петак, 28. фебруар 2014.

Yves Klein (Ив Клајн)

„La Vénus d’Alexandrie (Venus bleue)“

Растко Петровић: Песник на водама

* 03. март 1898. - † 15. август 1949.
Песник на водама

                                              Quelle veine lutter derrière
                                                         les crêtes de Serbie! 


                                                                  G. Apollinaire
 

Шљиваци ce сад тамо расцветали,
Изродили се сад тамо нови животи са груда,
И зоре се забеласале свеже, заплужили рали;
Волео бих да те ja проведем свуда.
Тебе по горама: увео бих те редом у манастире,

Ознојени скидали бисмо шешире,
Уморни, па седали на прва пролазећа кола;
Међу кокоши бисмо смештени задремали упола:
Moj Гијоме, гле, сад се тамо све воћке расцветале.
Тебе по горама вукао, уводио у све манастире.


Да даш живот за оне горе! та опија ме лепота твоја,
И шуме горе храстова и гребени ти захваљују.
Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена бoja
И друмови су меки и дуги.
О, та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја!
Ознојени скидали бисмо укорак шешире:
Никада ниси, Гијоме, видео чврсте наше манастире,
Ни брадате калуђере, никада ниси алкохол пио наших земаља.


Растко Петровић

© by Перо Васлић

М О С ТТТ О В И

© by Ненад Нешо Маљеновић: Стара Рјечица, Озрен, Добој

Мирослав Б. Душанић: У ишчекивању свјетлости


У ишчекивању свјетлости 

И док болови бјесне, тијело подрхтава. 
Треба преживјети ову олујну ноћ и дочекати јутро, 
обрадовати се сунцу. 
Сваки нови дан је ново рођење. 
Душа се ослободи свих тајни и скривених ствари, 
разигра, као вилин коњиц, изнад цвијета бијелог                                                                                                локвања.
И заборавим на ноћ која ме ишчекује. 
Која је можда моја посљедња ноћ. 
Када ћу опет испочетка да страхујем и одбројавам сате. 
А док се то не деси уживам. 
У свјетлости су уткана сва моја дјела 
и моја надања. 

Мирослав Б. Душанић 

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: (Празнина)

Мирослав Б. Душанић
(Празнина)

И само то би могло
да ми испуни празнину
нисам бирао ратове
ни прошле ни ове који надолазе
на зиду часовник одбројава
туђе вријеме
у ритму мога срца
наг сам
о Господе
немам снаге
да својом руком посегнем за мачем
Сократа ниси поштедио Господе
а ја молим
Господе презри мене
и остави ме на животу
да се још једно вријеме мучим
и исписујем стихове

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 27. фебруар 2014.

Europe: A Prophecy

William Blake
У времену, у којем политика и религија једна другу складно употпуњују, обичним смртницима је дата улога да се (међусобно) грозничаво униште, и потом као хероји заврше у провалијама, са свим дарованим одликовањима и светим симболима. 

Мирослав Б. Душанић

Томас Чатертон: Резигнација

* 20. новембар 1752 - † 24. август 1770

Резигнација

Боже, што громом тресеш небеске боје,
Овај делић земље надживи око твоје,
Ти си стена где свијам крило своје,
Милост твојој кличу хвале моје.

Тајне лавиринте снаге и моћи,
Сене што божанским светлом сјаје,
Сво људско знање не може проћи,
Ал' који чин вечности остаде да траје?

Просветли мучне часове дуге,
Кад патња буја кроз суза дах,
Нек снага твоја стиша моје туге,
Твоја љубав брижна, твој праведни страх.

Моје се недро твом бујању преда

Што бескрајним хуком га кваси,
Свезнање често у опасност гледа,
А милост увек жуди да га згаси.

О, зашто душа моја да тужи,
Зашто да храни чежњу мрака тог,
Нек престане окове туге да служи,
За благослов све нас је створио Бог.

Ах, људске груди још су у мене,
Још чежња силна натапа ми сузе,
Моја се снага гаси и вене,
Духовна пустош душу ми узе.

За мојих моћи скрушен јад,
Захваљујем патњи што бол ми створи,
Нек чежњу спута, да мом уму склад,
Нек не да врелу тескобе да гори.

У тамном плашту ноћ ће доћи,
Мој клонули дух скриће у лету,
А с јутром у бљеску светла ће проћи,

Што Бог, мој исток, дарова свету.

Томас Чатертон
(Са енглеског превео Бојан Белић)

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: У потрази за човјеком


У потрази за човјеком

подмлађен као млад мјесец
мој пријатељ постао ратник
копљоноша
надире у првим редовима
неуморно без предаха
тражи човјека
плашим се може га пронаћи
и у свом ратничком заносу
сасвим несмотрено
пробости копљем убојитим

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Иван Горан Ковачић: Мој гроб

© by Басташић: Мјесто у Ливну на коме је И. Г. Ковачић спјевао поему "Јама"

Мој гроб

У планини мркој нек ми буде хум,
Над њим урлик вука, црних грана шум,

Љети вјечан вихор, зими висок снијег,
Муку моје раке недоступан бијег.

Високо нек стоји, ко облак и трон,
Да не допре до њег ниског торња звон,

Да не допре до њег покајнички глас,
Страх обраћеника, молитве за спас.

Нека шикне травом, уз трновит грм,
Беспут да је до њег, непробојан, стрм.

Нитко да не дође, до пријатељ драг, -
И када се врати, нек поравна траг.

Иван Горан Ковачић
(Хрватска ревија, 1937.)

Мирослав Б. Душанић

Илија Ладин: Рачун сводећи

* 19. јули 1929. - † 23. октобар 2001.

Рачун сводећи

Само сан: о том сан
И обиље мене што већ једе мене

 

Није почело није још ништа или готово ништа
Али јест моја патња почела она је почела: давно
Под вјеђама мој сан: још ничега овдје
Под ногама мој пут: још ничега тамо
На измаку снага само сан: о том сан
Није почело није још ништа или готово ништа
Али јест моја патња почела она је почела: давно
Под датумима сан: ништа уписано
Под насловима сан: све је празно испод
На свим казаљкама: вријеме је одавно
Није почело није још ништа или готово ништа
Али јест моја патња почела она је почела: давно
Под звијездама сан: још ничега доље
Под облацима сан: још ничега горе
На измаку снага само сан: о том сан
Није почело није још ништа или готово ништа
Али јест моја патња почела она је почела: какав диван
                   почетак!


Илија Ладин

Мирослав Б. Душанић

среда, 26. фебруар 2014.

Матија Бећковић: Гусле у XXI веку

Гусле у XXI веку

Не можемо с гуслама у XXI век!

Срби напред – гусле стој!

Шта да се ради? Што то нису рекли раније? Двадесет векова је могло, а сад одједном не може. Као да је XXI век гори од свих предходних векова. Да смо то знали не би смо с гуслама ни кретали на толики пут. На једвите јаде смо се некако допељали до пред капију XXI века и сад треба да се ту раздвојимо. И не знамо ко је кога довде довео: оне нас или ми њих. Ни ко је постао споран: ми, гусле или оно што гусле памте и говоре. Немогуће да ми ваљамо, а гусле не ваљају. Можда би требало да ми останемо у XX веку, а оне нека иду даље да причају нашу погибију. Или да уђемо одвојено, ако не можемо заједно...

Има учених људи који тврде да бисмо још пре двеста година били у XXI веку да нам није било гусала и народних песама. Многи се с стиме слажу и предлажу да их оставимо, али не кажу коме. Оне и немају никога осим нас, а и нас је све мање...

Има мишљења да се они кји захтевају да се одрекнемо гусала – у том случају – не би на гуслама зауставили. И да би одмах потом тражили да се одрекнемо и свога имена и свога језика...

Могли би смо да нађемо некога ко је мање сумњив па да их он пронесе у XXI век, али нема тог цариника који неће познати да нису његове... А ми, ако се у XXI веку појавимо без гусала – ко ће нас познати и како ће знати ко је дошао?

Да их сместимо у музеј? И то би било решење кад би оне хтеле да ћуте, али ко ће слушати како нас отуд куну и запомажу. (Зар то не би личило на оне који смештају мајке у старачке домове?)

Ако гусле не могу у XXI век, то значи да не може ни мајка Југовића, ни млада Гојковица, ни Косовка девојка, ни девет Југовића, ни Предраг ни Ненад, ни Кајица војвода, ни крилати коњи, ни виле равијојле, ни утве златокриле, ни огњени змајеви.
 
Могућ је и компромис. 

Ако Грци, ако Руси, ако Енглези, ако Французи, ако Немци, ако Кинези, ако Јапанци, ако Арапи...уђу у XXI век без својих светиња, спевова и митова – нек им се придруже голи и боси Срби.

У супротном – с гуслама се нећемо раздвојити. Ако нас неће с гуслама – нећемо ни улазити. Век дође и прође, а гусле остају. Имамо више обавеза према гуслама, него према XXI веку. И више се бојимо гусала него XXI века! Ако може XXI век без нас, можемо и ми без њега. Ко је био у праву, видећемо у XXII веку.

Матија Бећковић

Матеја Душанић

Јарослав Ивашкијевич (* 20. фебруар 1894. - † 02. март1980.)

Jarosław Iwaszkiewicz
* * *

За хиљаду година
време ће изравнати све куполе
и нико више неће знати наша имена

данас гледајући звезде и таласе
тајимо дах пред светом сликом
али у нашем даху већ вреба
ништавило

уздржани дах само је проба
времена када ће дах у нама потпуно престати
и кад ћемо заједно са шумом и звездама
бити само капља на крилу херувима
смрти

све чиме живиш - а изгледа лепотом
живиш - тако кажу - ништа неће значити
распашће се окови вечности

па док још можеш да гледаш
на сафирске дубине неба
гледај ти праху
- и само то ти треба


Јарослав Ивашкијевич


* * *

Za tysiąc lat
wszystkie kopuły czas wyrówna
i nikt nie będzie znał już naszych imion

 
dzisiaj na gwiazdy patrząc i na fale
oddech taimy przed świętym obrazem
ale już w naszym oddechu się czai
nicość


wstrzymany oddech to tylko jest próba
czasu gdy oddech w nas zaniknie wcale
i kiedy z lasem i gwiazdami razem
będziemy kroplą na skrzydłach cheruba
śmierci


wszystko czym żyjesz - a podobno pięknem
żyjesz - tak mówią - nic nie będzie znaczyć
okowy wieczności pękną


więc póki jeszcze możesz na to patrzyć
na szafirowe głębokości nieba
to patrz ty próchno
- i tylko tego ci trzeba


Jarosław Iwaszkiewicz


Мирослав Б. Душанић

Андреј Тарковски: О умјетности...

Сцена из филма "Сталкер"
«О уметности се може рећи да је симбол свеопштости, будући да је повезана са апсолутном духовном истином која је скривена од нас у нашим позитивистичким, прагматичним деловањима.»

Андреј Тарковски

уторак, 25. фебруар 2014.

понедељак, 24. фебруар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Све има своје


Све има своје
         (један коментар с поводом)

грубо и сасвим несигурно
набрајам дневне и ноћне авети
скицирам ход по оштром жилету
признајем страх ме обузима
моје су хронике устајале мочваре
и мало је тога живог у покрету

али

пријатељи осјетили тежину бола
хоће да ме из мрака извуку
и укључе у нашу литературу
а вријеме убрзано капље и цури
пријети да ме са земље збрише
и приведе крају ову авантуру

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Seamus Heaney: Jesus and the Sparrows

* 13 April 1939   † 30 August 2013

Jesus and the Sparrows
from the eighth century Irish
 

When Jesus, son of living God,
   Was still a child, five years of age,
He played in twelve small water puddles
   That he blessed and fenced around with clay.


And Jesus made twelve little bird-shapes –
   The ones called passeres;
Out of the smooth clay he modelled
   Twelve sparrows on a Sabbath day.


Then comes a Jew who cautions Jesus,
   Son of the almighty God,
And takes him by the hand to Joseph,
   To have him chide his foster child.


“Give your son a scolding, Joseph,
   Caution him for his misdeeds.
On the Sabbath he has fashioned
   Clay images of birds.”


Then Jesus claps his hands together.
   They hear his child-voice give a shout.
Before their eyes the prince of graces
   Scares a flock of sparrows up.


They hear him speak the clear small words.
   The pure lips of Jesus move:
“So that you may know who made you
   Fly home now. Away! Be off!”


A witness spread the news: a story
   Everybody marvelled at.
They listened and could hear distinctly
   The little cries of birds in flight.


Seamus Heaney

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Жал (онако успутно)


* * *
 

О, како се осјећам 
несхваћеним
иако још ништа
нисам прозборио

* * *
 

О, како радо пожелим
да будем с тобом
али у најтежим тренуцима
не успијевам да будем
ни са самим собом

* * *

О, мој стари свијету
дозволи ми још једанпут
да доживим стару славу
па нека се онда отварају врата
која воде у свијет стварности
или можда у стварност свијета

Мирослав Б. Душанић


Перо Васлић

Salman Masalha: Cage

Cage

On the palm of her hand the others drew
the lines of a cage, where they imprisoned
her life story. And I,
son of Arabia that I am,
hate an imprisoned bird. Each time
she gave me her hand,
I erased a line.
And released birds.


Salman Masalha

Мирослав Б. Душанић

Максим Амељин: Горгонин коњ (Књижевни клуб Брчко; 2012)

ISBN: 978-9958-646-07-2

* * *

    Испуни се, Јерихоне* мој,
испуни се што рече пророк - и потом
    са свих страна је твој
бедем леденом окружен војском:

    из оџака диже се дим,
праћен виком стоструком,
    а ти – труп непомични;
несрећом и пљенидбом

    пријете окрутно
тврђави, бијели плоди се рој муха, лети,
    а ти – теби немогућно
видљива-невидљива разарања предвидјети,

    пропасти одољет
ни вјештином ловца, ни умијећем ратовања,
    зато што је лед
под ногама, тло склиско од пијаног стања

    бранитеља твојих,
јединственим због незнања свог,
    о којима се створи
мит о вјечности овог града земног.

(2001.)


Максим Амељин
_________________________________
* Прастари град у данашњој Палестини. По Библији су се његови бедеми срушили од звука труба освајача

Аутор пријевода са руског: Жарко Миленић

недеља, 23. фебруар 2014.

Мирослав Б. Душанић: О сликама


О сликама

пејзаж с необрезаним чокотом
и пастиром у позадини
крушке чечавке, карамути и лубеничарке
забрањени богови у упокојеним очима
топли гуњеви, вунене чарапе и гумени опанци
мишоловке, окови, замке, збјегови
свеске са уским и широким линијама
исцртане боре на усахлим лицима мајки
шињели и кубуре за очеве и синове
за краља и отаџбину
гробови

Мирослав Б. Душанић

Фридрих Шилер: Подела земље

* 10. новембар 1759 - † 09. мај 1805
Подела земље

Дајем вам земљу у вашу баштину –
Људима с неба викну Зевс бог,
Поклањам вам је у вечну својину
Само да дела нек свак дође свог.


И тад пожури све што руке има,
Старо и младо на свој пође рад,
Ратар потрча пољским плодовима,
А по шумама оде витез млад.


Трговац своје напуни мазге,
Поп узе вино, као део свој,
Краљ позатвара мостове и стазе
И рече: од свег десетак је мој!


Но, доцкан, пошто људи све узеше,
Из даљина је дошо песник тад.
Али за њега ничег не беше,
Јер све је газду свог имало сад.


Вај, зар свог верног заборави сина?
Те да на земљи ничег нема он?!
Одјекну вапај до божјих висина...
И песник паде под Јупитеров трон...


Ако су снови светски те занели
– рече Зевс – ништа ја нисам крив том
– Где беше онда кад се земља дели?
– Ја - рече песник – бех у небу твом.


Гледао сам светлост коју дајеш собом,
Слушао сфера и небеса пој.
Опрости духу што, озарен тобом,
Изгуби земљу и део на њој.


– Шта ћеш – Зевс рече – свак има свој део,
Подела земље свршена је ствар.
Но, ако са мном живети би хтео,
Ево ти небо и небеса чар.


Фридрих Шилер
(Превео Трифун Ђукић; Бдење, бр. 36, год.XII, април-јун 2013.)

Мирослав Б. Душанић

субота, 22. фебруар 2014.

Li-Young Lee: Eating Together


Eating Together

In the steamer is the trout
seasoned with slivers of ginger,
two sprigs of green onion, and sesame oil.
We shall eat it with rice for lunch,
brothers, sister, my mother who will
taste the sweetest meat of the head,
holding it between her fingers
deftly, the way my father did
weeks ago. Then he lay down
to sleep like a snow-covered road
winding through pines older than him,
without any travelers, and lonely for no one.


Li-Young Lee

Мотив из Западне Србије

Иво Андрић: Тама

Тама

Ја не знам, куда иду дани моји,
ни куда воде ове ноћи моје.
Не знам.
Ни откуд немар јадни
на све, што се жељело,
ни магла ружна
на све, што се чекало,
ни заборав откуд жалосни
на све, што се љубило.
Магла.
Тко ће да ми каже ноћас, 

шта мени значе лица и ствари и спомени
минулих дана ?
И куда иду ово дани моји
и зашто бије тавно срце моје ?
Куда ? И зашто ?


Иво Андрић
/Хрватска млада лирика, Књига XXXII; Загреб, јуни 1914./

Мирослав Б. Душанић: Ноћ свијетли црвено

Мирослав Б. Душанић
ноћ свијетли црвено
тако црвено ти гориш у мом ткиву*

шуми у грудима
                       дубоко у мени изнутра
бруји од гласова
                       из сјећања

у спаваћој соби
                       скривају се и
                       појављују
зуре кроз прозор
нестају и
                       поново враћају
                       непредвидљиво
немирно машу
једне у друге загледају
                       тако су близу

сједињују се црвене слике укруг
                       око мене
тако црвено ти гориш у мом ткиву*

(српска верзија; 22. 02. 2014.)

Мирослав Б. Душанић 

_____________________________
* Елза Ригер


Мирослав Б. Душанић

Хорхе Луис Борхес: Лавиринт

Лавиринт

Унутра си, а знаш - нигде, никад врата,
лица и наличја овај дворац нема,
нити спољњег зида нит' центра скривена;
грађевина ова свемир обухвата.

Не надај се да ће тачност пута твога
који се упорно у два правца рачва,
који се упорно у два правца рачва,
твом одвести циљу. Судбина је строга

као и твој усуд: тврда од бронзе је.
Не очекуј напад бика што је биће
људско чије грозно и бројно обличје

у сплету бескрајном камена страх сеје.
Нема га. И више ничем се не надај.
Ни сутоном црним страшна звер не влада.


Хорхе Луис Борхес

Мирослав Б. Душанић

петак, 21. фебруар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Тетка Нена*

Мирослав Б. Душанић

Тетка Нена* 

И послије свега преживљеног
осмијех је блистао на њеном лицу
и говорила је, На гробљу се
пале свијеће, и у соби пред иконом

Треба бити гласник живота
а не као гуштер, чекати сунце да се
појави, Треба му свакодневно
и раширених руку хитати у сусрет

Мирослав Б. Душанић

* на пожутјелом листу хартије без датума  
писано црним мастилом


Мирослав Б. Душанић

четвртак, 20. фебруар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Лоша су времена

Мирослав Б. Душанић

Сјенке нестале у уским пролазима
А мириси с посљедњим путницима
Не помажу више ријечи велике
Ријечи паметне

Прокључали демонски извори
На површину избацили
Сумпор и ватру

Ослобађање окова
Жељно дочекале потиснуте страсти
И злобне душе

И сад пливају
И сад нас гуше 

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић