Стави ме у твој блог и пусти ме да плачем

Понекад не постојим. Нема ме.

Само благо померање мојих груди при пригушеном издисању одаје да сам жива. Кад одлучим да се увучем у себе и лижем своје ране. Кад кажем да ми је доста свега. Кад ућутим.
Умем да ћутим и умем да ме нема на милион различих начина.
С музиком. Без музике.
Уз сузе. Без суза.
Са смешком од којег ми је горко у устима. С набораним челом.
Скрштених руку и ауром затвореном за сваки спољашњи утицај.
У мраку. Под отвореним прозором без завеса. Кад свиће. И кад залази сунце.
Још нису пронађене шарене таблете које би биле делотворне кад ја одлучим да је време да отпатим свој део свакидашње боли, у чемеру огрезлог света којем припадам и који се рони пред свима. Који ће, можда, наставити да постоји и када нас не буде. Или ће се, ипак, распрснути заједно са нама, онда, када врачеви не промаше…

Кад одлучим да ме нема и кад, тако, одужим своју дозу горчине, понесем своје парче крста до негде, па се вратим, онда сам скоро ко нова. Ко да ме никада није било иза границе постојања и ко да сам одувек само за смех, само за сласти знала.
И зато, стави ме у тај твој блог, ионако се препознам у њему и онда кад ме ни тамо нема.
И пусти ме да плачем. Док не одлучим да се вратим.

Негославље - Негослава Станојевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић