Дејан Бабић: Четири пјесме

Блискости

лако мирише ноћ:
вјечитост која се одлучила за мјесечево срце.

поноћни мирис наги у полутами
и загледана, загледана душа пјесме
затрепере
птичији одласци из прашине.

мислим
о преношењу ћутње са кољена на кољено

сјенка зграде
заклонила је посљедње тренутке-
једног мирног
тренутка

Улице птица

ноћ?
материца сјенки.
бескрајно мокра новембарска улица-
призор што се непрекидно преображава
у самог себе

небо је кап кише
небо је кап кише.
лахор,
дах у мислима високих крошњи

град вјероватно
све до свитања
неће примијетити своју тишину

У стаклу

не варам се
очи су ми понешто нарасле
од мирног посматрања.

напољу:
мале градске птице
миришу земљу,
разбацују безбојне гранчице,
улијећу, враћају се...
вријеме
се успиње и пада
и лебди
и упија.

Ноћно

кишна јунска ноћ.
блага магла додирује
улично свјетло

негдје
сигурно постоји сан
сан о тишини
неизговорив,
коштан
и стар.

Српско руководство и њихове стомачне тегобе

Српско руководство и њихове стомачне тегобе

Премијер државе госп. Тадић нам пати од свакодневних ПРОЛИВА бескорисних идеја и рјешења, а вицепремијер госп. Дачић има ЗАТВОРЕ – како велике, тако и мале...

Против ових напасти – познате и као Жута куга илити Жута грозница, грађани Србије нису пронашли успјешне „демократске методе лијечења“, а оне „кобно радикалне“ су забрањене и нису допуштене у цивилизованом свијету, јер дефинитивно елиминишу заражене носиоце, док узрочници и зараза и даље несметано харају...

Навео сам само два „заражена“ примјера, и то најважнија, јер ова „братија су све и свја“ у нашој, милој нам отаџбини. Обичан човјек умије да каже, да су они „погонски мотор“, а ако је мотор покварен онда није ни за очекивати да нам иде... А да невоља буде још већа, нама су уз мотор још и остали „државни стубови“ (партијски, парламентарни итд.) заражени или дубоко зарђали...

Ма шта да кажем, у Србији све хаварија до хаварије, чудим се да нас још и има...

П.С.
...наравно, за горе написано власти могу да ме „ухвате...“ – ако будем толико глуп да се вратим у Србију, и осуде. За то постоје закони или се смисли нешто по хитном поступку. Ту су „српске дерикоже“ веома брзе и ефикасне. Кад хоће себе да заштите или ко зна из којег разлога дођу на идеју да треба неког „непожељног“ уклонити, увијек му нешто „пришију и прикаче“, довољно тешко за неколико година „хапсане“... Али законе који би помогли угроженим и окупираним грађанима, још нису измислили или изгласали...

Читам тако како „једног клинца фејсбуковца“ гурнуше у „бајбок“, јер је виртуелно пријетио предсједнику Тадићу (помало ми жао овог доконог младића), па онда прочитах како приведоше једну новинарку на „информативни разговор“, јер је написала да би неке – заборавих које – требало „добро изударати или томе слично“ (е њу баш и не жалим, јер је прије била новинарка Б92, па је и сама свјесно или несвјесно допринијела ширењу опаке инфекције, али да дотична госпођа има право, има...)...

Мирослав Б. Душанић
(није поезија, јебг. омакло ми се)

Вицепремијерево велико БЛА, БЛА, БЛА...

  30. септембар 2011.

Тзв. Ју-социјалистичко наглабање док људи на Косову гину. Бла, бла, бла и само бла, бла, бла, бла...и потпуно незграпно – да не кажем глупо – и по Србе увриједљиво, повлачење паралеле између „параде поноса“ и српске трагедије на Косову и Метохији. („Ако ћете силом на Србе, како да очекујете да Београд то поздравља и да се бави Парадом поноса”, рече госп. Дачић сасвим учено, да се представници ЕУ-е, НАТО-а, КФОР-а, УН-а и ко зна кога још, просто уплашише - вјероватно још ноћас ће да одрже "телефонску конференцију на највишем нивоу".)

Мирослав Б. Душанић

Die Wahrheit des Augenblicks: 14

Aurora consurgens anfang, XVI w.

14

Die Zeit arbeitet still.
Heute Morgen wurde mein Nachbar mondblaukalt entdecket.
(2007/2011)

Miroslav B. Dušanić

Милан Вишњић: Да ме није срамота

© by IHV

Да ме није срамота

Гледам га како дремуцка
у хладу опуштено псећи
да ме није срамота
могао бих крај њега лећи

Да јурцам заједно с њим
по трговима и око кафића
и да лајем на сваког
ко ми се не свиђа

Да спавам где стигнем
не марећи шта ме сутра чека
јер би као и сви пси
био заштићенији од човека

Да ме није срамота
махао би репом од среће
као да је живот човека
нешто бољи од псећег

© by Милан Вишњић

Poetry in a Global Box: United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland

Rory Waterman

A Suicide

Away. And for a moment as you tipped,
traversed the awful point of no return
and yelled, stretch-torsoed in the faraway,
you faced us. Eyes unseeing mirrored mine:
I thought of me; the you in me, in us;
and all the things you’d given us to say.

© by Rory Waterman

Етно група ЗОРА (Црна Гора): ♫ Јело, Јело ♫ & ♫ Ој дјевојко, што ми рече ♫

Док сам ја био ту

© by Tihomir Lončar: Usnuli slikar I (1996)

Док сам ја био ту

Она је стражарила тихо као сјенка
Пред мојим вратима
Брижно погнута.

Она је била бедем
Самац
У зрцалу мјесеца.

Расуте звијезде је упорно збрајала
И у њедра свјетлост и топлоту
Пластила.

И нага се свјежим копривама
Подавала
Исконски ритуално.

Цијеђ од чемерике справљала
На свој древни начин
И испијала да не би заспала.

И све је радила с ватреном
Жестином
Само да бих ја мировао.

Негдје пред зору је расплела косу
И тихо јецала
Тужбалицу.

Из даљине и сасвим близу
Дивљали су бубњеви и
И плакала дјеца.

Стварно предуго
Али
Шта сам ја ту мог'о?

Мирослав Б. Душанић
(Мај 2008./Септембар 2011.)

Срђан Мршић: Крици из гета

Поезија са границе Источног и „Блискоисточног“ Сарајева

У новој босанској кафани

Пијемо пето пиво, сједимо и ћутимо.
Немамо никаквих амбиција да бисмо разговарали.
Више нас не занима футбал,
не интересује нас ко издаје нови албум,
политика у свијету нас не занима...
Према женама немамо афинитета, одавно;
о сексу никад нисмо ни причали.
Паре нас не дотичу (ми њих још мање).
Позитивне енергије смо се одрекли,
поносимо се тиме (индиректно).
Једни друге више не занимамо,
и тиме се поносимо (углавном).
Ни сами себе више не разумијемо;
препоносни смо да би смо се и поносили.
Свеједно нам је и за године које лете,
да ли је ноћ или можда дан, четвртак или недјеља,
и који је уопште датум...

А живот?
Е, њега заболе за нас.

Срђан Мршић

„Ми живимо у резерватима. Гето у гету, па још један гето, па на крају имамо Балкан као гето Европе. Ми овдје имамо низ Берлинских зидова. Али за разлику од ових наших берлински је барем био материјализован, ми овдје имамо зидове у главама.“

Срђан Мршић

Geständnis

Philippe Halsman - Dali Atomicus (1948)

Geständnis

Die Zeit erstarrt im Raum
Niemand mehr sitzt dort
Ich als ein illegaler
Grenzgänger auch nicht

In Trauer versenkt
Irren wir jetzt überall
Durch den Traum
Dein Kopf auch

Auf dem Weg zum Horizont
Rollt ungewollt
Unaufhaltsam
An Opfersteinen vorbei

Miroslav B. Dušanić

AMAZONIA, ÚLTIMA LLAMADA

Capítulo 01:  Planeta Amazónico
Capítulo 02:  Aislados
Capítulo 03:  La Voz de la Selva
Capítulo 04:  Biopiratería
Capítulo 05:  Amazonas Dorado
Capítulo 06:  Alas Para Brasil
Capítulo 07:  Precio a la Vida
Capítulo 08:  Tierra de Jaguares
Capítulo 09:  Naturaleza Protegida
Capítulo 10:  La Selva y el Asfalto
Capítulo 11:  Guardianes del Futuro
Capítulo 12:  Pantanal
Capítulo 13:  Últimas Bocanadas

Director: Luis Miguel Domínguez

Yanko González

(Que no quiere )

“Que
no
quiere
morir
como
un
perro
nadie
quiere
morir
como
un
perro
todo
ser
humano
merece
no
morir
como
un
perro
ha
vivido
como
cerdo
y
no
quiere
morir
como
un
perro”.

Yanko González

(Али он не жели)

„Али
он
не
жели
да
умре
као
пас
нико
не
жели
да
умре
као
пас
сваки
човјек
не
заслужује
да
умре
као
пас
он
је
живио
као
свиња
и
не
жели
да
умре
као
пас:“

Јанко Гонзалез

(препјевао: Мирослав Б. Душанић)

Душан Васиљев: Двије пјесме

Домовина

Домовина, то није мртва груда
која нас гвозденом руком стеже;
то је љубав за облак, што плови овуда,
за песму што се овде разлеже;

љубав за класје што богато буја,
за руже што су на гробљима свеле,
за тресак летњих, бесних олуја,
за тугу тица које се селе.

Домовина, то су све оне споне
којима нас живот за се спаја;
радост кад наша звона зазвоне,
топлина мајчиног загрљаја.

Домовина, то су: жеље, тајне,
магла што преко поља плови;
то су наше бајке бескрајне,
домовина – то су сви наши снови.

Душан Васиљев

На дну

Од падања су нам се усијале главе
и нема на дну пророка да се јаве.
Него се јутро одвуче
у сутон мистичан под стене
што се са неба откидају као завесе суре.
А из снова, из небеса махнитим кораком јуре
Сутра, Давно и Јуче,
дредноти, маги, комете и жене;
и све се у крваво коло живота свија
под отменим луком плавих божјих ћуприја.

И када поноћ развије заставе блуда
и узме у руке крму,
не пролети сунце ни сенка овуда,
а жалости наше и радости
мртве падају на калдрму.

И нико не може да се успне на врх планина,
у пределима са вечним током,
где све до краја иде,
и одакле се сви снови, греси
све душе и небеса до краја виде.

Душан Васиљев

У потрази за добром пјесмом

© by Savko PEĆIĆ PESA

У потрази за добром пјесмом

Добра пјесма не почиње изненадним криком
нити прекомјерним изливом среће
она тиња незаустављиво
и слива се као позно-јесенска киша
или први сунчеви зраци
лагано и упорно
и траје
она не подноси наглости и трзаје
добра је ако се рађа без царскога реза
и не тежи да буде атракција
саткана од милозвучних ријечи
уредно сложених у низове
и букете миришљивих и егзотичних олеандара
јер ријечи не подносе рамове
уоквирене су болесне и непредвидљиве
као и животиње у кавезима.

Добра пјесма није никада коначна
она је рана која стално крвари
и не зараста
она сатире и држи данима и годинама у бунилу
и грозници
за њу нема лијека нити је пронађен
нити ће га икада бити
њу ни вријеме не може да прогута
а камоли човјек
док се низ грло спушта
она се брани
горчином изговореног или слашћу
као кост испријечи
и задире дубоко у ткиво
док га не угуши.

Добра пјесма остаје најчешће ненаписана
загуби се у пролазима
и вреви дана
или у неприступачним угловима ноћи тихује
дуго ишчекујући мјесец
можда нешто друго
нешто треће
универзално
она још није написана
и мало ко ће моћи да је изговори или напише
добра пјесма је привилегија
и награда богова
која се брижно чува
и дубоко у душу гнијезди
јер се из живота удише.

Мирослав Б. Душанић

Poetry in a Global Box: República de El Salvador

Miroslava Rosales

Tuya la patria

Tuya la patria de hojas,
de nísperos y lirios,
de rocas y madera.

Sin veranos en su cerco,
solo lluvias y lagunas,
incienso y muchos pinos.

Esta patria tiene escarchas
en su larga barranca,
y sangre en los afluentes,
y barcos de miedo
que encallan en su sombra.

Tuya la patria del mar,
de sales y amaneceres,
de limones y arrecife.

Tuya la patria calurosa
de gaviotas y brisa;
caídas las fronteras
al fin con tu venida.
Mas la pequeña patria
con tantas heridas
hoy vuelve al olvido.

© by Miroslava Rosales

Natura morta

© by Herbert Fidler: natura morta (aufgenommen mit dem motorola-handy), 2006

Natura morta

In den Schweigesekunden gegen acht.
Der letzte Werbeblock vor Mondaufgang,
der als Amselgezwitscher in die Geschichte
eingeht. Seine Message. Eine Blaupause
der Dunkelheit. Investiere in Taglicht und
du wirst sehen. Hinter den Schachtelhalmen.
Die Dividenden ins Bodenlose.

An diesem Ende des Teiches ist der Einsatz
ein Blickkontakt mit Kabelanschluss und
Lötstellen für die Zeit, die man in den
Armen anderer verbringt. Ein Seerosenmann
zieht wie jede Nacht um die Häuserblöcke.
Verkauftes Land, das im Grundbuch der
Wasserspiegel seinen Eintrag findet.

Man lebt hier in den Freilichtmuseen der
Sternschnuppen unbeschwert von den
Anziehungskräften der Bäume. Küsse. Sind
Hintergrundrauschen von Ahornblättern und
die Haarspaltereien der Eulen im Gewöll. Es ist.
Nichts als ein Reiz auf den lichtempfindlichen
Stellen. Netzhautspuren über den Fingern.

© by Markus Breidenich

Paulo Flores

Pat Mora: La Migra

La Migra

I

Let's play La Migra

I'll be the Border Patrol.

You be the Mexican maid.

I get the badge and sunglasses.

You can hide and run,

but you can't get away

because I have a jeep.

I can take you wherever

I want, but don't ask

questions because

I don't speak Spanish.

I can touch you wherever

I want but don't complain

too much because I've got

boots and kick--if I have to,

and I have handcuffs.

Oh, and a gun.

Get ready, get set, run.

II

Let's play La Migra

You be the Border Patrol.

I'll be the Mexican woman.

Your jeep has a flat,

and you have been spotted

by the sun.

All you have is heavy: hat,

glasses, badge, shoes, gun.

I know this desert,

where to rest,

where to drink.

Oh, I am not alone.

You hear us singing

and laughing with the wind,

Agua dulce brota aqui,
aqui, aqui1, but since you

can't speak Spanish,

you do not understand.

Get ready.

Pat Mora

_________________________________________________________________________________

1Agua dulce brota aqui, aqui, aqui – Sweet water springs here, here, here

La Migra

I

Хајде да се играмо Ламигра

ја ћу да будем полицајац на граници.

Ти буди мексичка собарица.

Ја ћу да ставим значку и наочаре за сунце.

Ти можеш да се скриваш и бјежиш,

али не можеш да побјегнеш

јер ја имам џип.

Ја могу да те одведем гдје год

пожелим, али не постављај питања

не говорим шпански.

Ја могу да те додирнем гдје год

пожелим, али не брани се

превише јер имам

чизме и ударац – ако морам,

а имам и лисице.

Ах да, и пиштољ.

Спреми се, трчи.

II

Хајде да се играмо Ламигра

ти ћеш да будеш полицајац на граници.

Ја ћу да будем Мексиканка.

Твом џипу пукне гума,

и положај ти открије његов одсјај

на сунцу.

Све што на себи носиш је тешко: шешир,

наочаре, значка, чизме, пиштољ.

Ја познајем ову пустињу,

знам гдје да се одморим,

гдје воду да пијем.

Ах да, ја нисам сама.

Чуј наше пјевање

и смијање с вјетром,

Agua dulce brota aqui,
aqui, aqui1, али пошто

не говориш шпански,

ти нас не разумијеш.

Спреми се.

Пет Мора

(препјевао: Мирослав Б. Душанић)

_________________________________________________________________________________

1Agua dulce brota aqui, aqui, aqui – Слатка вода извире овдје, овдје, овдје

Масакр с поводом

© by Jesús Alberto Arbeláez Arce

Масакр с поводом
(За наше синове и унуке)

Кости нам у окове
забрављене
заувијек као куће
напуштене
да из њих не диме
живота знаци.

Кости нам у земљу
урасле
дубоко као коријени
јалови
да из њих не ничу
нове младице.

Мирослав Б. Душанић

klassenlos

© by Tihomir Lončar: Kazalište I (2002)

klassenlos

im lärm von
drei dutzend spatzen
ein einziger
buchfink

dass der sich
nicht schämt

Werner Dürrson

© by Tihomir Lončar: Kazalište II (2002)

Нови свјет. поредак – Нова умјетност

Sarah Small's Tableau Vivant

Делиријуми глупости за Нову Елиту: Обрушавање на морал и традицију упаковано у нага тијела, напјеве и музику Истока. Кад немаш сопствено сједни и кради, и пронађи оног који је спреман за новац да одради... Ах, ја! Прије тога направиш мало рекламе како би обзнанио Нови умјетнички правац...

Che Guevara

Hasta siempre Comandante

Aprendimos a quererte
desde la histórica altura
donde el sol de tu bravura
le puso cerco a la muerte.

Estribillo:

Aquí se queda la clara,
la entrañable transparencia,
de tu querida presencia
Comandante Che Guevara.

Tu mano gloriosa y fuerte
sobre la historia dispara
cuando todo Santa Clara
se despierta para verte.

Estribillo

Vienes quemando la brisa
con soles de primavera
para plantar la bandera
con la luz de tu sonrisa.

Estribillo

Tu amor revolucionario
te conduce a nueva empresa
donde esperan la firmeza
de tu brazo libertario.

Estribillo

Seguiremos adelante
como junto a ti seguimos
y con Fidel te decimos:
!Hasta siempre, Comandante!

Estribillo

Carlos Puebla
1965 (Cuba)

Comandante Che Guevara

Uns bleibt, was gut war und klar war:
Dass man bei Dir immer durchsah
Und Liebe, Hass, doch nie Furcht sah
Comandante Che Guevara

1
Sie fürchten Dich, und wir lieben
Dich vorn im Kampf, wo der Tod lacht
Wo das Volk Schluss mit der Not macht
- Nun bist du weg - und doch geblieben
Uns bleibt, was gut war und klar war.....

2
Und bist kein Bonze geworden
Kein hohes Tier, das nach Geld schielt
Und vom Schreibtisch aus den Held spielt
in feiner Kluft mit alten Orden
Uns bleibt, was gut war und klar war.....

3
Ja, grad die Armen der Erde
Die brauchen mehr als zu fressen
Und das hast Du nie vergessen
Dass aus den Menschen Menschen werden
Uns bleibt, was gut war und klar war.....

4
Der rote Stern an der Jacke
Im schwarzen Bart die Zigarre
Jesus Christus mit der Knarre
- so führt Dein Bild uns zur Attacke
Uns bleibt, was gut war und klar war:
Dass man bei Dir immer durchsah,
Und Liebe, Hass, doch nie Furcht sah,
Comandante Che Guevara

Wolf Biermann

Zahme Vögel
(Ode an Ernesto „Che“ Guevara)

Sieh, die Sonne geht unter
Flüsse aus strahlendem Silber
Hör das Flüstern der Stille
gefangen in den Wassern
Abenddämmerung aus Gold und Blut,
brennender Schnee der Anden auf deiner Haut,
die Sonne im Meer
und der Mond auf deiner Stirn
Flieg wie der unbezähmbare Kondor,
kühn und widerspenstig,
wache, frei vom Wind getragen
über Berge und Täler.
Lass deine Verwegenheit
bei der Sanftmut des Baches
stille den Durst,
nähre diesen Flug
ohne Gesetz
und ohne Rückkehr
Zahme Vögel singen von Freiheit,
wilde Vögel fliegen
spring, flieg, tanz und gleite
lass dich niemals kriegen
Zahme Vögel singen von Freiheit,
wilde Vögel fliegen,
verboten der Himmel durch den du ziehst
doch weit näher bei den Sternen
als ein Käfig aus Gold und Perlen
Wie der zügellose Fluss
stößt du gegen Stämme und Steine
und lässt dich nieder, sanft und leicht,
wie das Blatt auf Wiese und Gras,
Deine Stimme, Schrei und Echo im Abgrund
breitet sich aus in der Wildnis,
füllt sie mit Eintracht
und die Kordillere
erkennt sich wieder im Meer.

Pablo Ardouin
Pájaros sometidos (a Ernesto Che Guevara)

ISBN: 3-471-77028-3

Метохија

© by fotoart 2010

Метохија

Кажу да на југу има
нека биљка невидима.
Кидају јој сви корене –
опет из ње ластар крене.

Око ње се, веле, труди
чудна нека сорта људи.
Скидају им вазда главе –
поколења се наставе.

Томе роду припадају
виловите неке жене –
рађају и нељубљене.

А деца им сва сијају
попут Сунца и Месеца –
толико су златна деца.

Бранко Стевановић

Brookly Decay / NY Decay series.

© by Jan Kölling / Tanglewood Paradox Productions.

Dog Murras

(ка)талог илузија

Street art by tihomirs on September 27, 2007

(ка)талог илузија

радио јавља данима:
да се ово слово у (за)носу
(и) без (за)зора
брзо (рас)простире
у грлу (за)стаје
тешко (под)носи
у (м)раку
а не воли ни (свје)тло

ах! ах! и опет ах!
посматраш небо и молиш
уз свијеће догорјеле
а добро знаш
да су се богови поодавно повукли
и да су још само
одзвони топова у ушима остали

живот се чами
он је (су)ров на првим линијама
стално (ишче)кујеш смрт
своју или туђу

Мирослав Б. Душанић

Street art by tihomirs on September 27, 2007

Кнез Лазар

© by Peđa Đaković (Pedja Djaković): Propast 3 (1986.)

Кнез Лазар

Сваки је избор
одраз
и мера слободе;
хвала ти, Кнеже,
што ниси погрешио,
па и ми знамо
којим се путем стиже
до висина.

Вечно и привремено
избором раздељено,
жртвом
за увек састављено.
Божури расту...
Можешли и нас
окупити,
честити Кнеже?

Матеја Матејић

Novak Djokovic of Serbia

Oj Dodole (The Eastern European Rainsong)

© by Zorica Helac

"Dodole" songs are typical ritual songs used to perform during summer dry seasons. Young girls masked themselves with branches and leaves (as symbol of vegetation exuberance).They used to visit village houses and perform "dodole" ritual (singing "dodole" songs and dancing ritual dance). As respond to a ritual performance, the master of the house would come out from house and throw some water on dancers, which is ancient way of invoking the spirits of rain. "Dodole" ritual originates from pre-Christian times and represents the oldest Slavic tradition.

Mi idemo preko polja, oj dodo oj dodole
A oblaci preko neba, oj dodo, oj dodole
Da udari rosna kiša, oj dodo, oj dodole
Da orosi naša polja, oj dodo, oj dodole
I pšenicu u zimnicu, oj dodo, oj dodole
I dva pera kukuruza, oj dodo, oj dodole
Oblaci nas prestigoše, oj dodo, oj dodole
Žito, vino orosiše, oj dodo, oj dodole

© by Ljilja Nikolić Janudaki (2004)

Uroš Predić: Polivanje dodole (Orao 1892)

Gabriella Marten Cortes

© by Gabriella Marten Cortes

Wenn ich heute einen der wenigen noch bestehenden ideellen Unterschiede zwischen den Geschlechtern benennen sollte, so den, dass noch mehr Männer als Frauen mit der Illusion leben, Subjekt von Geschichte zu sein.

Christina von Braun: Die schamlose Schönheit des Vergangenen. Zum Verhältnis von Geschlecht und Geschichte. Frankfurt/a.M. 1989.

Јесен у граду

© by Tihomir Lončar: Jesenje sunce (2002)

Јесен у граду

Бескућник у прљавим хаљинама
прекопава канте за смеће
Један дјечачић шутира јабуку
као ногометну лопту
Сједам на ивичњак
уморан од очајног сунца

Мирослав Б. Душанић

*******************************************************************************************************************

Тихомир Лончар је рођ. у Винагори (Хрватско Загорје). Школу примијењених умјетности завршио је 1974. у Загребу, исте године је уписао Академију ликовних умјетности. Дипломирао је 1980. у класи Василија Јордана. Од 1985. када је први пута излагао, приредио је више од 30 самосталних изложби. Учествовао је такође на многим заједничким изложбама, а објавио је и неколико графичких мапа. О његовом животу и дјелу објављене су двије монографије (Станко Шпољарић: Тихомир Лончар, 1995. и Владимир Бужанчић: Лончар: Сликарство-сликарства, 2000.). Умјетник живи и ради у Загребу.

Zhang Huo Ding: A Dream in the Girl's Room