четвртак, 28. фебруар 2013.

Мирослав Б. Душанић: Уточиште

Црква Архангела Михаила у Хилдесхајму
Уточиште

Ћутим у њему заточен, не говорим да донесох
велику празнину (а и како бих друкчије)
предјели с људима не бјеже —

У страху да ме неко не исмије или осуди
скривам празнину као змија ноге, и кућим се —

Набавио сам двије столице: једну за мене
а једну за госта, којег још увијек нема
да на моја врата покуца —

Из ријетких писама сазнајем, рат је давно завршен
пријатељ одушевљен униформама
још се из њега вратио није…


(јун 2011./фебруар 2013./март 2014.)

Мирослав Б. Душанић

среда, 27. фебруар 2013.

Мирослав Б. Душанић: ОПСЕСИЈА


Опсесија

У сумрак
           кад нестају сјенке колебљиво и
постиђено и нечујно попут лептира.

Свјетлост
           кад претекне и прескочи скривен
праг и мирис вечере окупира улице овог града
           кад залутам заслијепљен
бојама реклама
           кад мјесец покаже своје лице
на општинском тргу
па се скрије
иза торња цркве Светог Јакова
           кад још један дан замре
           кад кришом нечија рука отвори прозор
с погледом на улицу
и нечије лице брзо замакне у капију иза угла
           кад се правим да нисам ту
и да нисам ништа видио
           кад осјетим румен у лицу и од стида
пожелим мртвачки сандук
           кад уздахнем нијемих усана као наказа
(опуштених руку)
           кад небо изгуби форму
и кад се зграда општине с другим зградама стопи
и постане нејасна препрека
           кад се тишина споредних улица разлије
           кад на Хилдесхајм падне сан
тежак и суморан
и гријех се удоми у забрављеним
дневним и спаваћим собама
           кад још само храбри кроче плочницима
из времена давно прошлих
           кад се (сваких четврт часа) сасвим
сабласно огласи звоно цркве Светог Андреја
и обзнани избројено вријеме
и поезију пуну мистике
           кад се мисли обрушавају као громови
и патим
и бдим док град (бар тако се чини) у сан плови
на крилима анђела
           кад за себе пожелим парче неба
свој комад плочника
мјесто на клупи под тополом у градском парку
комадић шуме на рубу града с љесковим
шибљем
глас који познајем
кокетан, лепршав, чежњив...


Али ничег нема, све је узалудно
ни топлине даха, ни уздаха
као да се све (мени потребно) изгубило у тами
ни чудовишта да се исцере
да ме заплаше, да ме присиле покрету.

О како је тешко у овом граду призивати дјетињство
прочешљавати прошлост
тражити истину
остати у раскораку
сумирати искуства прохујалих година
изван круга
         кад ослушкујем самоћу
         кад размишљам о свијету и промјенама
и у мислима премошћавам границе које нас раздвајају
         кад исписујем писмо загледан у даљину
и застанем
јер ми се најважнија ријеч загубила
         кад пропадам у туђини
         кад нестајем у тами
         кад помислим да сам на рубу понора
остао без успомена на кораке, на стопе, на ликове
         кад ми вријеме постаје експлозија
и пријети да ме разнесе...


А само сам један од многобројно изгубљених
које нико не тражи
избрисан из свих сјећања.

Много је година протекло
смијенили се прољећа, љета, јесени и зиме
измијењали се режими
дошли су неки нови пјесници
који никада нису читали Рилкеа
ни пјевали о неутјешној љубави
о самоћи која опсиједа и дави...

Вријеме се одвози зачараном кочијом
и нестаје у небеским провалијама
с цијелом породичном историјом
и не помажу запомагања и чуђење
јавна прозивања и осуде
и вапаји немоћних
у овом времену нема невиних
под пријетњама строгих казни
силници нас избројали и разврстали
и нико не говори о трагедији
и све се догађа први и посљедњи пут
и схватиш да си, гдје год да живиш
на мјесту погрешном.

Мирослав Б. Душанић

Објављено: 
1. ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, година I, број 1; Београд, 2. август 2013.

2. ИСТОК, Часопис за уметност и културну баштину, број 1; година 1; Књажевац, јануар-март 2014.

3. ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, број 4; Београд, понедељак 30. јун 2014.


уторак, 26. фебруар 2013.

Мирослав Душанић: Двије пјесме

@ by Галина Николова
Судбина

Граде се храмови. У небо дижу.
Охоло дотичу звијезде.
Гланцају се иконе.
Звона звоне.

Све се на Христа преноси.
Од Христа очекује.

У небо зуре обешчашћене очи.
А војске пролазе.

Мирослав Б. Душанић

@ by Галина Николова
Без љубави

Дошло је то доба. Изгласавају се
сумњиви закони. Тихо.
Без части и страсти.
Безбожно.

Нико нас не погледа и не очекује.
Избачени смо из игре.
Сломио нас умор.
Покосило безнађе.

И громови с небеса на нас се
обрушили.

Мирослав Б. Душанић

Милош Црњански: Здравица

Здравица

Здраво, свете, бледи ко зимски дан
         у страху.
 

Још је весео народ један
у крви, пепелу и праху.


Вијај облаке пролетне, румене,
питај их за рај.
Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене.
Не бацамо децу у звездан бескрај.


За наша срца ништа није доста.
За наша срца ништа не оста.
Док један од нас на земљи дише:
да ни један врт не замирише.


Да живи гробље!
Једино лепо, чисто и верно.
Да живи камен и рушевине!
Проклето што цвета у висине.


Ми смо за смрт!

Милош Црњански

Мирослав Б. Душанић: Преврат

@ by Brenda Roper
Преврат

Сјенке се повлаче. Пониремо у себе. Као
вјерници. Да би смо опстали, изналазимо
увијек нове трикове. Служимо моћнике.
Камелеонски се преображавамо. Да би
постали неки други. Не маримо за гријехе.
Дијелимо се, једни од других. И што је
можда, много битније. Не опраштамо. А
Бог мудро ћути. Ријечна корита се суше.

Гријех је у нама. У нашем свијету мучном.
Ум је загонетка. Као и морал, који се у старе
рамове огледала уоквирује. Нема
праведника. Сви су кратковиди. Немирљиви.
Неразумни. Све би да присвоје. Окренеш
леђа да не гледаш муке. Али из своје коже
не можеш побјећи. Ни ти. Ни ја. Ни било ко
други. Временом постајемо земља. И тако се
умиримо. Незадовољни. Неиспуњени.

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 25. фебруар 2013.

Мирослав Б. Душанић: Молитва за избављење душе и пријем у царство Господње


Молитва за избављење душе
и пријем у царство Господње

У треперењу овог кандила
лаки шапат молитве моје
нека нас поново зближи
Сладострасно Те прихватам
и зовем Да чедо своје
изведеш из ове слијепе улице
која га опчини и заведе
У немоћи својој и очају
забасах и подлегох лагодности 
Уљуљках се у лажном сјају 
Препустих варљивости 
и бљештавилу овоземаљском
Смилуј се на ме Господе
Буди ми путоказ Ослободи
таме и осаме која ме задеси 
Дозволи Да Те упорно слиједим
носећи свој терет срама
Отпусти Остави Очисти
Опрости мени грешном
Искрено се кајем Срце ми
крвари и капље са сваким 
словом ове молитве моје
Не тражим да будеш ни преблаг
ни премилостив према мени
Бол нека ме увијек подсјећа
на грешке и слабости
Пусти да пробада и сасијеца
нека моје тијело испашта и јеца
Због гријеха које починих
у зноју нека се давим Молим Те
дозволи Да Те оцем зовем
Јединим Истинским Правим
Да поново цјелина будем
и чист као на дан рођења
Доста ми се душа прљала и
запрљала Трулила Чамила 
и накупила лажних убјеђења
Господе одшкрини врата
Дозволи Да се разум удоми
Да напокон схватим зашто
сам ту и зашто сам саздан
Да доживим искупљење
па макар било и на сам дан
моје смрти На онај час када се 
душа тијела растерети
и неоптерећена слободно
у небо вине Као птица узлети
Дај ми радост спасења Твога
Да не сконча у ништавилу
Не утопи у мору гријеха
него с врела нектар пије
Буди ми звијезда водиља
Ослободи страсти и маније
и свакојаке наркоманије
Мирис тамјана и босиљка
и ова здјела Свете воде
Да бистре мисли моје
Да зрију као рујно жито
Да се као пчеле роје Узорито
Да будем скроман члан
велике заједнице Твоје
Крст мира да носим
Крст истине и слободе
Услиши молитве моје
Дај ми да Те славим
и да Ти се понизно
обраћам: Мој Господе!

(25. фебруар 2013/19. септембар 2014)
Мирослав Б. Душанић

Објављено: МОЛИТВА ЗА ЉУБАВ, Друштво за очување баштине (ДОБ), Гацко, 2015.

Момчило Настасијевић на њемачком језику

ISBN: 978-3-86660-160-4

Издавач из Лајпцига (Leipziger Literaturverlag) је објавио двојезични избор пјесама и прозе Момчила Настасијевића на 280 страна, у тврдом повезу са 10 фото репродукција. Текстове је брижно изабрао, превео а појављује се и као издавач, господин Роберт Ходел са Универзитета у Хамбургу. Цијена књиге је 29.95 евра.

У представљању овог подухвата се напомиње, да је Момчило Настасијевић један од најзначајнијих српских пјесника двадесетог стољећа. Да је имао енормни утицај на многе генерације јужноевропских писаца. Такође се наводи, да Настасијевић опчињава и заводи само њему карактеристичном спиритуалношћу, осјећајношћу и језичком оригиналношћу. Наглашава се да је његова поезија по значају у равни са француским симболистма, њемачким експресионистима, као и руским футуристима. Да је његов поетски језик високо метафоричан и сложен, дјелимично херметичан и изузетно музикалан.

Ово издање je први покушај, обимнијег представљања Настасијевићевих текстова на њемачком језику. Да би њемачки читаоци стекли увид у разноврсност и вишеслојност његовог стваралачког рада, овај избор садржи поред главног дјела „Седам лирских кругова“, једну приповјетку као и књижевни манифест „За матерњу мелодију“. Презентованим текстовима претходи један врло обиман увод у живот и дјело М. Настасијевића.

Цитирају се и ријечи Новице Петковића, који каже: „Ми смо изгледа заборавили, да стварно имамо великог лиричара – по европским и општим мјерилима – у овом двадесетом стољећу. Међу њима је по нашем схваћању М. Настасијевић један од првих. И још више, његових 75 пјесама, који су сврстани у седам лирских кругова, припадају самом врху српске лирике уопште.“

//////////////////////////////////////
И још једанпут (екавска верзија) за потребе Радио-телевизија Србије

Овдје би било вриједно напоменути, да је исти издавач објавио (такође у тврдом повезу) први дио романа Милоша Црњанског „Код Хиперборејаца“, у пријеводу Елвире Веселиновић. Цијена ове књиге је 34.95 евра.

ISBN: 978-3-86660-159-8

недеља, 24. фебруар 2013.

Мирослав Б. Душанић: Писмо за Хамбург


Мајк (Mike)


Писмо за Хамбург

                             (Мајку)

Моји дани трају и трају
И ничег другог у соби нема
Једно дијете у комшилуку плаче
Стално гласније
Не желим да читам
Шта у новинама објављују
Нека ме ђаво узме под своје
Од данас сам на оба ува глув
Вјеруј ми. Боље је тако
Не желим никог да видим и чујем
Немам времена
Али ти можеш да ме позовеш
Узми слободно један повећи гутљај
И у глави се брже окреће
Сјећања навиру и губе се како им драго
Покушај! Молим те! Добро је то
Срж да схватиш
Тад више није тако болно
И увијек и увијек поново
Ноћу ћеш пронаћи своје снове
Не слушај како душа усамљено вришти
Ти заш да те ионако нико не разумије
Мораш да дјелујеш временски неспутано
Ова држава само шкргуће зубима
И ништа се више важније не догађа
Ни у шуми није као што је некад било
Вук само режи оптерећен сјећањима
А ипак се не ослобађа старих мука
И жедни и гладује
Зато што земља безобразно и поданички
Своје ноге шири и сваком се подаје
Доврага!
Живот је тако кратак
Ах! Ја осјећам већ моју смрт...

(Хилдесхајм; 2008./2013.)

Мирослав Б. Душанић

О Србији

@ by Gonzalo Carcamo

овој земљи фали м()()да, овој земљи фали власт, овој земљи фали народ, у овој земљи има превише крокодила а бара пресушује !

(анонимни читалац у Вестима online од 11. 01. 2013.)

Берислав Благојевић: Требао сам бити ријеч

@ by Alfredo Ramos Martinez

Требао сам бити ријеч

Никада нећеш разумјети,
јер нисам оно
што сам требао бити.
Постао сам тупи бол јесени
бичеван сјеверним вјетром.
Требао сам бити ријеч!
Требао сам се претварати,
скривати, маскирати,
а потом скакати равно у уши.
Требао сам,
сад је касно већ.
Никада нећеш разумјети,
јер нисам оно
што сам требао бити.
Требао сам бити ријеч.


Берислав Благојевић

Мирослав Б. Душанић: Снијег пада. Апсурдна ситуација.

@ by Rose Frantzen

Снијег пада. Апсурдна ситуација.

Сњежно и хладно. Цијелих минус седам.  
Јер се зима вратила. Изађем повремено
на балкон и чекам да снијег престане.
Уши ми се заледе, а оно ништа. Пада ли  
пада. Без намјере да посустане. Осјећам  
се као на размеђу свјетова. Апсурдна  
ситуација. Четири чворка шћућурена  
испод жбуна. Као статуе, или четири  
мистичара препуштена Божијој милости.  
Жена у соби тихо кашљуца. Воли снијег, а  
ипак тражи да затворим врата. Вјетар носи  
у собу. Влажи под. А она нема намјеру дa  
сваких пола сата скупља воду. Остају мрље,  
каже. Овакав однос ми смета. Затворим  
врата. Не кажем ништа. Није ми до свађе.  
Зна она тако да ме повриједи. На сваку моју  
заузме став. Има увијек добру одбрану. И  
тако већ тридесет двије године. Много брате.  
А снијег пада као да никад падао није. Који  
му је враг па се окомио. А и жена. Да га воли  
не би чангризала. Све је то због носталгије.
Због дјетињства у Лици и санкања у Земуну,  
код куле Сибињанин Јанка. Стварно су жене  
и природа непредвидљиве. Прије пет дана  
радовала се сунцу, и била сретна без тешка  
мантила. Говорила, како јој дојадило ово  
тронтање. Одузима вријеме и спутава при  
ходању. Или томе слично. Снијег и даље  
сипа. Баш ме нервира. А и жена увијек мора  
да приговара. С којим правом мора њена да  
буде посљедња. Могао бих и ја извући пар  
из рукава. Па бих је приупитао, гдје би смо  
стигли. Но нисам. Немам воље. А и сложено
је то питање. Кад си безвољан нема идеалног  
времена. Нема ни идеалног брака. Увијек  
искрсне по која варница. Тешко је то све баш  
ускладити. А и овај снијег је баш досадан. Ко  
у инат. Запео да пада, као да га никад више  
неће бити. Као да му је посљедња зима. Ни  
жену никако да схватим. Какву штету могу да  
нанесу, пар пахуљица које улете у собу. Баш  
се заинатила, а наводно воли зиму с пуно  
снијега. Мало морген. Реалност је сигурно  
друкчија, само она неће да призна. Имао је  
право Хозе Енрико Родо, кад је тврдио: „У  
једном човјеку је много људи.“ У мојој жени  
их је данас, у најмањем случају десет. И сви  
су криво насађени. Ма човјеку да се згади, као  
и ово упорно падање. Умије ли да престане.  
Све се забијелило. Очи ме од бјелине  
забољеле. Стварно апсурдна ситуација.
 
Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Саморефлексија


Саморефлексија
(Запис о преиспитивању)

умор и очај
празне постеље
сумор
жал очију
и уздах у грудима
сутон
снови и велике
жеље у поднебљу
умрлих
спава небо
туга и тишина
измаглице
пролазност
давне ствари
и далеке
блиједе слике
мртва прошлост
мртви часи
трулеж гробнице
послије кише
костури и
маховина
коров
камен и сиње
дубине
густа тмина
пустош и зарасли
пути
пређа и паучина
пепео и чађ
угаслих огњишта
заборављена
згаришта
прашина
утваре
ништа
ишта
шта
та
а
!

Мирослав Б. Душанић