 |
| преполовљење |
узалуд питах људе: нико је није на друму срео
моја сјенка је нестала изненада
и дуго су звонила звона
(чуо сам их јасно мада нисам разазнао
да ли уморна или она славска)
и наједном појави се мајка: носила је свјетиљку
корачала је влажним пијеском
али иза ње нису остајали отисци стопала
(и призивала ме да ме можда загрли
и уздисала)
учинило ми се: мртав отац с повезом око чела
пред иконом светог трифуна
а звона јече беспоштедно у висине небеске
(и помиње ме у молитвама
пун побожног страха)
корачах опрезно: на сваком гробу црне вране
као злослутнице изнад понора
у мирном ишчекивању нове жртве
(пробудих се презнојен и истрошен
кревет ми постао гробница)
Мирослав Б. Душанић
0 Kommentare:
Kommentar veröffentlichen