 |
| © by Lorena Morin: Hospital San Martin |
Моје срце је још слободно за два удисаја.
Посљедњи пут подвлачи црвено.
Упркос сумраку, изражено јасно.
Док огољене гране једног кестена,
сумњичаво – и рушилачки охрабрене –
ударају у прозор. Ти си одсутна.
Једно безимено биће из собе
бр. 11: Ја. Укочено и нијемо.
Не ишчекује бујицу говорних муња.
Јер. Тако далеки. Тако страни смо једно другом.
– И остајемо заробљени,
у нашим, раздвојеним временима.
Мирослав Б. Душанић
(са њемачког препјевао аутор)
0 Kommentare:
Kommentar veröffentlichen