недеља, 31. март 2013.

Јела Спиридоновић Савић: Пергаменти (фрагменти)

*11. 01. 1890  † септембар 1974.
Пергаменти
(Нашао и превео брат у Христу Стратоник)

                      нашем Исусу Христу.
                      У манастиру Ватопеду
                      Године 1194. у Господу

Господе, седам година је прошло,
седам година дуги,
а ја не прођох
као други
у свој Твојој Слави
још ми се не јави Ти
Господе… (…)

Заборави на себе
и спас сопствене душе,
и док народи се у незнању
и црној мржњи гуше,
и један другог гони,
и један другог руши.

Ти у твојој ћелији уској
пиши просте
вечне речи,
што од душе иду души…

Векови ће проћи
и људи ће нови доћи
и рећи:

“Колико времена већ прохуја”
а волеће увек ко и стари
само просте, искрене ствари:
мирис цвећа,
пој славуја,

Ти буди
та искрена проста Реч,
па у место бриге
за душу своју
и вечна неба,
ти чини
што другоме треба:
лечи где боли,
и воли.

То ти је моје
цело завештање.

У љубави је најдубље Знање.

И ја седим у ћелији уској
и пишем с дана на дан
док ми Лепота
прозоре пљуска,
ја сам као малена златна љуска
а живот је сав ко Сан.

И  писаћу тако дан по дан,
слагаћу атом на атом,
да ли ћу икад постићи
да саградим Ти велики дом,
огромну катедралу?

Ти видиш Боже
способност ми малу
а велику Љубав моју.

(…..)

Јела Спиридоновић Савић

субота, 30. март 2013.

Љетно рачунање времена

(опомена Гласа Српске)

Мирослав Лукић: НЕПОСЛАТО ПИСМО

© by Blanca Juan Palau
НЕПОСЛАТО ПИСМО

Не, нећу да пошаљем то писмо које сам написао, 
јер писати неком после осамнаест година, 
или после само три године, 
значи писати непознатом и равнодушном -
некоме коме је свет и успех преча ствар.
Најгоре је имати илузију о старим пријатељима.
Већина мојих пријатеља припада оном свету или забораву.
Нестали су у пепелу, и не могу се појавити подмлађени
из пепела…
Нису више ни страшила… Страшила у пољу.
Циганке из Комше, што лове рибу у реци
рукама, као Индијанке у филмовима,
искреније су од… Могу да им довикнем,
да се нашалим мрсно… И неће ми узети за зло…

Мирослав Лукић

петак, 29. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: Пјесничко брвно

Матеја Душанић
Пјесничко брвно

губим  драгоцјено животно вријеме
чисти садомазохизам
чак су и неке анкете вјеродостојно
показале
да је сасвим бесмислено вјеровати
да поезија премошћује новонастале
провалије

платонска заљубљеност учини ме
слијепим
а историја нас стално разувјерава
да се свијет не брани лијепим —
ни ријечју ни сликом

ко је то у нашој земљи био и остао
великим пјесником —

читамо често о наградама —
кажу да имамо добре савременике
али који нам од њих отвори видике
шта понудише осим мача и плача...

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 28. март 2013.

Напади на мој блог...

Мирослав Б. Душанић

Блог ми је под ударом „добронамјерника“ — данас је неколико пута оборен... Надам се да ћу успјети да опстанем на „виртуелном небу“...

Мирослав Б. Душанић

Двије "Цариградске слике" Љубице Милетић

АЈА СОФИЈА

Ја сам капија светова
Источна кућа ја сам успомена
И стуб вере

Ја сам споменик надахнућа

Ја сам одувек сама
Премудрост Божја
Ја сам воља зидара

И уз мајстора

Ја сам довољно стара
Да знам ко сам

Ја сам на згаришту никла
Уписана у време
Руком неимара

Ја сам Отац и Син
И плод Светог Духа
Који се обнавља

Отвара и затвара

Ја сам капија небесна
И живим на гробу
Последњег цара



СУТОН НА ЗЛАТНОМ РОГУ

Овде је плаћен сваки грех
Погрешна одлука плаха журба
Овде се јаче осећа жеђ

Пред црквом-џамијом
Двострука туга

Онај новији зна темељ стари
Онај давни се крсти кришом
Причести се запали свећу

Утихне мали пред вољом вишњом

Онај са брда плови у ништа
Равнодушно минуте мери
Како веровати у нестало

У то што нас једнако дели

Пред нама Пера Галата Таксим
Археон Хиподром Балат Влахерна
У руци пртљаг танког пера

Лоза у крипти сјај исцељења 

Љубица Милетић

уторак, 26. март 2013.

Мирослав Тодоровић: ПОСЛАНИЦА ЗРНОМ

Едиција ПОЕЗИЈА ЖИВОТА / Библиотека ХОРИЗОНТИ (2012.)
ПОСЛАНИЦА ЗРНОМ

О-СВИЋЕ зрно-м
Из земље светли
Песма живота
С твојим мислима Мирославе
Док писа годишњим добима
Огњиште је тек књига
Памти нас светлост
Са зимским причама
У будућим стиховима

Ja сам у том зрну
Колико и у овом брду

Сада знаш Истину
На домак поезије о томе
Листам
            Светлим

Светлост нас гледа
Из мојих стихова
С душама предака

У земљи коју  
Јутра овог припремам
За посланицу зрном

***

СВЕТЛОСТ из зрна
Светлост Реч-и
Памти над списом видело
У мојој руци
Древни језик земље  
Из којег ничу
Песме о томе
Огледало богова
Зрно Лазар
С Исусом
У стиховима овим

Устајем из земље
Светлост мојих стихова
Разлистава јутро

Мирослав Тодоровић

понедељак, 25. март 2013.

Љубомир Левчев: Пепео од светлости (фрагменти)

© by Blanca Juan Palau
5
Који је демон пустио гласину
да се у темељима овог света
налази скривено благо?

Немам на уму
свеће у пехарима,
призване духове
и алхемичарске чаролије...
Па ипак,
караван времена
јесте натоварен тајнама.

6
Молим Вас и заклињем:
Будите веома подозриви
према мајсторима
који предлажу
поправку нашег света.

Љубомир Левчев

недеља, 24. март 2013.

Душан Пророковић: Народ зна, елита не зна

© by Матеја Душанић

»Србија личи на пијанца који свако јутро почиње речима како је алкохол штетан, а ниједно вече не дочека трезан.«*



* Не могу да кажем да ми се ова изјава свиђа (волио бих да је друкчије!)... Али на велику жалост, ова изјава је тачна.

петак, 22. март 2013.

Максим Амељин (Макси́м Альбе́ртович Аме́лин)

* * *

Господе, суди моја дјела
па и која не починио:
ако је моја кривња – спали до тла,
ако није – покарај којом било
казном – тако их пуно има.
но без суочења, не с доказима.

Не тражим ни попусте, ни умањење,
ни смањење казне – уколико пак
прекршај, на мене сваљен, што би лак,
изненада постане велико бреме –
толико треба поврх тога додати,
колико јест десет пута умножити.

Допало у тешка времена
да сам рођен – но жалит се не смијем,
што није тај народ, није та земља
и није право то што чине с ње
бијући погрешне мете
у тами и сасвим нијеме.

Изабрах спори умјесто
узвишеног живота – брзог огња земље,
не знајући да квасало тијесто
на тепсији насупрот с једне
стране, да би с друге румено постало,
загори позно или рано.

Боже, на тог који је, насумце,
неутаживом жеђи за животом
обузет, а крив је, бесумње,
за све преваре пред Тобом,
преко руба чаше без дна
истреси својега гњева.
(2002.)

Максим Амељин
(пријевод с руског Жарко Миленић)

Преузето уз сагласност преводиоца из књиге „Горгонин коњ“ (Књижевни клуб Брчко дистрикт БиХ, 2012.)

ШТА СЕ ТО ИЗА БРДА ВАЉА



Не знам, ко се то толико мојим блогом одушевио, или можда из неких разлога (мени непознатих) на њега окомио... Али већ два дана блог се систематски ишчитава, што би рекли од А до Ш (или можда копира – ја сам због лошег искуства доста сумњичава особа)... Замолио бих овог „заљубљеника писане ријечи“ из Sunnyvale – California/USA), да ми пренесе своје утиске… Да ли ћу ускоро бити у САД објављен и награђен или можда „придављен“?

Мирослав Б. Душанић

Иво Андрић: Шта сањам и шта ми се догађа

Иво Андрић (фото: Општина Вишеград)
IV

Ко ће знати времену крај,
Ветру пут, тишини име,
И шта је то
Што мени подгриза мисли и разара сан?

Сваке ноћи подмукли гости дођу
Невидљиви, нечујни,
И огњеним песком ми заспу уста и очи.

И док се упорно хватам за сећања,
Светла неба, мушкога хода,
Плодне самоће, и дела –
Они стоје више моје главе, невидљиви, нечујни;
Чекају да буде
Мртво тело у мртвом мраку.

Ал` мене јутро избавља и диже
Небеским сунцем, водом, младим лишћем;
Музика ме вида;
И прамен нестална дима у даљини;
Крепи наду;
Сећа на дане кад сам знао за радост.


Иво Андрић

среда, 20. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: К'о брат брату...

Шумадијски мотив
К'о брат брату...

сумњива је то поезија — рече нехајно
ријеч ти се мучи, никако да се удоми
прави пјесник нуди разговор угодни
а та твоја пјесма, јадна, разголићена
скрхана, брадата и неочешљана
к'о из неких старих, злих времена
и како је звати пјесмом, а нема риме
док је читаш заврти ти се у глави
посрћеш к'о с камена на камен
једва чекаш да престане мучно бауљање
да сједнеш, и к'о човјек одахнеш
ја ти к'о брат брату, мани се те работе
нема 'љеба, без мало зноја и мотике
опасуљи се док није сасвим касно
чему силне школе, зар зато жуља дупе
ваљда имаш кога свица у тинтари
никога нису нахраниле смутња, слутња
запомагања, трице и дрангулије
имаш двије здраве руке, отвори очи
прогледај, потегни из петних жила
јер само те та сила, може да избави
пусти, нек' друга сорта, калеми стихе
њима се и може, а богами и приличи
уштогљени, дебелих шија, к'о пастуви
ржу око својих дарежљивих заштитника
између залогаја сарме и браветине
нижу једну за другом пјесничке слике
милина слушат‘ њихове спјеве, жуборе
и клизе, к'о рујно вино на пун стомак
ту нема станки, ни чемера, ни лелека
ријечи су славне, провјерене, одабране
о храбрости и побједи снажних тића
с наше гране, ту се лије туђа крвца
потоцима, ја љепоте, драги Боже, сви
се топе, та им пјесма кураж даје, све
им око срца мило, груди им се надимају
до неба се уздигнули, узјахали на облаке
небом плове, громе сију, муњом пале
са звијездама чела ките, такве пјесме
мотивишу, снагу дају, оне су нам убојите
а те твоје, Бог да прости, и да нам је на
милости, за до вијека, гурају у депресију...

Мирослав Б. Душанић

Berislav Blagojević: LINIEN


LINIEN 

Es besteht kein Maurer mit einem fertiggestellten Haus, kein Schneider mit einem neuen Anzug, kein Kartograph mit absoluten Kenntnissen über Raum und Grenzen. So sprach Professor Radivojević seinen Studenten zu Beginn eines jeden Semesters und gab ihnen zur Kenntnis, dass es sich beim Lernen, der Arbeit und Fortbildung um Prozesse handelt, die lebenslang dauern. Dies war kein bloßes Gerede, um die Studienanfänger einzuschüchtern. Professor Radivojević lebte tatsächlich so: Spezialisierung in Polen, Dissertation an der Lomonosow-Universität, kartographische Projektionen, mehrmonatige Messungen, topographische Aufnahmen, Konferenzen und Kongresse, kartographische Zeichen, Linien.

Linien!

Gestrichelte, gebrochene, gerade und gewundene. Linien! Exakt eingezeichnet waren sie für ihn der nächste Schritt zur Perfektion, die großartigste Reichweite der menschlichen Fähigkeiten. Er zeichnete sie mit einer Liebe, die er nie gegenüber Frauen fühlte, mit der Aufmerksamkeit eines fanatischen Spions, mit der Begeisterung, die nur ein Gläubiger nach seiner endgültigen Ankunft am Pilgerort fühlen kann. Die Linien quer über das Papier zeichnend zog Professor Radivojević Linien auch um sich herum und baute dabei eine unsichtbare und unüberwindbare Barriere auf. Der Kerker, in dem er sich eingemauert hatte, lehnte auch die hartnäckigsten Sehnsüchte von Frauen und die beharrlich freundschaftlich ausgestreckten Hände ab. Er wurde zum Gefangenen seiner eigenen Leidenschaft, und die launischen Grenzen und trügerischen und verräterischen Linien waren alles was er bedurfte, um glücklich zu sein. Er lebte alleine, eingemauert mit staubigen Karten und feuchten Atlanten.

Der Professor glaubte fest daran, die meisten Geheimnisse des Raums wahrgenommen zu haben. Des gleichen Raums, wo Liebe und Kinder geboren werden, bemalt mit Graffiti, zugeschüttet mit einem Haufen Müll, wo in zyklischen Tsunami der Geschichte Hass und Feindschaften auferstehen. Des Raums, den er so selten betrat. Indem er Kartografie und ihre Geschichte von Ptolemäus über Al-Idrisi bis zu Keppler, Mercator und andere studierte, ergründete Radivojević die Errungenschaften der Menschheit, die Entwicklung des menschlichen Denkens, der Wissenschaft und der Philosophie. Daher ist auch seine Gelassenheit und Überzeugung, die Welt in der er lebt zu kennen, nicht verwunderlich. Er selbst erahnte nicht, wie unberechenbar der umliegende Raum ist, diese grausame Krankheit, diese ihn umschließende Zellmembran aus dünnen Linien, die ihn bedroht.

Linien!

Sie kommen, aber nicht so wie früher, wie er sie sich in seinen Träumen herbeisehnt. Sie kommen unberufen! Und schon sind sie da, hinter dem Hang dort, ringeln sich, knicken, springen und zischen wie Klapperschlangen, und mit jedem giftigen Zucken verschwinden neue Kolonnen im leeren Raum, in das unbekannte Weiße der blinden Karte.

Gerade das Weiße war alles, was er an jenem Morgen sah, als er in einer von den Kolonnen stand. Der nicht eingezeichnete Bereich unter dem Schnee lag vor ihm wie ein riesiges Bettlaken für die letzte Ruhe. Zum ersten Mal erschrak der alte Professor vor dem Grauen des Raums, weil es zum ersten Mal nicht er war, der die Linien zog und die Grenzen zeichnete. Dies tat nun die Hand eines Geistes, von dem er dachte, schon längst verschwunden zu sein. Zum ersten Mal wusste Professor Radivojević, akademische Größe und unbestrittene Autorität, nicht, wo er sich befindet und wohin es geht. Er war völlig verloren; er, dessen Jahre durch seine auf geographische Karten fokussierten Pupillen weggeflossen sind; der, der die Sphäre von Geoiden mit der Leichtigkeit eines Alchemikers in eine Gerade umwandelte; er, der Wasserscheiden, Hauptstädte, Migrationsbewegungen, Becken, Bergketten – und Täler, Gebiete einzelner Ethnien und die Verbreitung von bestimmten Sprachen und kulturellen Einflüssen einwandfrei kartierte. Wie eine verrückt gewordene Nadel des auf einen Tisch gestellten Kompasses drehte er sich im Kreis herum, verstört, und versuchte zu erkennen, durch welche Schlucht ihn diese Kolonne führe. Anders als die Anderen hatte er niemanden den er besuchen könnte – keine Kinder, keine nahen Verwandten, keine richtigen Freunde. Niemanden. Das einzige was er mitgebracht hat war das Buch von Ratimir Gašparević „Bosnien und Herzegowina auf den geographischen Karten von den Anfängen bis zum Ende des XIX. Jahrhunderts“ (Sarajevo, 1970), das sich an jenem Morgen auf seinem Arbeitstisch befand. Das Buch von Ratimir Gašparević. Ratimir. Krieg und Frieden.[1]

Während der nächsten Tage, auf dem Weg nach Banja Luka, wohin sich die meisten Flüchtlinge begaben, blätterte Radivojević vergeblich durch das Buch und suchte irgendeine Spur, irgendeine Antwort auf die nicht gestellten, doch offensichtlichen Fragen. In diesen Augenblicken erinnerte er sich an die Wahrsagerin von der Messe, die Handlinien von Leichtgläubigen begafft. Er kannte jede Referenz in diesem Buch, jede Karte, jede Linie, jede Grenze. Es schien ihm – trotzdem nichts zu wissen.

   – Ach, mein lieber Professor, wo lebst denn du? Noch ein bisschen, dann kommt schon das einundzwanzigste Jahrhundert und du wühlst nach etwas herum, was schon längst vorbei ist – sagte ihm ein Bauer, der ihn Tage zuvor beobachtete, wie er nervös in den Seiten seines wertlosen Gepäcks herumkramt.

   – Wo ich lebe? Wohin ich gehe? Wo ist das? Was ist das? Das, wo ich mich jetzt befinde? Die gleichen Fragen hallten in seinem Kopf wider, beschatteten ihn sogar im Traum wie ein kaltblütiger Scharfschütze ohne Gewissen.

Sie fanden ihn auf einer Liste des Roten Kreuzes. Sie empfingen ihn und hießen ihn, so wie er aussah, zerfetzt und verwirrt, willkommen und verliehen ihm eine Auszeichnung. Aus der Baracke des Flüchtlingszentrums brachten ihn Menschen die er nicht kannte, angezogen in Uniformen mit Zeichen, die er nicht kannte, zu anderen Leuten in ausgetragenen altmodischen Anzügen, die er nicht kannte, die ihm einen Orden verliehen, dessen Reliefs er nicht kannte. Sie sagten ihm, wenn er die Arbeit annehmen würde, würde er eine Wohnung und den Titel des Akademikers erhalten.

    – Was für eine Arbeit? – fragte sie der Alte mit der Naivität eines Kindes

  – Professor Radivojević, neue Karten müssten eingezeichnet werden! – antworteten die Leute fast einstimmig.

   – Neue kommunale Grenzen, territoriale Grenzen, Grenzen der serbischen und jene ihrer Länder, Trennungslinien, Karten der Minenfelder. Da gibt es noch eine Menge Arbeit, Professor, und Gott selbst hat sie hier hergeschickt! – fügte der Mann in seinen späten Dreißigern, unreif, um Führender zu sein, obwohl ihm gerade diese Rolle zugeteilt wurde, hinzu.

Ihm schien, als sei dies eher des Teufels eigenes Werk. Es schien ihm, nichts mehr zu erkennen – weder die Menschen, noch das Land, weder die Fahnen, noch die Wappen, auch nicht die Grenzen. Es schien ihm, er würde seine Galle auskotzen, wenn er versuchen würde nur noch eine einzige Linie zu ziehen. Es schien ihm, seine Hand würde sofort austrocknen oder aus seinem Ellenbogen reißen, wenn er einen Stift ergreifen und irgendeine Linie ziehen würde.

Linien!

Sie waren früher seine schmackhaften Liebhaberinnen und Funken, die seine Begierde entfachten. Jetzt ekelte ihn auch der geringste Gedanke an sie, als hätten sie sich in heruntergekommene falsche Huren verwandelt, die von niemanden mehr gewollt und von  niemanden mehr befriedigt werden können. Der Raum, für den er glaubte, ihn gut zu kennen, besser als alle Anderen, grinst nun mit seiner unbekannten, verzerrten Fratze in sein Gesicht wie ein Raubtier, das die Hitze des brodelnden Blutes riecht. Diese Grenzen, die geraden afrikanischen, genauso wie auch die natürlichen Grenzen, die sich wie besoffen entlang der Kordilleren schlängeln, und die, die früher das Gute vom Schlechten, das Moralische vom Unmoralischen, unseres vom ihrigen trennten, und alle ausgedachten, eingebildeten, gut durchdachten und aufgedrängten Grenzen, die er kannte, sie alle machten in seinem Kopf ein Durcheinander und hinterließen eine Angst vor der Unkenntnis und ein Chaos des Unwissens. Deshalb konnte er sich auch nicht an die ihm angebotene Arbeit der Einzeichnung der Grenzen machen. Er bedankte sich höflich und ging in die dunkle Nacht, ließ den Orden auf dem mit rotem abgenutzten Tuch verkleideten Tisch liegen, dessen helle Tage unter den Erdklumpen der letzten Schaufel von der letzten Jugendarbeitsaktion vergraben geblieben sind.

Kurz darauf starb Professor Radivojević in einem Raum, in dem er sich keine Privatsphäre leisten konnte, weil er sie mit zehn weiteren Pechvögeln teilen musste. Diese Leute erzählten später, er habe alltäglich Briefe mit Ersuchen um eine Zulassung für das Verlassen des Landes an zahlreiche Botschaften und Konsulate verschickt. Der Professor wusste nicht (oder wollte es nicht wissen), daß einige neue Linien, neue Grenzen gezogen wurden, und dass gegen die Theaterbühne Europas der Eiserne Vorhang so stark wie der Schlag des Hammers des wütenden Thor gefallen ist. So stark, daß auch die Berge und die Flüsse und die Grenzen auf den ehemaligen Karten erschütterten. Und diese neuen Linien sollten die Spreu vom Weizen, die Zivilisierten von den Barbaren, die Epidemischen von den Gesunden trennen. Er war, in der Tat nicht durch seine Schuld, als Barbar, als Spreu und als ansteckende Seuche gebrandmarkt. Gerade deshalb haben sie ihn nicht dort über die Linie gehen lassen.

Linien!

Es scheint, dass nur sie ewig, aber doch nicht beständig sind. Sie waren immer da und werden auch immer da bleiben. Starr und porös, real und imaginär, verhasst und geliebt, sie werden uns sicher überleben. Das bestätigen auch die zwei gekreuzten Linien oberhalb des Grabhügels, auf denen der Name des Professors und sein Geburts- und Todesjahr eingraviert sind. Das ist alles, was von ihm übrig geblieben ist. Linien!

Berislav Blagojević

Lebenslauf: Berislav Blagojević ist 1979 in Slavonski Brod geboren. Er ist Magister der geographischen Wissenschaften. Er veröffentlichte vier Bücher und 2012 seine letzte Sammlung mit Kurzgeschichten „Der Revolutionär“. In verschiedenen Zeitschriften veröffentlichte er Gedichte und Prosastücke. Seine Werke wurden in zahlreichen Anthologien aufgenommen. Er ist Träger einiger Preise, die wichtigsten davon sind: das Stipendium des „Borislav Pekić-Fonds“; erster Preis nach der Teilnahme am Literaturwettbewerb „Nachbarn“, organisiert gemeinsam vom Goethe-Institut und vom französichen Kulturinstitut aus Sarajewo; 2011 erhielt er nach der Teilnahme an einem von der Zeitschrift „Avlija“ aus Montenegro veröffentlichtem Wettbwerb den Preis für die beste regionale Kurzgeschichte. Seine Werke wurden in die englische, polnische, spanische, maltesische und in die mazedonische Sprache übersetzt. Er lebt und arbeitet in Banja Luka.
Übersetzung: Michael Resanović

[1] Anmerkung des Übersetzer: Der Name Ratimir bedeutet in der Übersetzung Kriegundfrieden

Девушки любят

© by BookMix

уторак, 19. март 2013.

Лав Толстој: Ана Карењина - роман у "Отаџбини" објављиван у наставцима

Отаџбина; свеске 81-84/1889.
    – Него шалу на страну, продужи Облонски. Представи себи једну тиху милу жену, усамљену и остављену! и која се ипак толико жртвовала. И сад, пошто је већ све свршено, – зар могу да је напустим? Па баш и да се раставимо, али како могу да је не жалим? или да је не покушам да је стишам и ублажим?
    – Опрости. Ти знаш да ја жене делим на две врсте ... или још боље: има жена и има... Никаква жена која би пала, не може за мене важити као дивна и узвишена жена, такве су ми жене одвратне исто као и ова набељена францускиња.
    – А она жена из јеванђеља?
    – Остави се тога. Да је Христос могао знати да ће се његове речи тако зло тумачити, никад их неби изговорио. само се те речи и знају из целог јеванђеља. Уосталом ја не говорим оно што мислим, но оно што осећам. Мени су такве жене одвратне, и ја их се бојим као год што се ти бојиш паукова. А ти извесно ниси проучавао паукове, и не знаш њихову природу исто је тако и са мном.
    – Лако је тако говорити; ти си као год онај јунак у Дикенсковом роману, који сва потежа питања одбацује левом руком преко десна рамена. Али порицање факта, није одговор. Него ми кажи шта да радим? Жена већ стари, а ја сам у пуној снази. Ја осећам да не волим жену, али да је ипак јако уважавам. И наједанпут од некуд искрсне љубав, и ја пропадох, ето прпоадох – рече с очајањем Степан Аркадијевић.
    Љевин се насмеши.
    – Јест, пропадох! – продужи Облонски – И сад шта да радим?
    – Немој красти колача.
    Степан Аркадијевић насмеје се.
    – О моралисто! Али молим те разуми добро: ту су две жене. Једна се држи свога права, и то је право љубав, коју јој не можеш дати: а друга ти се предаје с пожртвовањем, и ништа не тражи. Шта сад ту да радиш? То је ужасна ствар.
– Право да ти кажем, ја ту не налазим ништа страшно. Ево зашто. По мом мишљењу љубав... обе љубави, о којима Платон говори, служи људима као пробни камен. Једни знају само за једну, а други за другу. За оне што знају само за неплатонску љубав, нема ту никаквих ужаса и страхота. „Веома вам захваљујем на задовољству, слуга понизни“ и свршен посао. А у платонској љубави опет нема ништа страшно, јер је ту опет све јасно и чисто, јер...

Лав Толстој: Ана Карењина

Мирослав Б. Душанић: Пјесма сумње

El Año de la Peste (1979)
Пјесма сумње

ако се свијет разграђује
а кажу да се незаустављиво
урушава
уздуж и попријеко
ређају се лешеви
и гробови бише
и још увијек трају непогоде
и ратови
земља ври
дижу се читави облаци
прашине
тврде и нијеме
која нас све више прекрива
и потискује...

док звона ћуте
пјесници черече и крваре
ријечи Господње
састављају покидане струне
и у тајним међупросторима
граде Нове
куле Вавилонске

да ли за мене
да ли за тебе
да ли за све нас

Мирослав Б. Душанић

Објављено: КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања; год. LXVII, бр. 1244; Београд, децембар 2015.

El Año de la Peste (1979)