недеља, 31. октобар 2010.

Ипак ми годе МОЈ РОДЕ

Савко Пећић Песа
(Иако не заслужих ове предивне ријечи, ипак ми годе МОЈ РОДЕ)

Отићи Тамо баш негде Далеко
А бити увек к'о Човек и Неко

Понети Путе од Колевке ткане
Да те загреју кад Мисао плане

И Знати Причу другима за Срећу
Вреди Живота
– да прећутим нећу

Чини ми се и Знам многи и не могу
И не знају Брате /не моле се Богу/
Ти си своје Мисли знано Семе Родно
Заораној Бразди дао као плодно

Милорад Мишо
Ђ у р ђ е в и ћ

Poetry for Peace: Melissa Roxas

Geography Lesson
I can show you
the maps
on my body

bruises

the torturers left

these scattered brown things

in a mouth

thick with layers of tongue


sticky keys


and a hung note


each one

a whole country in itself
dark and beloved
               with Aeta blood

black pour        

           red pour
                       black

dark scabs

on my knees
crack
into a thick brown soup

my nipple

a callous flower

oh


these shiny things

of war

sour breath

of a dark animal

my brittle bones

my brittle beast

do not weep 

 
© by Melissa Roxas

Савко Пећић ПЕСА: Нико не нађе врт

© by Stella - Abstract Painting, Acrylics and Ink
На хладном и набораном челу много чега мозак доживи, али у спасењу буре и океана нико не нађе врт љубави и срећу занавијек.

Савко Пећић Песа

субота, 30. октобар 2010.

Хана, дјевојка које више нема (2)

© by Прибој - Мајевица 2007
2.

Нико није знао да каже, када и под којим околностима је Марко Алексе Томића постао ожењен човјек. Виђан је веома ријетко. У сеоској задрузи је куповао увијек исте продукте: паковање соли, пола киле шећера у коцки, дивку, двије конзерве сардина у уљу, црни конац, петролеј за лампу и фртаљ ексера. У цркву није ишао, али је виђан како сједи испод старог цера у гробљу, одмах поред трошне гробљанске ограде. Том приликом би пућкао лулу и гледао негдје у даљину. Понекад би, извлачећи се из грмља и шипражја, уплашио дјецу која су брала шипак и малине или би се, када то нико није очекивао, као див изненада придигао из бујади.

Живио је у једном кућерку на крају села, одмах поред густе шуме, у коју нико није залазио јер су кружиле приче да је одувијек зачарана. Стари Ристо Петра Ђокића је у припитом стању умио да каже: „Ко ногом у њу крочи, из ње се не врати. Њом царују бијесне виле и вилењаци. Ту живе свакојаке але, дрекавци и вукодлаци. У њој је ваздух тежак, мирише на стрвине и лешеве, а умјесто птица ту лете напуштене и залутале душе.“ Кажу да је Марков отац, Алекса Томић, једног јутра ушао у шуму и никад се више није вратио. Неки сељани су се клели да су извјесно вријеме ноћу, обично за вријеме пуног мјесеца, чули његова запомагања. Пар мјесеци послије његовог тајанственог нестанка, изгубила се и Маркова мајка Јевдокија, звана Јека. Неки су говорили да је и њу највјероватније шума прогутала. Али Игњат Павла Милеуснића, познати дољански зидар, је тврдио – а њему је за повјеровати – да се Јека преудала, јер ју је он видио у једном дворишту на повратку са Мраковице.

Како било да било, дјечак је остао и одрастао сам. Израстао је у огромну људину. Ишао је босоног, имао шаке као лопате и дугу коврџаву косу и браду. Но и поред свега тога није се могло рећи да је био ружан човјек. Било је нечег привлачног у његовим дивљачким очима. Понека жена у Дољанима је сажаљиво и тихо прозборила: „Јадан Маркеља. Нит се ко о њему брине, нити он кога гледа.“

Мирослав Б. Душанић

Хана, дјевојка које више нема

© by Миладин Петровић
1.

Хана је била својеглава дјевојка. Није обраћала пажњу на моралне придике. Чак се у сред бијела дана, на извору нага окупала. Они који су имали прилику да је виде, били су опчињени. Радослав Томе Ракитића је исте вечери, мада никад није боловао, добио грозницу, пао у постељу и више није из ње устао. Од страшног невремена једва су га сахранили на сеоском гробљу. Обрад Милана Кукића је те исте вечери сањао, да се Хана претворила у вјештицу, да му је цијеле ноћи сједила на грудима, пила крв и срце чупала. Пробудио се обезглављен, без сјаја у очима, и почео бесциљно да лута и да се скрива по оближњим врбацима. Симеун Васе Попаре пронађен је објешен, тек седмог дана. Висио је на врху храста у Николића шуми. Да би га скинули морали су храст да посијеку. Био је то језив призор, на мјесту гдје су му биле очи зјапиле су само рупе...

Причају и да се сунце разбољело када је угледало њену љепоту. Нагло је посустало на брду изнад куће Јове Јакова Милеуснића, окачило се о крушку дивљаку и истопило као восак. Дољане је задесила велика несрећа. Данима су дували хладни вјетрови и падала киша. Од силних падавина земља се расквасила и куће су почеле у њу да тону, прво непримјетно а онда све брже. У страху, људи су палили кандила и свијеће, клечали испред икона и молили. Али ништа није помогло. Баба Степанија, позната сеоска врачара, даноноћно је правила чини, бајала и чарала, духове и враге призивала, да би беспомоћно узвикнула: „Нашим Дољанима нема спаса. Небо и земља су се отворили, има да нас нема. Из Дољана су се и духови главом без обзира изгубили.“

Потом је Рајко Ристе Кукића, човјек од акције, отресит и робустан, лупио шаком о сто и повикао: „Е не може то више тако. Ил ми, ил она. Несрећу можемо да избјегнемо само ако кучку уцмекамо, и то јавно – каменом у главу.“

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 28. октобар 2010.

Дио писма пронађеног у боци, у водама једног великог свјетског океана

© by StellaN
Драга моја Хана!

Иако са великим закашњењем сазнао сам за твоја обраћања мајци. Била су три, рекли су ми припити морнари у лучком ресторану. Испијали су рум и оплакивали лимуново дрво на некој удаљеној обали. „Не, ми нисмо пијани“, говорили су у хору, „ми смо само опијени мирисом лимуна.“ Хтио сам да их одобровољим, да им наручим боцу рума, да их частим да бих сазнао име обале и још понешто. Али, увијек то проклето „али“. Утопили су се у масовној тучи, која је избила из мени необјашњивих разлога, и ножеви су сијевали, и летјеле су боце, и текла је крв... И прије него што је један од њих издахнуо, прозбори: „Хана“. Остали су се, на моје запрепашћење, изненада изгубили у лавиринту уских улица овог приморског града...

Мирослав Б. Душанић

© by ingor

He could have said: But the winds cannot be denied, bringing as they often do a future that is impossible to ignore.

You, are the wind that I did not anticipate, the wind that has gusted more strongly than I ever imagined possible. You are my destiny....When I woke, I felt empty and alone. The dream did not comfort me. Rather, it made me ache inside because of what I had done to us, and I began to cry. I am praying that you will let me come back to you, this time forever…....Another message in a bottle....

Alexandra Einstein

Kuriko Tsugawa (bass) - "UoU"




"UoU":
Kuriko Tsugawa (bass)
Takuji Yamada (sax)
Yoko Komori (piano)
Daisuke Abe (guitar)
Yoshifumi Nihonmatsu (drums)

уторак, 26. октобар 2010.

Мирослав Б. Душанић: Уморан

Collage: © by Cat McCarthy

Уморан

брује и струје - даноноћно
безбројне буре душу ми море

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 21. октобар 2010.

Vor der Stille

Savko Pećić PESA

Vor der Stille

Aufbäumen
in Glut ehe der Saft
ihn verlässt

letztes Erinnern
an rauschende Hitze
an Küsse beschützt
im dichten Grün

fällt bald wie Tränen
dem Frosthauch anheim
welkend belebt er die Erde
und leer ist das Nest

Elsa Rieger

Miroslav B. Dušanić: Beginn der Trauerzeit

© by 2010 Abenteuer Garten

Beginn der Trauerzeit

Wir haben es geglaubt
nichts kann unsere Herzen trennen
nichts kann am unsern Wege liegen
es gibt so viel Welt
die Zeit betretet königliche Treppen
bis zum Tode
die Vögel ziehen in Paaren

Und doch so weit sind wir jetzt
die Rosen welken
und das Laub wird
von Nordwinden gepeitscht... 


Miroslav B. Dušanić

© by Petr Kratochvil

уторак, 19. октобар 2010.

Савко Пећић Песа: У раскораку

© by Mark Goldstein - Portret Batran
у раскораку

у раскораку корак
вријеме мјери
раздаљином која
се не може стићи

остарих и ништа
не рекох у раскораку
мог времена

зато
сад ћутим
да не скрнавим
своју прошлост

Савко Пећић Песа

понедељак, 18. октобар 2010.

Мирослав Б. Душанић: У раскораку

© by J. Dronov (Юрий Дронов)
У раскораку

и на свјетлу
и у тмини
њихов сам роб

читав живот ме муче ријечи
неизговорене

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Kрик

© by martysha
Kрик                

                                     Требало је проћи поново
                                     кроз све те ходнике.
                                     И никада се не осврнути!
                                     (Како то звучи сувишно и тачно.)
                                     Заборавити, међу многим именима,
                                     она због којих је све и бивало...
                                     (Јасмина Топић)

Посежем прстима за жилетом.
Хтио бих ноћ да распарам,
да је ослободим од авети.
Али то је немогуће.
Зато сијечем вене,
једним брзим покретом. 

Мирослав Б. Душанић


Захваљујем се господину Милану Грбић

нека будем камен
непомични
и нека ћутим
да ми лакше буде

Мирослав Б. Душанић

субота, 16. октобар 2010.

Poetry in a Global Box: Jamhuri ya Kenya (Republic of Kenya)

Betty Wamalwa Muragori
Mind Games

I was isolated, a woman all alone
And so, I played with my own mind
I invited nightmares, which unnerved me
I shook my world
I was left debilitated
Like a reflection I became unstuck

I was alone in the world,
All on my own,
My mind preyed on me like a vulture
I chased down wisps of terror
And made them my own
Like a rat in the wild there was no escape
The talons of my wits held me firmly in their grip

On my own in that place
Alone with tales long since dead
The sound and fury blowing my mind apart
I crouched with fear,
I stumbled and almost fell
Reeling in an avalanche of despair

Unexpected, a flash of light
From somewhere,
Blasted my head wide open,
And set me free
I blinked, with my reason
And escaped into the sunshine, embracing bliss

Betty Wamalwa Muragori

петак, 15. октобар 2010.

Мирослав Б. Душанић: Чекања

© by Nikolay A Chebanov (Николай А Чебанов)
Чекања

још нисам мртав
ноћи без сна се једна на другу нижу

и ове ноћи бол заруди
а ја не плачем — сузе пресахле

и немам страха

и није ми жао што не корачам
и није ми жао што не говорим

у немоћи у себе роним

у себи кружим
у себи тражим

узалуд — још нема КРАЈА
(ничег не нађох осим очаја)

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 14. октобар 2010.

Мирослав Б. Душанић: За нови дан


за нови дан

трудим се
стварно се трудим
увијек изнова полажем очи у јутарње зачеће
ако ми зјенице као првог дана буду довољно широке
превешћу све грешнике — намјернике и ненамјернике
преко ријеке

Мирослав Б. Душанић

Photos: © by Pero Vaslić

петак, 8. октобар 2010.

Томас Стернс Елиот: Тетка Хелен

Aunt Helen

Miss Helen Slingsby was my maiden aunt,
and lived in a small house near a fashionable square
Cared for by servants to the number of four.
Now when she died there was a silence in heaven
And silence at the end of her street.
The shutters were drawn and the undertaker wiped his feet-
He was aware that this sort of thing had occurred before.
The dogs were handsomely provided for,
But shortly afterwards the parrot died too.
The Dresden clock continued ticking on the mantelpiece,
And the footman sat upon the dining-table
Holding the second housemaid on his knees-
Who had always been so careful while her mistress lived.

T. S. Eliot

Мирослав Б. Душанић
ТЕТКА ХЕЛЕН

Госпођица Хелен Слингсби, моја тетка уседелица,
живела је у малој кући крај трга у моди
О њој се бринуло до четворо слугу.
Сад пошто је умрла тишина је на небу
И тишина на крају њене улице.
Ролетне су спуштене и погребник је обрисао ноге –
Свестан да су се овакве ствари дешавале раније,
Пси су били добро збринути,
Али недуго после тога и папагај је угинуо.
Дрезденски сат је наставио да откуцава на каменом оквиру камина,
И слуга седе на трпезаријски сто,
Са другом собарицом на коленима –
Која је увек била тако опрезна док јој је господарица била жива.

Томас Стернс Елиот

Мирослав Б. Душанић: Пресјек

© by мелодия
Пресјек

откад више нема људи у мојој соби
почео сам да их тражим у књигама
а онда сам срео Њега који ми рече:
душа ти је изгубљена мислиш
занавијек
не чуди се превише
чудни су људи и ти када си им чудан
док се земљи не предаш
немој да ти дани пролазе упразно
гријех је стојати беспомоћно
у пјесничком мраку
јер ми смо сами своји спаситељи
призови из далеке прошлости
свијетле слике
и нека ти срце буде раздрагано
изађи напоље
подијели их успутним пролазницима
многи од њих ће ти из захвалности
покуцати на врата


Мирослав Б. Душанић

среда, 6. октобар 2010.

Poetry in a Global Box: Slovensko (Slovenská republika) / Slovakia (Slovak Republic)

Marián Hatala
dva druhy bezmocnosti

bože náš čo robíš

vo hviezdnych hodinách ľudstva

keď človek človeku

zas chystá bitúnky?

- modlím sa

za koho?

- za jedného i druhého

to predsa každý z nás!

- nie vy sa modlíte k bohu

a ty?

- ja k človeku

© by Marián Hatala

ISBN: 3-901749-49-7

so eine art vorhersage

nicht dass du nie gekommen wärest
du kommst nur nicht
wenn ich auf dich warte
ohnehin habe ich auch angst
auf dich nicht zu warten

ich habe angst du würdest kommen
und mir bleibt nur das warten
dass du nicht gehst
denn wer weiß
ob du kommen würdest
um nicht wegzugehen
oder wegzugehen

© by Marián Hatala


5.30 uhr

verlassene stühle
resigniert gelehnt an die tische
wie sklaven aneinandergefesselt
mit ketten an den füßen
ohne unterlass vom dunkelblauen regen gepeitscht
zur flucht in ketten
in einem unbewachten augenblick
den schweigend
ein verglastes undurchsichtiges gesicht
hinter der tür das erleuchteten cafés
bewacht

© by Marián Hatala

уторак, 5. октобар 2010.

понедељак, 4. октобар 2010.

Мирослав Б. Душанић: У осами крушка калемљена

© by Ж. М. (Србија)
У осами крушка калемљена

Заплакала крушка калемљена
Свевишњему вапај упутила
кука кано сиња кукавица
у корову трави до рамена

Ништа није као што је прије
одавно Ти нисам радосница
драги Боже кад ме већ осами
сасуши ме не мучи ме више
стара кућа хлада жељна није
њени дани давно одбројани
од како је људи напустише
само болно дрхти и уздише
од корова не може да дише

Заплакала крушка калемљена
плаче горко јест јој за невољу
предуго је била осамљена
у корову трави до рамена

Двориште ми тама населила
нема руке што ме калемила
нити моме пјесмом да ме мами
старе мајке да пилиће храни
нема дједа да у фрулу дува
зелен плоде од дјеце да чува
драги Боже кад ме већ осами
сасуши ме ил сјекиром суди
што ће мене кад нема ни људи

Мирослав Б. Душанић

субота, 2. октобар 2010.

Мирослав Б. Душанић: Што увене мој невене & Нада Петровић: Јадовање над јадиковком

Савко Пећић Песа

Што увене мој невене

свјетлост сунца за тебе сам крао
сузама те својим залијевао
што увене куку мене мој невене

пред иконом за тебе молио
са твојим се цвијетом поносио
што увене куку мене мој невене

свјетлост јеси мени даривао
ноћи дане са мном проводио
миро несрећо болан мирославе

драгом Богу молитве си слао
да би у мом цвијету уживао
миро несрећо болан мирославе

само једно ти си превидио
у туђину ти ме пресадио
миро несрећо болан мирославе

те увенух због силног очаја
остах жељан мога родног крајa
миро несрећо болан мирославе

Мирослав Б. Душанић

Савко Пећић Песа
Јадовање над јадиковком

Да ми је суза да их исплачем
над сваком речју изреченом, 
над сваким јауком прогутаним
што ко гука под грудњачом гнездо свија
за нове невоље, недаће и недодире,
и бол непреболну у коштаној сржи окошталој,
за хиљаде јадиковки над јадовањем, 
јер живот јесте чак и оно што није 
битисање од немилог до недрагог, 
од лошег до горег, ко вук у гори
што у самоћи урликом завија
све у корак за кораком
за чопором који се у тишину крије... 
Залуд ми молба да се појаве, 
да навирају као мајчино млеко,
да макар за трен пелином чемер ублаже. 
Све ме издало па није чудо да и оне издају.
Залуд ми све у недоба ако ти стигне, ако те мине
и промине, ако тугу не исцедиш, мој невене.

Нада Петровић

Мирослав Б. Душанић
Не вени ми мој невене

свјетлост сунца за тебе сам крао
оком сјајним те залијевао
не вени ми мој невене

пред иконом за тебе се молио
тобом цвјетним се поносио
не вени ми мој невене

свјетлост јеси мени даривао
ноћи дане са мном проводио
миро здрав ми мој мирославе

драгом Богу молитве си слао
да би у мом цвијету уживао
миро здрав ми мој мирославе

само једно ти си превидио
у туђину ти ме пресадио
миро здрав ми мој мирославе

те ти венем због силног очаја
жељан миро мога родног крајa
миро здрав ми мој мирославе

ал се надам миро ја се надам
доброј киши сунцу јарком
миро здрав ми мој мирославе

(Обрада/коментар) Веселинка Стојковић

Мирослав Б. Душанић