среда, 29. јун 2011.

Радомир Д. Митрић: Досезање Суматре

Радомир Д. Митрић
Досезање Суматре

У мрклој гаснемо ноћи, бездомни,
бескрајно тужни и одвише груби
од стихија рата, обречени суштаству,
аркадијски снени, иноплемени,

слутећи како преко пољā,
ангелоусрдни допиру гласи,
безмерни, предати ветру исконском,
који наше мијазмичне душе, у житу

заспале, позивају на узгон, горе,
ка врховима суматраистичких планина,
катарзичном послању, што нас сабира

у Књигу Постања, којег заслужујемо,
тек када пронађемо смисао речи,
раздешених у унутрашњем небу,

растворљивих у ономе после, увек.

Радомир Д. Митрић

четвртак, 23. јун 2011.

Мирослав Б. Душанић: Драма у нама

© by Сузана Донословић

Драма у нама

Негдје с јесени у раним деведесетим
Нестала су лица која су красила
Наша свратишта
Сада у предјелима непознатим
У предјелима далеким
Осамљени
И у сопственом тијелу заробљени
Испијамо дан по дан
Ноћ по ноћ
Молимо тишину за њих
Молимо тишину за нас

Мирослав Б. Душанић


Објављено: БДЕЊЕ, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину; год. XIII, бр. 45/46; Сврљиг, јул - децембар, 2015.

среда, 22. јун 2011.

Јасмин Исак ЛАТИЋ: Сопствена лаж


Сопствена лаж

Откад ми
Рекоше
Да три месеца имам,
Рачуне да средим,
Дугове вратим
И покајем се,
Ништа ме више
Не боли...

Идем пити,
Псујем к‘о кочијаш,
Не марим за реп
Који се за мном вуче...
Нити ме дотиче
Лавеж сеоских успијуша,
Које немају друга посла
Већ киселе купус
Тамо,
Где купусу место није...

Откад су ми
На чело крст
Урезали,
Црним мастилом
Од катрана тешка,
Не могу главу
На јастук перјани
Да спустим...
Поверовах
Да перје тихо
Убија...

И немам
Ни Ништа,
Ни Све...

И не знам
Дал' идем
Ни где...

Кад Језик је
Горак к'о
Бес,
Узак је
Покров за
Лес.

Откад ми рекоше
Да три месеца
Имам још
Кроз сузе се смејем
К‘о луд...
Ја имам барем
Зацртан пут
Куд не прати
Сопствена
Лаж.

Јасмин Исак ЛАТИЋ

понедељак, 20. јун 2011.

Мирослав Б. Душанић: Четири ријечи у затвореном кругу


Четири ријечи у затвореном кругу

               степенице
                               у црвеном пастелу
               судбина
                               недоречена
               провалија
                                однекуд створена
               празнина
                                за сва времена

о ријечи моје навикле на таму, уплаши вас свјетлост
свијеће на прозорском раму...

Четири откуцаја златка пангарића:*

                                              пропуштам и допуштам,
                                              одмотавам и замотавам...

                                              прозор је дубок,
                                              ноћ још више,

                                              излетим у ноћ,
                                              лирске параметре
                                              да попишем.

                                              овде доле
                                              трчим драгој у загрљај.
                                              тамо горе
                                              већ сам умро и уплакан.

Мирослав Б. Душанић
* откуцаји пронађени, преузети и новоорганизовани, из збирке моја физика - златко пангарић / зрењанин : арт-пројект, 2006

Мирослав Б. Душанић: Запис о затварању круга


Запис о затварању круга

Упркос свему
Жудио сам ријечи Господње
У годинама тјескобним
И опорим као трњине
Умирао сам и рађао се
Свакодневно

Мирослав Б. Душанић

Fabian Tietz: Der Mensch hat keinen Hafen

Fabian Tietz
Der Mensch hat keinen Hafen

Wie seine großen Fliederklauen kratzen auf dem Asphalt ist blutgerinntes Leben verkommen zu einem Fleck aus alten Gerüchen der neuen wankenden Zeit in mir bröckelt der Teer aus hölzernen Regalen stürzen Bücher geben und nehmen seine Energie in meinem Kopf der Unzulänglichkeit vor dem was auf den Blättern an den aderlosen Ästen noch kommen mag ergebe ich mich diesem Fluss und erlasse alle Regeln der Konstruktion in diesen Zeilen deiner Hände.

Fabian Tietz

субота, 18. јун 2011.

Милован Крунић: Жар на длану

„Свет књиге“ – Београд (2009)
ISBN: 978-86-7396-201-6

Можда

Можда ће овдје, гдје сам усамљен
лежати град, гробље, језеро или шума.
То ће можда све бити једноставније
него што замишљам.
Можда ћу овдје, са неким прољећем,
да правим рукама вијенац
око твоје главе.
Можда од свега тога неће бити ништа,
него ће остати само ова пјесма,
помало себична, помало сјетна.
Можда?!

Милован Крунић

петак, 17. јун 2011.

Мирослав Б. ДУШАНИЋ: О медијима, лажи и умјетнику...

Egon Schiele - Selbstbildnis als Gefangener, 1912
О медијима, лажи и умјетнику...

Живимо у времену медијске ренесансе, када се информације множе као печурке послије кише и шире брзином комете... А опет не постајемо ништа паметнији, јер насједамо на старе опробане трикове и рецепте Великог брата: Више пута поновљена лаж постаје истина.

Да би смо у овом огромном океану информација разабрали праву од неистините, било би добро да не читамо најтиражније новине и магазине, да не пратимо најмоћније радијске и телевизијске куће, да не присуствујемо помпезно најављеним културним манифестацијама и масовним политичким скуповима...

Јер лаж жуди за презентацијом, она је лијепо упакована и сервирана, увијек улази свечано и на велика врата... Не бих никога да увриједим – зато Вас молим да ми за изречено опростите! – Гдје има пуно оваца ту су обавезно и вукови, а гдје су вукови ту крв лије несумице...

А како препознати истину, ону истину коју Братија и Велики брат сабијају у запећак и мишију рупу, оспоравају, понижавају, черече и тортуришу, на бајонет набијају, цензуришу... Како у поплави „многобројних истина и умјетника“, препознати истину и умјетника...?

Добар умјетник је увијек са једном ногом у затвору а другом у гробу. Он се креће ивицом понора, он је тај виртуоз на трапезу и неустрашиви ходач по жици, он је та „дворска будала“ која се не устеже „да пљуне“ истину у лице, он је кловн и док друге засмијава његова душа плаче, он је гутач стакла, чавла и пламена, јахач апокалипсе, вјечити путник, авантуриста, он је бескућник, он је ратник и сапатник и много, много више од тога... Он је од свих људи највише човјек.

Написано, не без повода. Свака сличност са медијима у једној „демократској држави“ на брдовитом Балкану, као и сличност са „голобрадом Братијом“ и њиховим Великим братом је намјерна.

Мирослав Б. ДУШАНИЋ

© by Hermann-Josef Kuhna: Gefangener

четвртак, 16. јун 2011.

Poetry in a Global Box: United Kingdom

Sophie Robinson
duet in darkness


1 –     violent pulpy mass, pale and silvery lines
          of normal life fading, the suggestive world
          in postwar thirst-o-rama thrall or sting of
          eyes against spine, surround me then – mark me
          badly on the supraorbital bed –


2 –                                              far from
          the passive transparency of parasites
          subacute feelers groping in my abdomen,
          a bitter turn or sensation with several
          points of pressure, I shall pamper your numbness
          with extending motions of my greasy jaundiced
          chest, damp heaviness of discourse weighing up
          our universal meat which glints in flashlight
          amelioration, weeping dialectically.


1 –     & encircling our implicated impairments,
          which we covet, our heritage of lovecraft’s
          abstract ideals on the mantle like a wornout
          star – gas & dust making us nauseous in our
          excess & I long to syringe the disturbed
          whites of your eyes with sugarwater, honey
          running from your nose in excitement you
          turn to me & vomit in a practical way,
          tired of running in this trembling weather,
          tongue ulcerated, rough as a cathedral wall…


2 –     emotionally erect, my night-eyes are
          exhausted, moans seep through in auditory
          fullness, you prostrate on the grass, covered in
          ants & stiff with cervical grief, a bright-yellow
          coldness clinging to everything vertical in
          lieu of anything happening.

© by Sophie Robinson

среда, 15. јун 2011.

Miroslav B. Dušanić: Du mein oasentraum

Quintus Horatius Flaccus

Besiegt bekenne also, was ich sonst bestritt, ich Armer:
dass Sabinische Zaubersprüche das Herz erschüttern
und dass der Kopf zerspringt vom Marserzauberlied.
Was willst du weiter noch? O Meer und Erde, ich brenne,
wie weder Herakles, versehrt vom dunklen
Blute des Nessos, noch auf Sizilien im glühenden
Aetna die lodernde Flamme – du aber, bis als Aschen-
staub ich von mutwilligen Winden bin zerstreut,
glühst du, du Hexenküche kolchischer Gifte?
Welch Ende, was erwartet mich als Lohn?
Sprich’s aus! Getreulich werd ich die befohlne Buße tun,
bereit bin ich zu sühnen, sei es, dass du forderst
hundert Stiere, sei es, dass zu lügnerischer Leier
du mich singen lassen willst: „Du Reine, Keusche du,
wandeln wirst du unter den Sternen als goldenes Gestirn!“

[Das Buch der Epoden aus Horaz (Quintus Horatius Flaccus): Sämtliche Gedichte]


Miroslav B. Dušanić

du mein oasentraum
die hoffnung war so groß, der himmel blau!
die hoffnung ist entflohn, der himmel so grau!
paul verlaine
nicht von asbest noch aus gold
oder unter welcher marke auch immer
kein edler anzug mir umhüllt den körper
und es ist auch gut so

ich lege jetzt meine wertlose kleidung nieder
lasse offene wunden frei bluten
inmitten von vernetzten augen und ohren
damit dich niemals mein lustverlangen fände

du mein oasentraum
dich habe ich geliebt...

Miroslav B. Dušanić

понедељак, 13. јун 2011.

Miroslav B. Dušanić: O Hirtin des Wortes

Es gibt Schmerz von einer Art so fein und klar, so tief in das Grundgefühl der Existenz reichend, dass sein Empfinden von einem Hauch Ästhetik durchdrungen ist. Die schmerzvolle Sehnsucht der Melancholie, der Gedanke, einsam in einer gleichgültigen Welt seiner Tage zu fristen, hat eine katharsische Wirkung auf das Bewusstsein, ist man denn stark genug, "Gram und Jammer" in sein Innerstes zu lassen und sie wieder zu überwinden. Mit scharfer Klinge schneidend die Sinne aus ihrer Dumpfheit befreit, gewinnt im Schmerz der Leidende ein Gefühl der Klarheit, eine kalte Nacht der Sinne, in deren Kontrast Triviales, Nichtiges deutlich erkennbar wird. Wie oft saß man schon von Geräuschen und Bildern eingelullt auf dem Sofa, eine Stunde, zwei, um anschließend zu bemerken, dass man dabei im Wesentlichen nichts empfand und statt intensiven Erlebnissen nur ein Gefühl innerer Taubheit gewann? Um sensibler auf das Licht, auf wirkliche Schönheit, zu reagieren, sie in seinem Leben stets zu suchen, tut es Not, sich gelegentlich in Dunkelheit und Pein zu begeben...

© by leere


...lieber miro,

 
während ich der musik von césar franck lausche,
lese ich wieder und wieder das gedicht,
und neue bilder tauchen vor mir auf,
neue facetten der begegnungen,
der erinnerung...

der durchblick durch die raster der zeilenritzen,
wort-satz-klafter,
machen mich straucheln,
so schwer, inhaltlich überbordend,
versuche ich mich am ufergras festzuklammern,
mir das leben zu retten,
am tobenden ufer der zeit...

mit den lippen will ich die melodien ergreifen,
die deine bilder mir summen,
mich verbeißen in ihnen,
dass sie durch mich durch,
gehen vom mund zum ohr zum herzen zur kraft...

dass ich mich hochziehe an ihnen
und mich errette...

(als kenntest du die geheime notierung...
auf handgeschöpftem papier
verewigt)

unauslöschbar...
 

Gabriele Brunsch
 

Postkarte: Christian Mantey
o hirtin des wortes,

wie in einem spiegel sehe ich dich,
in der geisterstunde läufst du durch die wüste,
du weinst, du weinst durch die wüste, du läufst,
dein leiden erblüht aus dem wort, gräbt sich ein
in mein herz…

während ich der musik von césar franck lausche,
denke ich wie viele worte hast du schon beweint,
wie viele klänge auf deinen lippen bezeugt,
wie viele wurden schon gestürzt,
was für unheil aus ihnen kommt in meine verse,
in mein leben, frei, stechend, durchhöhlend,
und vielleicht verrinnt diese stunde nie…

was immer dich lockt, du wirst zu mir kommen,
näher, vielleicht ganz nah,
mit tränen über die wangen,
doch ich gesteh: ich bin weniger mutig,
bin einer von vielen…

schein ist es, was dich verführt
nimm hier, was niemals zurück du mir geben sollst

(als könntest du dich von unrast
und ängsten des lebens
befreien)

in alle ewigkeit

Miroslav B. Dušanić

субота, 11. јун 2011.

Никола Александар Марић: Палимпсест, Византинци

Ругање Христу, манастир Старо Нагоричино,
1317/18.
Палимпсест, Византинци

Пришло је недоба
Нашем времену
И речи гребане, да бачене буду
Нико не тражи у дубинама
Трагоса, дубинама бића

Тако се тајне примљене
Па богоборно запуштене
Нашле иза слова које почетак
Коначног палимпсеста
И одкуда то Византинци се окупили
У недоба, у невремену смисла

Исписују се задате речи
И наслућује ново писмо
Неизречено, а проживљено
Исписано у пустињи
У недрима србским
У лутању тристалетном

Окупљају се Византинци
На саборе васељенске
И свете службе свршавају
У недоба, у време мржње
На дар говора, у нашим
Избама просвете, чија
Деца уче знаке и вежбају
Преправљену азбуку

Задатак који је коначног
Палимпсеста, кад нови
Људи не постоје, а стари човек
Заборавио да се моли
Господе, писаре и ловце
подај, благословена писмена
и ловишта Византинцима
да могу боље у манастире
да беже

Никола Александар Марић

Мирослав Б. Душанић: Увод-на ријеч: Уточиште

Савко Пећић Песа
Увод-на ријеч: Уточиште

Проналаском уточишта
цијели један свијет се изгубио
из писама сам сазнао
на мјесту гдје сам некад био
удомаћила се несрећа
коров и мокра студен

Заточен у уточишту ћутим
никоме нисам рекао
да донесох велику празнину
а и како бих друкчије
предјели не бјеже са људима
они остају

У страху да ме не осуде
захваљујем свима на уточишту
скривам празнину и као кућим се
набавио сам двије столице
једну за мене а једну за госта
којег још увијек нема 

Мирослав Б. Душанић

петак, 10. јун 2011.

Zlatoplav svet za Marinu Cvetajevu

ZLATOPLAV-U, ZLATO-U-STI-H

Od kamena kruševičjeg –
Gnezda ptičjeg

Od drhtavog
Toplog sršca lastavičjeg

Od sipkavih oskoruški –
žutih kruški

Od čipkavih bagremovih
Minđuški – slog

U plaveno
Sladoveno
Glog

Medovni dud
Dedovni dud
Od milíne
Od svilíne
Od kupine

Od zelenih orah-ljuski
Zlato-u-stih!

© by Verica Tričković


PREDSPAVANKA

Zdraviš li mi,
Zlatoplave?
Spavaš li mi
Snom tananim?

Sa pticama
I zvezdama
Kao i ja
Zoriš li mi?

Zboriš li mi,
S jesenjem
Rujiš li mi?
Šumoriš li pod jasenjem
Rujnim lišćem?

Plaviš li mi sanooko,
Zlatiš li mi:
Prepoznaš li golubice
Golub-tice?
Sleću li Ti
Pod zlaćane trepavice:

Kriliš li ih?
Svíle li kroz miholj-svilu
Zlatni prsti?
Pregrštima pune li su
U miholje
Tebe dolje?

U džepovima
Čuvaš li za mene
Drenke
Sladovenke?

Darovenke:
Za uzdának
Mirišljave
Dunje meke?

© by Verica Tričković

Esther Ofarim: Black is the color of my true love's hair




Black is the colour of my true love's hair
His face is soft and one rose fair
the purest eyes and the strongest hands
I love the ground whereon he stands

I love my love, and well he knows
I love the ground whereon he goes
the sweetest face and the strongest hands
I love the ground whereon he stands

My own true love so fare you well
the time has passed I wish you well
still I hope the time will come
When you and I shall be as one.

Black is the colour of my true love's hair.

Darsteller: Esther Ofarim, Gila von Weitershausen,
Götz George, Joachim Fuchsberger, Nadja Tiller
Regie:  Wolfgang Becker
Drehbuch:  Herbert Reinecker
Kamera:  Rolf Kästel Rüdiger Meichsner
Musik: Peter Thomas
Land:  D
Hersteller:  Universal Vertrieb GmbH
Sprache:  Deutsch Mono
Format:  4:3
Untertitel:  Keine
Label: ZDF Video
Produktionsjahr:  1970

четвртак, 09. јун 2011.

Tolles Heft: Charles Bukowski bei Büchergilde Gutenberg

     Wahrscheinlich würde ich das Trinken und den Umgang mit anrüchigen Frauen aufgeben müssen. Na schön, der Whiskey war schon immer rar gewesen, und Wein verdarb mir nur den Magen. Aber auf Millie verzichten? Das fiel schwer. Sehr schwer.
     Trotzdem, Millie, wir müssen an die Kunst denken. Rußland hat uns Dostojewski und Gorki gegeben, und jetzt ist Amerika reif für einen weiteren Osteuropäer. Amerika hat seine Browns und Smiths über: Gute Schriftstellers, sicher, aber es sind zu viele, und sie klingen alle gleich. Amerika will das düstere Wabern, die abseitigen Meditationen und Sehnsüchte eines Osteuropäers.
     Millie, deine Figur ist genau richtig, alles wie aus einem Guß, und dich zu lieben ist so einfach wie ein paar Fäustlinge überzustreifen, wenn es draußen unter Null ist. In deinem Zimmer ist es immer warm und gemütlich, und ich mag deine Schallplatten und Käse-Sandwiches. Und deine Katze. Weißt du noch? Als sie noch ganz klein war, hab ich versucht, ihr beizubringen,  daß sie Pfötchen gibt und sich auf dem Rücken wälzt.  Das geht nicht, hast du gesagt, eine Katze ist kein Hund. Aber es ist mir trotzdem gelungen, stimmt’s? Jetzt ist sie eine große Katze, war sogar schon Mutter und hat uns einen ganzen Wurf beschert. Wir sind alte Freunde, deine Katze und ich. Aber mit allem muß jetzt Schluß sein. Millie. Mit Katzen und guten Figuren und der Sechsten von Tschaikowski. Amerika braucht einen Osteuropäer.
(Charles Bukowski: Ein Ablehnungsbescheid und die Folgen)

Charles Bukowski: Ein Ablehnungsbescheid und die Folgen, Büchergilde Gutenberg, März 2007
Mit Bildern von Thomas M. Müller
ISBN: 978-3-7632-6028-7

Татјана Дебељачки/Tatjana Debeljački

ОПРОШТАЈУ

Није ово слагалица,
Дрво живота,
Узор врлине,
Дневник хронике,
Оштри сусед,
Мали пљусак,
Цвет заборава,
Витка врба.
Пробуди се
Уснули лептиру
Нуждом узбуђен,
Кукавицо!
Оставио си ми рајску птицу,
Попут стрелице, равно у срце.
У чаши – пола вина,
Буру оћутаних речи...
Предах ти ноћ,
Стихови пупољак.
Горка, слатка,
Занесености.

Татјана Дебељачки


MOTHER

If your life was dying slowly,
In this rhythm mine was living fast.
It is the same:
I can see the day, I can see the great day,
I can see the glorious day,
My mother.
If something is tearing my soul apart,
though I put a lot of optimism into it,
believe me, mother.
You are special.
In your eye is my happiness,
Just because of you
I am persistent and positive.
Evil comes and goes.
We have met again and we chased,
And in circle again.
Sadness makes lips silent.
Don’t I have a right to love aloud?
I will write a long poem.

Tatjana Debeljački