 |
| © by Aernout Overbeeke |
Азил
Из дубина упреда се
студен
у моју душу
осамљеност расте
и ћутање
свуда око мене
до у посљедњи угао
собе
и нигдје ни пукотине
кроз коју бих изашао
Све је страно
као и прва доживљена
тама љепљиво клизава
преко коже
и без облика
за трептећи поглед
али чежња ка
горе на свјетлост ломи
ме брзо и покопава
још увијек безгласно
споро као да је вријеме
стало и као да не могу
потпуно да умрем
док не дође
прави тренутак
и моме небу се не да
један нови знак
Бијег не промијени ништа
он ме заслијепи
као бацачи свјетла
при саслушавању и ја остајем
до даљњег усамљен
и невидљиво везан
да нестрпљиво ишчекујем
да ме оловни замор
прекрије
и смрт из даљине
спасоносно пољуби
Мирослав Б. Душанић
(са њемачког препјевао аутор)
0 Kommentare:
Kommentar veröffentlichen