Емигрант
После печалби и путешествија
светом самлевен свим
дражима ширине сморен и ситан
иде кући на исток.
У поподне у септембру
спусти жалузине тек
да сунце нацрта решетке по зиду
у тој ћелији среће
гледа плес паукова
слуша крцкање плакара
тишину прашине
склупча се у мук
распростре те мирисе по сећању
као шарену поњаву
осмехне се таваници
или јој заплаче свеједно
буде романтичан
брига га ту је сам
смири се заспи потоне
то је његова стара соба зна
једина битна топографија у свемиру.
Јелена Радовановић
0 Kommentare:
Kommentar veröffentlichen