
за живот, гдје се искреним срцем воли;
а ако би невоље неке и било да је она само од смрти.

Џахит Ситки Таранџи
(на Српски прeпјевао: Мирослав Б. Душанић)

landschaft aus schreien

Miroslav B. Dušanić

landschaft aus schreien

und immer noch dunkel bin ich in der stille
des unerträglichen schweigens
in der schwarzen nacht
aber auch in der wortewelt
des tageslichtes klage ich der welt:
mein zimmer bietet mir keine erlösung
mein zimmer ist ein gefängnis
mit der monströsen tyrannei
durch die wände stechend schimmern
fremde augen
und bohren tiefe wunden
entziehen mir das blut
mit jeder bewegung des kindes
und der ehefrau erwacht der tod
und feiert seine alltägliche sammelstücke

Miroslav B. Dušanić

Poetry in a Global Box: República de Chile

Mario Meléndez

SANGRE EN EL EXILIO

Cuando llegó el invierno a Chile
miles de pájaros volaron con la primera lluvia
estaban asustados entre la sombra y la muerte
y prefirieron emigrar con sus vidas hacia otras vidas
Tomaron el primer avión desesperados
se arrojaron a los muelles persiguiendo barcos
cruzaron las montañas huyendo de las lanzas
y dejaron atrás la patria y a los herederos del hambre
Algunos no despegaron jamás
les arrancaron las alas en el intento y la lucha
desaparecieron con nombre y apellido
bajo los árboles de hierro
los encerraron en jaulas por especies
y cuando años después los encontraron
tenían la caricia del cuervo entre sus plumas
Los otros, los perseguidos
los pájaros del pueblo que lograron atravesar la muerte
debieron acostumbrarse a volar de otra manera
a sentir de otra manera, a respirar de otra manera
La tierra ajena los había recibido
la tierra amiga los invitaba a su mesa
a compartir el pan y sus dolores
Muchos incluso en la agonía
soñaron con ver la patria por última vez
pero la patria también agonizaba
había querido volar con sus alas rotas

© by Mario Meléndez

ONJRIK '08: RANJIVOST

© by "DUGA DEVETKA" Broj 21, Januar 2010

Момо Капор: Имати и немати

"Изгубљене су све вере, сем религије стицања."

Poetry in a Global Box: República de Angola

EMPTINESS

Forjar na polpa das palavras

a sintonia suculenta do morfema

e sair nu cantando lavras

semeadas na cor do poema

ondulando liberdades e savanas

com olhos molhados de punhais

e vozes quentes de calema.

Vivemos um momento

vazio e frio de sentidos

há, como dizem os ingleses,

uma cruel emptiness, um vácuo

castrado de utopias e sonhos

suspensos, ideais na diáspora...

À varanda pálida dos lábios

sequiosos da alma, rosa aflita,

esta infame e crua certeza:

                      A POESIA

                            NÃO SERVE

                                  PARA NADA!

Os poemas, como as cartas de amor

do Campos, o tal louco de muitas pessoas,

(ou o tal Pessoa de muitos loucos)

são papéis riscados com letras...

© by Namibiano Ferreira

Auszüge aus dem Gemeinschaftsprojekt: Stadtlieben

© by Pero Vaslić - Kod Čarde na Jegričkoj

und wieder wird sommer - mutig
durchwärmt reisen - an schnüren
landschaftsbilder ziehen bis zum

kopfbahnhof

unter linden weht mein kleid
trägt vor dein haus mich - alle
fenster weit

endstation

- wage nicht einzutreten

© by Elsa Rieger

© by Savko PEĆIĆ PESA - Kiša

der sommer ist da
und die lust
schon längst verflogen

mit jedem atemzug
ein stechendes insekt

nimm dir zeit - auch wenn dich
schatten umgeben
auch
wenn es regnet - leise

rauschend

und alles
was da kommen mag

dann gehört dir
unser leben ganz

Miroslav B. Dušanić

Лопов лопова штити

Господине Шутановац,

од како знам за себе нисам чуо да су ЛОПОВИ у нашој земљи икада били угрожени. НАШИ ЛОПОВИ су заштићени свим могућим законима, а неријетко стоје и изнад њих. Кад се којим случајем нађу у невољи веома су солидарни, јер лопов лопова свим средствима штити.

У СРБИЈИ ЈЕ УГРОЖЕН НАРОД, АЛИ О ТОМЕ ВАША ШТАМПА НЕ БИ ДА ПИШЕ!

Мирослав Б. ДУШАНИЋ

Zigeunerlieder / Zigeunerpoesie

Bitte

Niemand ist Dir gleich, Herrgott.
Tue einen Gefallen dem armen Zigeuner:
es soll alles auf dieser Welt sterben,
nur Du, o Gott, bleibe am Leben.
Aber nimm Vernunft an,
wenn Du ein zweites Mal die Welt erschaffst.


Wunsch

Alles, was ich mit den Augen sehe,
möchte ich mit den Händen greifen.
Alles möchte ich mit den Zähnen beißen,
mit den Lippen küssen.

(Rade Uhlik & Branko V. Radičević: Ciganska poezija; "Vuk Karadžić" – Beograd, 1982)

(Rade Uhlik & Branko Radičević: Zigeunerlieder; Verlag Philipp Reclam - Leipzig, 1966)

Процедурална поезија: (не)функционално и парадоксално

© by Алексей Бедный - Kвадрат

zidovi

žurim na tramvaj
da se vratim praznoj
kući
punoj sudoperi
idiotskom radio
programu
vestima
od juče
koje ponovo danas
čitaju
pogrešnoj ali ipak
groznoj
vremenskoj prognozi
neispeglanom vešu
prašini
pročitanim knjigama
razmeštenom krevetu
koji liči na
napuštenu grobnicu
zidovima
koji me čuvaju
od ljudi
među kojima
uzalud tražim
tvoj
pogled

© by Zoran Trklja

zoran trklja / CC BY-NC 3.0

© by Алексей Бедный - По ту сторону

није ли то моја пјесма

једна
сјебено свакодневна пјесма
моја пјесма
иако је пронађох
у твом блогу мислим
и не само мислим
убијеђено тврдим
да сам је ја написао и
онако немарно
и журно
опијен знојем
и стијешњен у трамвају
затурио у једном од
многобројних
џепова
и онда као и увијек
тражећи цигару
изгубио
замишљен и
љут што не успјех
да је задржим
макар једно вече
на тротоару или
било којој улици тог посраног
града

Мирослав Б. Душанић

април

© by Savko PEĆIĆ PESA

април

са вриском коња
пламен у облаку
извире
(а моја поља горе
док се ја радујем)

Мирослав Б. Душанић

© by Savko PEĆIĆ PESA

Auszüge aus dem Gemeinschaftsprojekt: Stadtlieben

trinkst du - wieder und wieder
verschwimmt die nacht
im schnaps - schein
der leselampe glimmt

- was wäre wenn -

in orangegelb ein sehnen
zittert im mundwinkel

tauchst schluchzend es
unter wie eine kleine katze

wieder und wieder

© by Elsa Rieger

Andy Warhol - Blumen

Sag, wie nennt dich man dort?
Nimmer!

Edgar Allan Poe 

denk nur zurück - wie viele tränen vom gesicht
nährten deine zimmerpflanzen
wie sie wuchsen und wuchsen
auch in der finsternis

sieh sie an - wie sie heute dir entgegenglühen
unschuldig: gelb - orange - rosa - rot
und hilflos in ihr getöse stürzen
egal wo du bist

Miroslav B. Dušanić

Вук је "огладнио и завија"

Вук поново завија

Времена у којима „гладни вуци завијају“ су лоша времена и за људе. Тада се вуци мимо свих закона природе „окураже“, и по оној старој: „трбухом за крухом“, нападају људе и преотимају им и оно мало имовине што посједују. За оне који можда не знају: руке даље од оружја, вук је у свим земљама Европе заштићена звијерка. Најбоља заштита је остати хомоген у групи и „запалити ватре“, јер је познато да најчешће напада и заводи "осамљене, залутале и немоћне овчице", а ватре се боји.

Мирослав Б. Душанић

Poetry in a Global Box: Republic of Ghana

George Amoah

Woes of a Poet

I wish I could write better than this.
I wish I could write poetry
that sounds like a lullaby,
a sweet, sweet soothing melody
that will make all ears smile
for a while and say,
in their minds,
"This beats all by a mile."

I wish I could write better than this.
I wish I could use a poetry tool,
make it so cool
that no ears "boo."

I wish I could write a lyric,
a narrative or drama,
I wish I could communicate my feelings
of love, grief, happiness and despair
in my poetry so jaws will drop.

Oh God!

I wish I could use connotative words,
I wish I could use words beyond their denotations,
like “A flower represents delicacy,”
“Starry skies suggest something which has to look up.”

I wish I could write better than this.
I wish I could write a line as sweet as the taste of wine.
I wish I could write a stanza that will make me feel like I have won a bonanza.
A stanza that would turn ‘less’ into ‘more’ and still be concise.
I wish I could write a rhyme that flows as nice as a fountain.

That will be so nice readers would read
and loose track of time
a rhyme with all its repetition like:
“I have written a lyric
I leave it to the critics
to critique
and make the lyric
one to mimic.”

I wish I could use a simile better than
“blood dripped heavily down his head
as a rose petal that withered”
I wish I could use a personification better than
“rough wind, that moans loud,
grief too sad for song.”

I wish I could use a symbol to represent something other than itself,
like “The Phoenix and its life cycle represents the ups and downs in human life”
Oh how I would love to write an excellent poem.
I want write a poem better than that.

© by George Amoah

Без наслова

© by Pero Vaslić (Перо Васлић)

Handschriftnotiz: Nummer 12

© by silor565 - Vrana

Handschriftnotiz: Nummer 12

es wird doch zeit - schreib doch mal was die Lyrik in DEINEM

Leben verändert hat

was sie so macht

schreib mir doch

einsamkeit hat eigenleben

Anni-Lorei Mainka

Jetzt ist es spät
Die Nacht kommt von irgendwoher als schwarze Krähe
Sie macht den magischen Strich
Ich bin wieder eingekreist
Traumgebunden folge ich ihr
Und schweige im Rausch ihres Tiefflugs
Das mag manchen wie eine Flucht vorkommen
Aber so ist das Alleinsein

Miroslav B. Dušanić

Balkan Horses Band

Vlatko Stefanovski (Macedonia) - guitar, composer
Theodosii Spassov (Bulgaria) - kaval, voice, composer
Tamara Obrovac (Croatia) - voice, wooden flute
Aleksandar Sanja Ilić (Serbia) - piano, composer
Kostas Theodorou (Greece) - double bass, composer
Emil Bucur (Romania) - panpipe
Hakan Beser (Turkey) - percussion
Stoyan Yankoulov (Bulgaria) - tupan, drums, composer
Krassi Jeliazkov (Bulgaria) - acoustic guitars, tamboura

Lion Feuchtwanger: Die Jüdin von Toledo

Er verritt früh am Morgen, und Raquel war allein.

Der Morgen war endlos, und es wird ein anderer Morgen sein und ein dritter, ehe er wieder da ist.

Sie ging in den Garten, sie ging an den Tajo, ging zurück ins Haus, ging wieder in den Garten, schaute auf die finstere Stadt Toledo, und die Rose von Schiras war immer noch geschlossen, und es war noch immer nicht Mittag. Und nachdem die Rose aufgegangen war, schlichen die Stunden noch langsamer. Raquel, am frühen Nachmittag, lag im Schatten ihres Zimmers, es war sehr heiß, und wurde es denn niemals Abend? Und sie ging von neuem in den Garten, aber die Tulpenwaren noch geschlossen, und die Schatten waren kaum länger geworden. Endlich war es dunkel, aber da wurde es nur quälender.

Nach einer ewigen Nacht dämmerte ein schwärzlichgrauer Morgen, wurde heller grau, filterte weißlich durch die Vorhänge. Sie stand auf, ließ sich baden, salben und ankleiden und säumte und zögerte. Man brachte ihr Frühstück, doch die Früchte waren ihr nicht saftig, die erlesenen Süßigkeiten nicht süß. Mit ihrem inneren Aug sah sie den Alfonso, der nicht da war, wie er achtlos und gierig aß und trank. Sie sprach zu ihm, sagte seinem Luftbild verliebte Worte, rühmte sein mageres, männliches Gesicht, die rotblonden Haare, die nicht großen, scharfen Zähne. Ihre Hände glitten seine Weichen und seine Hüften hinab, sie sagte schamlose Worte, die es dem Alfonso aus Fleisch und Blut nicht hätte sagen können, und sie errötete und sie lachte.

Sie erzählte sich selber Märchen. Da waren Riesen, Untiere, die alles ringsum totschlugen und das Mark fressen wollten aus den Knochen ihrer Feinde. Sie äußerten Sätze, die Alfonso geäußert hatte, doch verstärkt ins Ungeheuerliche. Alfonso war einer dieser wüsten Gesellen, aber sie konnte nicht entdecken, welcher. Auch war es eigentlich nicht er, es war ein verwandelter, verzauberter Alfonso, der auf die Geliebte wartete, die ihn erlösen sollte aus der Gestalt, die er hatte annehmen müssen. Und sie wird ihn erlösen.

Lion Feuchtwanger: Spanische Ballade (= Die Jüdin von Toledo)
Sonderausgabe Europäischer Buchklub,
Stuttgart - Zürich – Salzburg, 1955

Einbandgestaltung von E. Aurich und Karl Studinger

exodus

"Squatted Man" 2004 © by Xia Xiaowan

exodus

wir sind fremde
wir sind poeten

missmutig und verbissen

wir sind tänzer
wir sind eremiten

erschüttert und verloren

wir verschmelzen
zu einem gedicht

Miroslav B. Dušanić

als sich der himmel uns zuneigte

Carol Godding Paquet
Ground Lines No. 7 - 2006

als sich der himmel uns zuneigte
selbst die schatten
warfen sich kalt und kühl
vor unsere füße

als sich die sonne zog
mit jedem schritt
verblieben wir
völlig enthüllt

nur ein paar wegerichblätter
am strich des horizonts
flatterte kleidsames weiß
- du warst anderswo

Miroslav B. Dušanić

Poetry in a Global Box: Republika Srbija (Република Србија)

Nikola Živanović

Крај дана

Сваке ноћи смрт улази у станове спавача;
Пролази кроз ходник, кроз кујну, кроз дневну собу, кроз коју
Од радног стола до софе, па онда назад корача;
Дотиче отворен роман, поштанске марке на броју.

Потом затеже столњак; плинске вентиле који цуре
Заврће; скида сувишну рупу са опасача;
На шаховској плочи поравнава фигуре
И под фотељом налазу изгубљеног скакача.

© by Никола Живановић

Nikola Živanović

The End of the Day

Every night Death comes in the lodgings of those who sleep
Through the corridor, the kitchen, the living room, with unheard tramp,
Between the desk and the sofa, She walks and She peeps,
Touching the open novel, complete collection of stamps.

Then She tightens the tablecloth, screws gas vents that seep,
Removes unnecessary hole from the belt too tight,
On the chessboard She lines up the pieces and deep
Under the armchair She finds the missing knight.

© by Nikola Živanović
(Translated by Nikola Živanović)

Христос Воскресе!

Miroslav B. Dušanić

Dan Graham et la critique de l'autonomie artistique

Glas: © by Dieter Zielinski

"Man muss lernen, halbdurchlässig und spielend mal das Glas und mal der Spiegel zu sein."

(Thierry de Duve: Dan Graham und die Kritik der künstlerischen Autonomie, Bern 1983)

First Lady of the Organ: Diane Bish

J. S. Bach: Toccata and Fugue in D minor

Pietro Yon: Concerto Gregoriano "Finale"

стихоклепац: вјежба друга

 Лукас Кранах Старији - Адам и Ева

стихоклепац: вјежба друга

и кажу ми да је блудна
невјерство јој особина
с цвијета на цвијет
полен скупља
задржи се док га има
онда брзо изгуби се
заборави своје лажи
и другоме понуди се
од другога љубав тражи

и знам да дангубим
док је љубим
и да губим дан за даном
углед част
али како да избјегнем
ову бољку превелику
како да јој не подлегнем
прејака је моја страст

ни у сну ми не да мира
појави се лица блиједа
све ми ноћи окупира
на постељу жудно сједа
и цвркуће као птица
она рајска врло ријетка
од умилног гласа њена
од човјека постах сјена

Мирослав Б. Душанић

 Питер Паул Рубенс - Адам и Ева