петак, 31. јануар 2014.

Марин Сореску: Говоримо о времену

* 29. фебруар 1936  † 08. децембар 1996

Говоримо о времену

Завршио сам све послове
и сада бих говорио о времену;
свако од нас зна да каже нешто
о времену.


Ја, кад се о томе говори,
мислим да ће падати киша
јер, видео сам велики облак
око моје главе
која непрестано кисне
те су ми мисли наквашене до коже.


Неко
би ми противречио, тврдећи да је лепо време,
да у наредна три века
небо ће стално бити ведро
и уколико се и не видимо
не би требало да буде сметњи за ватромете;
тако би ми, некако, рекао.


Други би нам говорио о увелом лишћу
које пада с оголелог дрвећа
и које нико не може да спречи
да сутра буде у нашој улици -
па ћемо изаћи на балконе
да га видимо и ми.


Можда због распламсале расправе,
противречења, и све гласнијег говора,
тек, разбежали су се преплашени цврчци.
А све то зато да мук не би био међу нама,
зато да били бисмо срећни.


Марин Сореску

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: У писму које нећу послати

Мирослав Б. Душанић

у писму које нећу послати
цитирам Маркеса да предмети имају душу
жалим се што нисам алхемичар
помињем муке око превођења
смјестио сам и неколико метафора
побуну против државних пјесника
хвалио пиротске ћилиме
истресао са њих прашину прошлости
забиљежио дервишки плес
нешто о тумачењу и вредновању поезије
и брисао сам у том писму многе ријечи
појединачно и у групама
двапут избрисао ријеч живот и ријеч срце
театар замијенио позориштем
убацио пчеле и округле столове
негодовао због сједнице предсједништва
а само два реда испод помињао тезге
и живост колорита на градској пијаци

у писму које нећу послати
тражио сам тајне свијета и кључеве завјере
стварао ријечник својих уточишта
да би потом тврдио како је свијет сићушан

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Драгољуб Фируловић: Пливам


Пливам

Пливам
не толико вешто
колико панично.
Обала је далеко
дно дубоко
небо високо.
Нада ми је једина
у твом оку
које ми шаље сламку
и осмех.
Бићеш спасен
рече ми галеб
и слете на моју главу.
Вребајући златну рибицу
која ми стаде на пут.
Заврши с тим - одговорих му.
Понестаје ми дах,
птицо.


Драгољуб Фируловић

© by Blanca Juan Palau

Марија фон Ебнер-Ешенбах: Лист

Marie Freifrau Ebner von Eschenbach
Лист

     Ношен ветром један сасушени лист пролете кроз ваздух поред једне птице.
     “Види”, прошушта он тријумфално, “умем да летим као ти.”
      “Ако умеш да летиш, хајде прати ме!”, одговори птица, окрете се и снажним крилима оде уз ветар.
        Лист се, међутим, ковитлао док онај што га је носио изненада не изгуби снагу и он паде у неки поток који је бистар и живахан вијугао ливадама. Једрио је лист сада тако на таласима и смејуљио се рибама: “Гледајте, умем да пливам као ви.”
        Ћутљиве рибе нису му противуречиле а лист се наду и помисли: “Ово су пристојна створења, она уважавају друге!”
      Клизио је даље и није приметио како се притом натопио и све више тонуо.

Марија фон Ебнер-Ешенбах

Мирослав Б. Душанић

Сава Мркаљ: Море зала ов'је свет

Предраг Драговић: Портрет песника (2011)
Море зала ов'је свет

Јао! Јао! Јао триста пута!
Пала нам је, пала коцка љута;
Море зала ов’је свет!
Лед и ватра, зрак и гром, и вода,
Звери, змије, гад од разна рода,
Често век нам чине клет!


Зло је мучно садашње поднети,
Зло нас бивше пече у памети,
Будуће већ једе нас.
Дневне туге рађају сне худне,
А сни ноћни растуже нас будне.
Јесмо л’ без зла који час?


Човек, страва човеку ах! већа,
Гони правду, што је свију срећа,
Гони мир из света сав.
Вук не ломи реч ни веру своју;
Топ и картач не привезу к боју
Анаконда, рис и лав.


Сава Мркаљ

* 1783  † 1833

четвртак, 30. јануар 2014.

Милан Комненић: Кућа на продају


Кућа на продају

Ето, бежим у овом часу,
јадикује П. С.
Бежим од памтивека, с праоцима
о врату.
Бежим сада и знам да ћу бежати довека.

Када ничега није било,
био сам бегунац.
Када ничега не буде било,
бићу бегунац.
Моја кућа је од црних ветрова.

Милан Комненић

Мирослав Б. Душанић

Дејан Богојевић: Имамо ли

Мирослав Б. Душанић
Имамо ли

Имамо ли смисла за филовање крофни
Имамо ли
Смисла за филмовање јесењих боја
У разливању
Имамо ли смисла
За игру
За чигру
За разбибригу
Имамо ли
Смисла за помешани укус
Црних и црвених рибизли
Имамо ли
Смисла за сеновите пејзаже
Гламурозне мурале
Недосањане крваве плахте
И ватре у настајању
Имамо ли
Смисла за угризе пурпурних свила
Игру лептира
Међу слајдовима ветра
Имамо ли
Обзира за обзорја
Птица
У ноћи
Која означава крај

Дејан Богојевић


Мирослав Б. Душанић

среда, 29. јануар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Бреме

Hieronymus van Aken (Jérôme Bosch) : Lucas Cranach (l'Ancien) : Jugement dernier : Flügelaltar mit dem Jüngsten Gericht - German Painting - 16th century - Gemäldegalerie
Бреме

У ишчекивању посљедњег дана
Образлажу се теорије
И стварају нове
Вратови се сијеку и ломе
Као и раније
Али крв је крв
Како овдје тако и тамо
Златни катанци и браве
Не олакшавају тамничење
И недостатак слободног покрета

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Олуја


Олуја

у налетима демона са сјевера
о стијене се ломе валови
у вртлогу пјењења
чује се врисак галебова
јаук дјетета из даљине донешен
и Бахова фуга у д-молу

Мирослав Б. Душанић

Данило Киш: На вест о смрти госпође М. Т.

* 22. фебруар 1935  † 15. октобар 1989
На вест о смрти госпође М. Т.

Какав добро обављен посао, Смрти,
какав успех,
срушити такву тврђаву!
Пождерати толико меса,
скрцкати толико костију
за тако кратко време.
Потрошити толику енергију,
брзо, као кад се испуши цигарета.
Какав је то био посао, Смрти,
каква демонстрација силе.
(Као да ти не бисмо
веровали на реч.)

1989.


Данило Киш

Мирослав Б. Душанић

уторак, 28. јануар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Брига


Брига

                                 За Ж. М.

Брине ме твоје дуго ћутање
Шта се то с тобом догодило
На којем тргу сада стојиш у мистеријуму постојања
Да ли те преци опонашају у вртоглавици нечињења
Као бескућници ношени јеком душе
Или те черече и кидају месо до крика самртног

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Жарко Миленић: Три пјесме


Одисеј

Да не би Троје
На земљи би лежо
И рогове пушто

Сад се матор враћам
Оној курви Пенелопи

Одморан да умрем


Корист

Прочитах ваш оглас
Што бих приложио уз молбу?

Ништа. Од твоје пошиљке
корист ће имати само
пошта, јер
примљени већ ради

Зашто платисте оглас?

По сили закона
корист имаше само новине

Залупих слушалицу

Тако прође још један
бескористан дан



Понављачи

Понављачи грешке
Пљују мазе
И кољу се тупим ножем

Бришу ретровизоре

Други само пролазе
Нетко мора и остати

Жарко Миленић

Анђелко Анушић: Тужбалица за кућом


Тужбалица за кућом

у пужа ме претвори
Господе,
па гдје ми je глава ту и кућа,
гдје плућни писак
ту и држава

нек сам и пузав и љигав
Господе,
само нек сам кућаник,
нек ми je кућа и дом и држава

нек сам плијен
и змији и орлу и соколу
Господе,
само нек ме не стигне клетва бездомника
само да ме не стигне Онај
што у шуму шаље и звијери напујдава

ако ми у кућу пуцају Господе,
нек ме убију с њом заједно,
да издахнем на прагу
под својим кровом,
само да се не потуцам ко бескућник
у свијету без дома и државе

нек ми се пуж-кућа Господе,
ни на једну страну свијета не отвара:
све су ми отишле у бестражје

Анђелко Анушић

Хосе Ортега и Гасет: "О казивању"

* 9. мај 1883  † 18. октобар 1955
Све што човек ради одвија се у границама датих околности. Нарочито се то односи на казивање. Оно увек израста из неке ситуације и везано је за њу. Али је, истовремено, не исказује. Оставља је прећутану, подразумева је, што значи да је свако казивање непотпуно, да је фрагмент себе самог и да му животна сцена на којој се родило даје најсмисленије значење. Замислите све прећутане претпоставке без којих је и најпростије математичко правило неразумљиво. Да бисмо га схватили, требало би, и то је неопходан минимум, имати на уму да се оно односи на нешто што се зове наука или теорија. Наука тј. теорија, није ништа друго до ситуација у којој се човек суочио са стварима једног дана на одређеним просторима наше планете. Она траје, у суштинском смислу, већ много векова, па и дан-данас, због чега јасно схватамо то математичко правило. Али, нити је била од почетка света и века, нити је извесно да ће вечно трајати.

Одједном долазимо до парадокса, и непријатног и неизбежног. Наиме: казивање се, превасходно, састоји од ћутања, од ствари које се прећуткују јер су познате или у потпуности неизрециве; на њих се, међутим, као на земљу хранитељицу, ослања свака наша реч, написана или изговорена. Наше речи су, строго узевши, неодвојиве од животне ситуације из које извиру. Без ње су лишене прецизног значења, јасности. Писмом се задржава казивање, али оно може да сачува једино речи, не и живе интуиције које творе целовитост његовог значења. Животна ситуација у којој су оне поникле неумитно ишчезава: време, у свом незадрживом галопу, односи је на сапима. Стога, задржавши пуке речи, књига је сачувала тек пепео истинског размишљања. Да би оно васкрсло и заживело, није довољна само књига. Неопходно је да читалац изнова у себи репродукује дату животну ситуацију из које је поникло то размишљање. Само тада се може тврдити да су реченице у књизи схваћене, те да је негдашње казивање спасено од заборава. Платон каже да су мисли једне књиге само тада наша легитимна деца, јер само тада бивају истински проматране, поново заоденуте у своју првобитну јасност. Али то ће моћи да учини једино неко ко ходи истим путем као и аутор, неко ко је још пре читања и сам размишљао о истој теми те зна њене стазе и богазе.

Када се не ради тако, када се много чита а мало размишља, књига постаје ужасно делотворно оруђе за фалсификовање човековог живота: „Ако се људи уздају у написано, повероваће да су схватили идеје преузимајући их искључиво споља, захваљујући њиховим видљивим ознакама, а не изнутра, својим бићем... Накљукани умишљеним знањима, која нису истински стечена, повероваће да могу да суде о свему, премда заиста не знају ништа и, поврх свега, биће несносни јер, уместо да буду мудри, као што би требало, биће само крцати фразама“, рекао је Платон, пре двадесет и три столећа.

Хосе Ортега и Гасет
(фрагмент из есеја "Мисија библиотекара", 20. мај 1935.)

Мирослав Б. Душанић

Обрен Ристић: Отац поезије


ОТАЦ ПОЕЗИЈЕ
 

   (Пред иконом, са Србом Игњатовићем)
 

Стојимо на литургији
у цркви нашој завичајној
Светог Великомученика Георгија!


Крај иконе на зиду источном
испод самог копља
светога ратника
ЦЕЛО НАШЕ ЖИТИЈЕ.


Шта смо урадили
урађено је по истини Божјој.
Мудраци се и сада
из Вавилона протерују
као по књизи пророка Данила.


Молимо се, грешни мирјани,
да нам Отац наш
Отац Поезије
своје приближи царство.


У шуми вечној, у тишини
што песму узноси
допеваћемо све што не стигосмо,
као и овде. Без обланде.


Важно је, заиста, бити спреман.
По истини Божјој.


Обрен Ристић

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 27. јануар 2014.

Далиборка Киш-Јузбаша: Реч и песници


 Реч и песници

Тмуран кишни дан.
Један од многих. Будућих и прошлих.
Почетком фебруара, Бањалука је обично прекривена снегом. Ниске температуре леде крв у венама. Не и сада. Киша и ветрови што носе све пред собом, владају данима.
- Ако тако настави, неће још дуго - рече Стевка, посматрајући Ђуру Дамјановића који нам се приближавао.
У танком пролетном мантилу с којег се цеде вода и блато, приђе столу и клизну у кожни наслоњач. У једном тренутку, сасвим задубљен у своје мисли, бризну у плач.
- Све су их побили, све…
Стевка се жацну и проли врео чај по тацни.
- Кога Ђуро? – упита зблануто.
- Све. Све… Звали су ме целу ноћ, па сам морао данас отићи на Дракулић да попричам с њима – одговори Ђуро.
Стевка и ја тек тада схватисмо о коме говори. О жртвама из Другог светског рата.
- Боже, како јецају, Стевка, сестро, само да их чујеш… – пројеца он и ухвати се рукама за главу.
Стевка подиже руку и гестовима показа конобару да донесе пиво.
Загледа се у Ђуру с бескрајном тугом, покушавајући задржати сузе.
Деценије поезије које су делили, струјале су ваздухом.
Ђуро узе флашу пива коју је конобар ставио пред њега и изађе из хотела. Излети у олују као да га топлина ресторана гуши.
Стевка се загледа у чисту чашу која је остала за Ђуром.
Сетих се стихова њеног мужа, Ранка Прерадовића: “Имам у глави замисао сунца које би нам у овом тренутку лепо одговарало…”
- Нема више Душка Трифуновића, Бранка Чучка… - рече, више себи. – Шта значи бити пјесник? Цијели живот патиш, тугујеш, слажеш ријечи… На крају нестане и тебе и ријечи…
- Опростите, је ли ова столица слободна? – прекину њене мисли голобради младић.
Она климну главом, а младић подиже столицу Ђуре Дамјановића и примакну је девојци, која је нестрпљиво цупкала ногом.

Далиборка Киш-Јузбаша

Мирослав Б. Душанић

Платон: Одбрана Сократова

BIGZ (1976)

Доситеј Обрадовић


«Научи се од мудријег – то ти је
велика корист.
И научи другог – то ти је велика
задужбина»


Доситеј Обрадовић

Мирослав Б. Душанић: Трагови живота


Трагови живота

Ја сам свјестан тога да живот није овдје
моју собу је населио умор и страх
али још има трагова прстију на сталажи
и књигама
на прозору који гледа у свијет
кроз који понекад знатижељни пролазник
приљуби свој радознали нос

Признајем да није једноставно бити сам
и између устајалих предмета разапет
као лутка у излогу или музејски експонат
удишем мемлу
стојим и као нешто чекам а знам
да су та чекања празна и ако се наставе
све више ћу сам у себе да урастам

У једном од изненадних откуцаја зидног сата
убиће ме мемљив ваздух и његов смрад
а најрадије бих побјегао главом без обзира
и заувијек избрисао ову собу и овај град

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Дарко Рундек: Кроз прозор влака који напушта град


Кроз прозор влака који напушта град

у мени бунца народ
и ми
и тло
и наше
и високо дигнуте чаше
ту се још спомиње бога
више због риме са слога
ал пустит ћемо да цркне
просјак пред вратима цркве
високо пропети каин
ужива у својој казни
пијане тамнице тијела
самотни тресу оргазми
јер ти што нас вичући воде
су несвјесни неба
и воде

Дарко Рундек


Мирослав Б. Душанић

недеља, 26. јануар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Жена са оног свијета

Мирослав Б. Душанић
Жена са оног свијета

учим дан за даном
вјежбам у тамним ноћима
припремам се

прво ћу да је одсањам из даљине
као и жене на сунчаној плажи
потом ћу је на хљеб намазати
и свакодневно јести са путером и зачинима

и попићу је такође
са кремом од шлага одозго
и разнобојним воћем
слово по слово хладно исцијеђеним

вјежбам у тамним ноћима
устајем врло рано
стрпљиво се припремам

да би је имао пред собом свјеже сервирану
и ако ми у сузама не истече
још ћу и да је посјетим
па макар то било на кратко и у пролазу

(српска верзија, 26. 01. 2014.)

Мирослав Б. Душанић

Хорхе Луис Борхес: Умеће стиха

Хорхе Луис Борхес
УМЕЋЕ СТИХА

Себе првенствено сматрам читаоцем. Као што знате, одважио сам се да пишем; али мислим да је оно што сам прочитао далеко важније од онога што сам написао. Јер човек чита оно што воли – а пише не оно што би желео, него што уме да напише. Сећање ме враћа у једно вече пре шездесетак година, у библиотеку мога оца у Буенос Ајресу. Видим оца; видим светлост гасне лампе; могао бих да положим руку на полице. Тачно знам где да нађем Бартонову Хиљаду и једну ноћ и Прескотово Освајање Перуа, иако те библиотеке више нема. Враћам се тој већ давној јужноамеричкој вечери и видим свог оца. Видим га у овом тренутку; и чујем његов глас који изговара речи које нисам разумео, али које сам осећао. Те речи су долазиле од Китса, из његове „Оде славују“. Мислио сам да знам све о речима, све о језику (кад је човек дете, осећа да зна много), али те речи су ми дошле као откровење. Наравно, нисам их разумео. Како сам могао разумети стихове о томе да су птице – да су животиње – на неки начин вечне зато што живе у садашњости? Ми смо смртни зато што живимо у прошлости и у будућности – зато што се сећамо времена када нисмо постојали, и што предвиђамо време кад ћемо бити покојници. Ти стихови су ми дошли кроз музику. Пре тога сам о језику размишљао као о начину да се нешто изрази, да се човек пожали, да каже да је весео или тужан итд. Међутим, када сам чуо те стихове (од тада их, на известан начин, слушам непрестано), знао сам да језик може да буде и музика и страст. И тако ми се открила поезија. Од тада поигравам се једном идејом – с идејом да упркос томе што се човеков живот састоји од мноштва хиљада тренутака и дана, да се ти силни тренуци и ти силни дани могу свести на само један тренутак: на тренутак када човек спозна ко је, када се непосредно суочи са собом. Претпостављам да је Јуда, када је пољубио Христа (ако је то стварно учинио), осетио у том тренутку да јесте издајник, да је његова судбина да буде издајник, и да је одан тој злој судбини. Сви се сећамо Црвеног ордена за храброст, приче о човеку који не зна да ли је кукавица или храбар човек. Онда дође тренутак кад спозна ко је. Када сам чуо ове Китсове стихове, изненада сам осетио да је то величанствено искуство. И тако се непрестано осећам после тога. Можда од тог тренутка (претпостављам да претерујем због предавања које држим) себе сматрам „књижевником“.
 
Хорхе Луис Борхес
/Превео Лазар Мацура/

Мирослав Б. Душанић
________________________________________________________________________________
За труд упућејем једно велико Хвала у Сарајево...

Милан Ракић: Прелазно поколење

Мирослав Б. Душанић

Прелазно поколење

Господ је тако хтео да ме створи
У земљи где се монотоно живи;
Промичу дани ни бољи ни гори,
И, сиви, клизе у недоглед сиви.


А сâм сам себи другу душу дао,
И с њоме чежње и потребе нове,
И док ме овде гњечи удес зао,
У пределе ме друге душа зове.


И, шеталица, ја се вечно крећем
Између света чезнућа и ствари:
Један ме гони као крвник стари,
А други кришом посипа ме цвећем.


А судбина ће зато да ме смрви,
И осветничко време да ме згази,
Јер сам ван њега, узавреле крви,
И не корачам по утртој стази.


Пропашћу и ја, и са мном сви они
Рођени с душом немирном, у дане
Ћифтинске страсти и намерне мане,
Кад необичан осећај се гони!


Таква је судба! Нико неће знати
Да некад бесмо први, премда мали,
Колену нашем да смо, као мати,
Нов језик с новим осећајем дали.


Јер Бог је тако хтео да нас створи
У доба кад се монотоно живи,
Кад дани нису ни бољи ни гори,
А људи млаки, једноставни, сиви...


Милан Ракић

Мирослав Б. Душанић

субота, 25. јануар 2014.

Мирослав Б. Душанић


* * *

осјећаш ли мајко
снијег притиска наше дисање
покрао ријечи и хода бешумно
ни један траг не води ка теби
ни један траг не води од тебе

шафрани цвјетају мајко
између твојих усана
кажи њима ако мени не можеш
шапни им
како се осјећаш

Мирослав Б. Душанић

© by Горан Миловановић

петак, 24. јануар 2014.

Кито Лоренц: Љубавно признање у два смера


Љубавно признање у два смера    

Кад желим да си мени даља, 
страшна се туга нека спрема - 
јер признати ми тада ваља: 
Најлепше је што човек нема. 

Док за мном руке пружаш тако, 
мени се тужна слика сније: 
Ти ми у сусрет цветаш лако, 
а ја сам тек мраз који бије. 
Од нежних речи страх ме хвата, 
уста ми стеже горка влага - 
јер мој ум само једну схвата 
најдражу реч на свету: Драга.

Кито Лоренц
   
Са мојом Лидијом (фотографисала Бланка Хуан Палау/Blanca Juan Palau)