Мирослав Б. Душанић: Други човјек

Други човјек

                                             В. Младеновићу

Када сам млад и горд напустио завичај
нисам био свјестан значења моје одлуке
жељан слободе и непредвидљивих сусрета
осјећао сам се као посвећеник
али с временом накупило се терета
који ме као личност поцијепа... и удвоји
и умножи —

Ноћу сањам прегршта глине из завичаја
и претварам собу у радионицу
гдје у полумраку и мирису трулежи
побожно и ћутљиво изводим старе ритуале
лебдим противно свим силама
вајам сунце и цвијет маслачка
исцртавам дивље траве и рајске баште
с топлим изворима
мајчино анђеоско лице
кљун гугутке и мекано перје ластавице

Мијењајући обличја летим кроз зрак
кротим вјетар и силне муње
постајем њихов господар
час сам змија са крилима и пријетим
час сам шишмиш
мистериозна сова и надгледам бдјења
час треперим као њежни лептир
посљедњи алхемичар с кукуријеком
чувар тајни и биљежник
који мастилом автике урезује свете знаке
и паганске хијероглифе

Јутром будем неки други човјек
осванем очајан и сузних очију
све ми бива туђе и недокучиво
у овом свијету страха и патњи
нема ни наговјештаја светог
и тајанственог...

А још мање завичајног милог

фебруар 2015./јул 2016.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић