понедељак, 23. јануар 2012.

Савко Пећић Песа: Писмо пријатељу


у књизи твојој
пријатељу
странице празне и пусте
без тебе стоје
духом дишу али не зборе
као да их неко увијек брише
а нове не пише

у ћошку собице празне
хладна туђина самоћом царује
остале су разбацане ствари
много књига и оловка мала
мисао и идеја
која се не отвара

тастатура и обриси прстију
на дуван миришу
већ неколико дана
ништа не пишу

озари погледом своје лице
на обали изнад драшаништа
кроз оструге са дањишта
и весела прелишта
благословом освећене
капи воде са Уставе
нека спасење дарују

Савко Пећић Песа

понедељак, 16. јануар 2012.

Мирослав Б. Душанић: А мислио сам: Ријечи су ми као тестера*


А мислио сам: Ријечи су ми као тестера*

                        и човјек никад не зна
                        куд смјера пут:
                        на пир, на спровод или на кармин?
                       (Мирослав Крлежа)

Пред одлазак у болницу
увиђам: Ријечи су ми
празне,
наивне и плиновите.
И немоћне су.
И неотпорне су на студен.

Трудим се да сачувам
смиреност: Но, ријечи ми
одмах по изговору
умиру,
туробно и тихо,
у налету олује и сјеверне кише.

Мирослав Б. Душанић

*
Ако се поново сретнемо биће ми веома драго
Ако се не сретнемо било ми је с Вама лијепо


© by Pretty (Krasondar/Russia)

недеља, 15. јануар 2012.

Мирослав Б. Душанић: А могао сам и ја постат' дјечији пјесник


А могао сам и ја постат'
дјечији пјесник
          

Само дјецо да се зна
Постао бих пјесник и ја
Добар, мио, врсног ума
Да не бјеше тог Ршума

Златиборца из Љубиша
Веселог к‘о чича Триша
Све опјева у трен ока
Од аждаје до потока

Обрадио сваку тему
Па ја сада имам трему
Како старим све ми теже
Као да ми ријечи бјеже

Зато дјецо не чекајте
Записујте и вјежбајте
Грешке моје не правите
Већ на вријеме започните

Сваког дана ријечи нове
Уклапајте у стихове
Ко на вријеме учи наук
Тад му Ршум није баук

Мирослав Б. Душанић

Љубивоје Ршумовић: Немам више времена

Немам више времена

Имао сам много времена
Било је слободно па дошло
Док сам мислио шта да радим
Време је прошло

Сад лутам свуда по граду
Тресем се од пете до темена
Како да уживам у неком раду
Кад немам времена

Љубивоје Ршумовић

Ich habe keine Zeit mehr

Ich hatte viel Zeit

Sie kam, sie war frei
Während ich dachte, was soll ich tun
Sie war vorbei

Jetzt irre ich durch die Stadt herum

Zittere von der Ferse bis zur Haarspitze
Wie kann ich irgendeine Arbeit genießen
Wenn ich die Zeit nicht mehr besitze

Ljubivoje Ršumović

(Nachdichtung: Miroslav B. Dušanić)

«Српска посла» кроз афоризме


- Србија је велика Тајна. Ни границе јој се не знају!
- Брине ме поплава нових снага на политичкој сцени. Свака поплава остави шљам за собом!
(Миодраг Тасић)

- Има хлеба без мотике. Контејнери се прекопавају рукама.
- Не мењамо веру за вечеру, већ за сва три оброка.
- Нема организованог криминала. Све се ради спонтано.
(Павле Тончић: Афоризми)

- Био је ретко паметан човек. Више редак, него паметан.
- Од наших вековних огњишта остали су само векови.
- Осим развода, друге демократске промене нисам осетио.
- Поред њега народ је постао побожнији.Стално се крсти кад га види.
- Уместо да сачека боље сутра, покојник је данас умро.
- Сан сваког Србина је пун фрижидер.
(Милутин Ђуричковић: Игра је завршена)

- Прво је био патриота, потом локал-патриота, а онда је отворио локал.
- Становник сам земље у транзицији. Других телесних недостатака немам.
(Милорад Грбовић)

петак, 13. јануар 2012.

Miroslav B. Dušanić: Allein

Copyright Alle Rechte vorbehalten von nomoli

Allein

Meine Hände greifen ins Leere
Von so viel Einsamkeit
Bin nur mit den Schatten verbunden

Miroslav B. Dušanić

Љубомир МИЦИЋ: АВАЛА, ГРОБНИЦА У ОБЛАЦИМА


АВАЛА, ГРОБНИЦА У ОБЛАЦИМА

Одувек је ова земља велико сунце у мојим грудима, а под њим је моје људско срце, спремно да кресне као пушка. Слушајте сви!... Можда то љубав грми у даљини, далеко одавде, као прасак бомбе на Шар-планини.
Овде су облаци као лестве на турским минарегима, начињене од наших костију и гробова. А Авала, стара рушевина и гроб?... Авала је костурница наших великих љубави. Јер дубоко у својој вулканској утроби она скрива кости наших мученика којима су на широким блатњавим путевима Турци и Европљани скидали кожу за своје ципеле и перчине.
Онда, доле, још даље, шума лешева је покривена лишћем хајдука — док изнад зелених попришта попут наших лирских поља и брежуљака, лебде чудеса моје варварске и балканске душе. А још даље, мноштво лобања варалица и српских кнезова који јадикују...
Погледајте, истом, шумадијске бразде натопљене крвљу, послушајте пажљиво жагор верних слушалаца, разнобојног цвећа. И осим занесеног клицања залазећег сунца, остаје ми још увек моја Авала, овде, стожер и гроб.

Љубомир МИЦИЋ

четвртак, 12. јануар 2012.

Мирослав Б. Душанић: Куће и предјели Балкана

© by Митар Ждеро
Куће и предјели Балкана*

На први поглед празник за очи,
Али кад се у ову идилу крочи,
У кућама, и у тим предјелима,
Као да никад мира и није било,

Или се за њег', није ни знало.
Увијек се нешто страшно збива,
Повезано с крвљу и злодјелима.

Све што додирнеш: кључ, браву,
Тепихе, полице, књиге, кашике...
Носи трагове крви и тешке битке.
И из зидова умрле очи те прате,

И чујеш јурише, паљбу и крике.
Стално живиш у грчу и страху,
И нигдје сигурних скровишта...

На душу твоју осјетљиву и плаху,
И из крошњи сусједних дворишта,
Обрушавају се крволочне авети
И урличу, невидљива чудовишта.

Као да је стварано, да те заплаши,
Да одбије, са смрћу да ти пријети...
Као да су и куће, и сви ти предјели,
Од Бога заборављени, и проклети.

Мирослав Б. Душанић

*
Али, и поред мрака што притиска, гуши,
Балкан, тај велики гроб мојих предака,
Заробио ми срце, прирастао мојој души.
Зато желим да и мени, буде вјечна рака.

© by Митар Ждеро

Казимир Северинович Малевич

Казимир Северинович Малевич

среда, 11. јануар 2012.

Lǐ Tài-bó (Lǐ Tài Bái / 李太白)

*701 † 762
Zur Nacht

Vor meinem Bette lag
   vom Mond ein heller Schein.
Es war mir fast, als sei
   es Reif am dunklen Rain.

Da hob ich meinen Kopf,
   sah in den Mond gebannt
Und senkte ihn: Mein Sinn
   ging in mein Heimatland.

Lǐ Tài-bó

R. Piper & Co. Verlag – München 1954 
Preciosa Poesía, expresada en tan breves Palabras. El País de nuestros anhelos. Nuestros recuerdos y momentos son alimentos para el Alma. Su paisaje, el aroma de los campos...la identidad de sus gentes son melodía para nuestro corazón.


_______________________________________________________________________

Schöne Poesie, in so wenigen Worten zum Ausdruck gebracht. Das Land unserer Träume. Unsere Erinnerungen und Momente sind Nahrung für die Seele. Die Landschaft, der Geruch der Felder ... die Identität der Menschen ist Melodie unserer Herzen.

/Traducción: Miroslav B. Dušanić/

уторак, 10. јануар 2012.

Poetry in a Global Box: República de Cuba

Marié Rojas Tamayo
Fénix

Ardo en oscura llamarada,
Sólo los eternos conocemos del fuego negro
Que devora las entrañas de la tierra.

Renazco, vivo mi ocaso, muero...
En este existir interminable
Atravesando eras,
Sin envejecer,
Eternamente renovado.

He vivido tanto, tanto he vivido:
Tempestades y calmas,
Maremotos, playas idílicas,
Muerte de doncellas, presagios,
Batallas injustas, cantares, poemas,
Torturas, caricias, eclipses,
Celebraciones, duelos, llantos,
Adioses, retornos, risas,
Amores y olvidos.

Con el ir y venir del equinoccio
Continúan naciendo reyes, reinas,
Putas y mendigos,
Que al morir vuelven a la tierra
Siendo simple abono
De flores futuras.

Mientras yo permanezco
Inflexible, invariable,
Armonioso, perfecto, sin mácula,
Esperando ese día
En que alguien, por azar,
Disperse de un soplo mis cenizas al viento
Y éste las lleve tan lejos
Una de otra, tan distantes
Como estrellas,
Para que nunca más puedan reunirse.

He visto tanto, tanto he visto,
Que he aprendido
Que no vale la pena
Vivir para siempre.

Marié Rojas Tamayo


PHÖNIX

Ich brenne in dunkler Flamme,
Nur wir Unvergänglichen wissen um das schwarze Feuer,
Das die Eingeweide der Erde zerfrisst.

Ich kehre wieder, lebe meinen Untergang, sterbe...
In diesem endlosen Existieren,
Durchschreite Äonen,
Ohne zu altern,
In alle Ewigkeit erneuert.

Ich habe so viel erlebt, so viel habe ich erlebt:
Unwetter und Windstille,
Seebeben, idyllische Strände,
Jungfrauentode, Vorahnungen,
Ungerechte Schlachten, Gesänge, Gedichte,
Torturen, Zärtlichkeiten, Finsternisse,
Feste, Duelle, Klagen,
Abschiede, Rückkehr, Lachen,
Liebe und Vergessen.

Mit dem Kommen und Gehen der Tagundnachtgleiche
Werden weiterhin Könige, Königinnen,
Huren und Bettler geboren,
Die nach ihrem Tod auf die Erde zurückkehren
Als einfache Garantie
Zukünftiger Blumen.

Und ich bleibe
Unbeugsam, unveränderlich,
Harmonisch, perfekt, ohne Makel,
In Erwartung jenes Tages,
Da jemand, ganz zufällig,
Mit einem einzigen Hauch die Staubkörner meiner Asche im Wind verstreut,
Und dieser eines vom anderen so weit forttragt
Wie Sterne,
Sodass sie sich nie mehr vereinen können.

Ich habe so viel gesehen, so viel habe ich gesehen,
Dass ich gelernt habe,
Dass es sich nicht lohnt
Auf ewig zu leben.

Marié Rojas Tamayo
/Übersetzung: Judith Moser-Kroiss/

понедељак, 09. јануар 2012.

Мирослав Б. Душанић: Феномен великог епа

© by JuLiO
Феномен великог епа

Искорачивши из мита
Насели нас студен
И земљом овлада зло

На путу ка вјечном рају
Стројним кораком
Маршираше хероји
– Наши и њихови.

За жртве са обадвије
Стране
Довољне су биле јаме

Мирослав Б. Душанић

субота, 07. јануар 2012.

Александар Сергејевич Пушкин

© by Душан Вуковић: Стара лампа
* * *

Два су чувства вавек блиска свима –
И у њима срца храну ишту:
Љубав према рођеном огњишту,
Љубав к родитељским гробовима.

Александар Сергејевич Пушкин
(1830)

Иван Лучук: Земљаци

© 2009 Данило Вуксановић
Земљаци

Моја отаџбина је моја крлетка,
а ја сам птица селица чворак,
увек јој се вратим.

Моја отаџбина је мој кавез,
ту сам птица певица –
Кад пожелим, излетим,
па му се увек вратим.

Иван Лучук

петак, 06. јануар 2012.

Ifigenija Zagoričnik Simonović: Open Field


Open Field

I feel better and better,
I feel better than the moon.
She circles her own path
and hides behind pine trees
and halves herself
or makes herself full
at her own will.

When I am somewhere on my own
I look at the moon and the stars
and loneliness stops burning.

Is it so simple?
No, because I have to want to do so.

Ifigenija Simonović

четвртак, 05. јануар 2012.

Борислав Радовић: Митска прича


Митска прича

У оно доба кад су ткачи
митова вукли митске нити,
основ беху облик и начин
глагола имати и бити.

Онда би вукли митске нити
и на сва уста и сва звона
славили поход у забити
разних змајева и грифона.

На сва су уста и сва звона
нарочито хвалили претке,
тек потом борбе око трона,
отмице, прељубе и сплетке.

Посебно су хвалили претке,
уносећи у митске свеске
подвиге опасне и ретке,
одговоре јасне и реске.

Унели би у митске свеске
нешто прљавог митског рубља;
никад, међутим, без небеске
подршке ни без родољубља.

С нешто прљавог митског рубља,
знали су у то доба ткачи
митова, прича није дубља
али далеко дуже значи.

Борислав Радовић

уторак, 03. јануар 2012.

Мирослав Б. Душанић: Не окрећи се кћери / Не окрећи се сине

Мирослав Б. Душанић
Не окрећи се кћери 
Не окрећи се сине

Оштра сјечива
у нашим двориштима пободена
и одсутност
о којој није пожељно говорити
ћутимо убиства лудила параноје
и нестајемо
сасвим безначајни
у историју као жртве превирања

У предграђима безвољно
ишчекујемо сахране и покојнике
у мирису тамјана
и све је некако као у позоришту
али опет другачије
од оног са малог екрана
ране су дубље
и крв је баш онако стварна

Они који још увијек вјерују и имају
снаге да тумарају
носе са собом изблиједјеле слике
показују одсутне синове
и кћери
несвјесни да су их нови свјетови
давно отписали

Они којима су синови и кћери
још преостали
у журби им за дуге путеве пакују
кофере
и плачним гласом узвикују:
не окрећи се кћери
не окрећи се сине
(ни онда кад је са насловних страна
предсједник опуштен насмијан
забринут и не пријети с прстом
борбен и љут)

Мирослав Б. Душанић

Милан Грбић: Сигурно

Seeking Comfort in an Uncomfortable Armchair, Bruno Munari, 1950
Сигурно

сигурно
нема ништа да ти каже
толико година гажен
остаје да те лаже
и прича о прошлим временима
Атлантиди
новом добу што само тек није

живот пустиња очај
и враг с њима
колико служитеља
лажних пророка
отровних пољубаца
све дозирано са мером

нож се лако забада
поготово кад се љуби мртав човек
ратник оловом исцеђен
одметник од земље и људи
једино Бог може да му суди
зато хита и пита
од ког се умире хица

после свега
душман клет је човек
баш човек
или се барем после буре родио
а фукара остаје
да броји новце
проклете новце
рад којих много чини
јер младост и свеже крви која струји
нема
демони су заузети у пустињи
ни једну страницу исцепати неће
сигурно

Милан Грбић

недеља, 01. јануар 2012.

Мирослав Б. Душанић: Нова година

© Alessandro Rovelli (Italy)
Нова година

Шта ли се то са мном догодило
Кад не успијевам више да се лажем
И кажем: У старој години сам
Оставио све своје невоље и бриге
И пусте жеље и лоше навике

Шта ли се то са мном догодило
Кад већ с првим даном године нове
Немам снове: Сједим мамуран
А с неба као изгладњеле грабљивице
Салијећу ме само неприлике

Мирослав Б. Душанић