субота, 28. фебруар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Свјетионик



Свјетионик
                            (Пјеснику Јасмину Исаку Латићу)

Богиња пјесништва је једина која те посјећује
Понуди ти лист хартије да је попуниш ријечима
И птице још увијек пјевају у дворишту
И цвјетају зумбули и миришу као и прије
Док си становао у Цара Душана 119
Вријеме је остало сасвим исто: Промјенљиво
Сунце и мјесец плове изнад Зрењанина
Као да се ништа није ни догодило
Нису примијетили да ти нога недостаје
Сједиш поред прозора окренут ка улици
Из навике гледаш на њу а ништа не видиш
Очи су те поодавно изневјериле
Свако вече пред спавање ишчитаваш Молитву
Захваљујеш Господу на дару – Благосиљаш
И док не заспиш ослушкујеш ћутања звона
Знајући да тамо далеко на хоризонту је Свјетионик

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Борис Над: Сага



Сага

Краљ је
Осуђен на бескрајно лутање.

Најбољи међу јунацима
Неће се вратити кући.

Онај ко се врати
Као победник овенчан славом,
Умреће
На кућном прагу.

Оном ко брани
Камени град
Суђено је
Да га види како нестаје
У пламену.

Борис Над



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јосиф Бродски: ГЛАГОЛИ

* 24. мај 1940 † 28. јануар 1996
ГЛАГОЛИ

Свуда око мене неми глаголи,
налик туђим главама
глаголи,
гладни глаголи, голи глаголи,
главни глаголи, глухи глаголи.
Глаголи без именица, глаголи —
само.

Глаголи што векују у подрумима,
говоре — у подрумима,
роде се — у подрумима
неколико спратова испод
светског оптимизма.

Свако јутро они одлазе на рад,
малтер мешају и тегле камење,
али, градећи ту град, не граде град,
него својој усамљености надграђују
знамење.

Одлазећи, застану уз сваку реч,
ко да односи их туђа успомена,
кад одједном на Голготу стижу већ
у ритму трију глаголских времена.

Изнад њих — строп неба неми,
баш ко изнад гробља чавке,
и ко усамљеник
испред двери затворених
неко лупа, укуцава чавле
у прошло,
у садашње,
у будуће
време.

Нико неће доћи, нико да их склони.
Бат чекића
вечито ће да им звони.
Земља-хипербола тоне испод њих
Небо-метафора лебди изнад њих.

Јосиф Бродски




Фотографије: Лидија Душанић: Балтичко море

Орхан Вели Каник: Стамбол ослушкујем

* 13. април 1914 † 14. новембар 1950
Стамбол ослушкујем

Стамбол ослушкујем, очију затворених:
Испрва, само благ ветар дише;
Лагано, лагано њише
Лишће, дрвеће, меко;
Негде далеко, далеко,
Од водоноша се гласи цилик звона медèних;
Стамбол ослушкујем, очију затворених.

Стамбол ослушкујем, очију затворених;
И баш тад птице лећу;
Високо, цела јата, са цвркутом и писком.
Извлаче рибари мреже по ловиштима прêко;
По води пљускају стопе некаквој жени;
Стамбол ослушкујем, очију затворених.

Стамбол ослушкујем, очију затворених.
Капали чаршију хлад дебео и свеж скрива,
Махмут-пашина тржница жамори као жива
Голуба дворишта пуна
Пристаниште се ори чекића јеком
Пролећни ветар мирисом зноја плени;
Стамбол ослушкујем, очију затворених.

Стамбол ослушкујем, очију затворених;
Од лумперајки давних још и сада сва пјана,
Мирује кућа крај мора, и стари чамци снени;
Усред ветрова јужних помамних, ћутке,
Стамбол ослушкујем, очију затворених.

Стамбол ослушкујем, очију затворених;
Калдрмом управо прође девојче неко;
Ту поскочице, псују, песмице, добацују.
Нешто јој гле из руке на тло паде;
Ружа, чини се мени;
Стамбол ослушкујем, очију затворених.

Стамбол ослушкујем, очију затворених.
Једна јој птица лепеће око скута;
Знам да ли ти зној челом лије;
Знам је ли ти усна влажна ил’ није;
Бели се месец над високом рађа смреком
Све ја по дамару твога срца чујем;
Стамбол ослушкујем.

Орхан Вели Каник 

/Пријевод: Дубравка Срећковић Дивковић/



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 27. фебруар 2015.

Јошида Кенко: Записи у доколици (фрагмент)


* 1283?  † 1352?
* * *

   Човек који одлучи да предузме Велики Корак треба да остави све планове за решавање хитних или проблематичних послова.
   Неки људи мисле: „Сачекаћу још мало док не решим ову ствар“, или „Могао бих прво да урадим овај посао“, или „Људи ће ми се сигурно смејати ако ово или оно оставим овако. Средићу ствари сада, па ме неће критиковати“, или „Успео сам да преживим све ове године. Сачекаћу док се ова ствар не рашчисти. Неће дуго потрајати. Не морам да журим.“ Али, ако овако размишљате, дан за предузимање Великог Корака никада неће доћи јер ћете откривати све више и више неизбежних послова које нећете моћи да завршите.
   Моје посматрање људи води ме до закључка (уопштено говорећи) да чак и они веома интелигентни, често живе, мислећи да имају много времена пред собом. Али, да ли би човек који бежи када ватра захвата његово окружење, рекао ватри: „Молим вас, сачекајте мало!“ Да би спасао свој живот човек ће напустити своје ствари и, не марећи за срамоту побећи. Да ли ће човеков живот чекати на њега? Смрт напада брже од ватре или воде и тежа је за избегавање. Када дође час, можете ли опростити себи што нисте отишли од својих старих родитеља, своје мале деце, одрекли се своје дужности према господару, своје привржености другима само зато што је све то било тешко за напустити?

Јошида Кенко
/Пријевод са енглеског: Соња Вишњић Жижовић/

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: (Живот је превртљив)



* * *

Живот је превртљив
Понекад је шум храста
И жубор потока
Чешће је трулеж жира
И смрад устајалог вира

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Док ишчекујем мај у мојој улици





Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 26. фебруар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Изгубљена Нит



Изгубљена Нит

Постали смо Уклети Неимари
Изгубили смо Нит која повезује
Чаробну Свјетлост са загонетном Тамом
И све оно што по дану изградимо
Ноћ нам прогута или обезвриједи
Изложени Ћудљивим Вјетровима
И Хистеричним Кишама
Крећемо се овим Свијетом мукотрпно
Као кроз густу шуму
Обезглављено тумарамо и спотичемо
Од једног до другог дрвета
Неспособни да се препустимо Машти
У којој је садржана Истина и Рјешење

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 24. фебруар 2015.

Миодраг Павловић: О беседи Буде


О беседи Буде

Немогуће је да се ватреној беседи нађе замена.
Осим што огањ већи потискује ватре мање.
Велики пламен се шири као у огледалу кривом.
А мале ватре су сваким даном све тање.
Не значи то да се дан ватре приближио крају.
И кад не горе ватре имају свој начин да трају.

Миодраг Павловић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Lawrence Ferlinghetti: How To Paint Sunlight


How To Paint Sunlight

I asked a hundred painters and a hundred poets
how to paint sunlight
on the face of life
Their answers were ambiguous and ingenuous
as if they were all guarding trade secrets
whereas it seems to me
all you have to do
is conceive of the whole world
and all humanity
as a kind of art work
an art project of the god of light
the whole earth and all that’s in it
to be painted with light ...

... And when you’ve finished your painting
stand back astonished
stand back and observe
the life on earth that you’ve created
the lighted life on earth
that you’ve created
a new brave world.

Lawrence Ferlinghetti


Photos: Miroslav B. Dušanić

понедељак, 23. фебруар 2015.

Касум Цана: О РОМА/ЉУДИ

* 08. новембар 1968  † 22. фебруар 2011
Ромске ријечи*

Опирали се
Али у ропство пали
Узалуд викали
Немирни
Нису слушали наредбе
Говорили
Нису се бојали
Трпили
Многи страдали
Своју ријеч нису заборавили
Роми били
Роми остали
Као Роми
Помрли

* Ромима убијенима у Јасеновцу



Пијан сам

Пријатељи свашта чујем
лудим полако
и шутке пијем,
не слушам, пијем.

Па што умрем ли
Ја ћу а не ви,
чашу ми у гроб ставите
с њом сам пријатељ.

Тебе сам срео с тобом остао
с тобом сваку ноћ пио,
чут ће се наша пјесма
и кад нас више не буде.

Још данас пијем и никад више
још данас пијем
још данас
још


Касум Цана

ISBN: 953-174-164-6

Мирољуб Тодоровић: ЗАУСТЕЊАО САМ СЕ


ЗАУСТЕЊАО САМ СЕ

Мука с песмом, мука с речима. Већ потрошене речи могу да униште песму. Требало би их поново стварати, измишљати нове. Само, како?

Када је био мали, негде између треће и четврте године, Виктор је волео да измишља речи. Једна од њих ЗАУСТЕЊАО САМ СЕ, настала је кад смо се пели, не знам више ни сам на који спрат једне београдске куле са лифтом у квару. Невероватна, чудесна реч направљена, ако се не варам, од речи пењати се, застати и стењати, тачно, и смисаоно и звучно, одразила је оно стање, напор и тегобу коју смо осећали док смо, неприпремљени и ненавикли, с муком узлазили уз безбројне степенице и повремено застајали да ухватимо дах.

Мирољуб Тодоровић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 22. фебруар 2015.

Војин Тривуновић: С ЈАЈИМА У ПРОЦЈЕПУ


С ЈАЈИМА У ПРОЦЈЕПУ

Изнијели
Гаће на штапу

С јајима
У процјепу

Обишли цијели васбогати свијет
Ишли и даље
Прљав веш
Износили

О штрику
Висили

Уже да није попустило
Не би се
Спустили на земљу

Војин Тривуновић


Мирослав Б. Душанић

Владимир Јагличић: Бог

Бог

Али он постоји, и јесте један једини,
само се није указивао.
А сад ме чека на светлијој ледини
коју сам тако често снивао.

Не очекивах баш одбор за дочек,
ал, ипак, усамљен старац... Неизрециво!
Могла је смрт да буде и на почек,
још двадесетак година, рецимо.

Шта се може, и како је испало
добро је! Увек је могло горе.
Рецимо, докажу ли да нисам поступао исправно,
сам крив што сам оборен.

Но, оно што следи сигурно је важније:
разговор, дуго чекан.
Неће отворити, ваљда, ватре баражније
од оних које жив трпех, некад.

Сам седи он, у пустоши. Са штапом, с погледом преданим,
натуштен, пред непријатност — ко зуб да га боли.
Мораћемо да причамо и вековима, треба ли:
док не докаже да ме воли.

Владимир Јагличић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Сергеј Гловјук: Промајни квартови (2005.)


* * *

Стојим сред спокоја на обали реке,
подне одише спарином неком.
Где су, Господе, рајски честари!
Само је један прави дан у ствари
кад природа обгрли нас као оаза
покрај старога знанога газа.
Дно је ту од глибовитог ила,
многа се овде судбина збила,
ту се заглибила не једна нога...
Иза реке - све стог до стога,
видик преда мном ко плаветна зора:
нису л то воде едемског мора.
Нешто ме мами у прохладну воду,
сунце, подне - лета ко сати оду.
Постоји стаза тамо преко брода
којом ће двоструко лакше да се хода.
Тамо се и људи чешће сретну,
пожелиш - постанеш птица у лету.
То ми шапуће река док врлуда,
талас облаке гони, ето чуда.
Што пре у густу воду, одмах сада
код жила где се насукала клада.
Ал где је дно, где муљ, где је глина,
нема газа - ту је одавно дубина.

Сергеј Гловјук

/Промајни квартови (2005.); ISBN: 86-7610-059-0, Препјев с руског: Злата Коцић/


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Емил Сиоран: О НЕЗГОДИ БИТИ РОЂЕН (избор I)


1. Три сата после поноћи. Запажам тај секунд, затим следећи и правим биланс сваког минута.

Зашто све то? - Зато јер сам рођен.
Доводити у питање рођење, то проистиче из посебне врсте будности.

50. Како пролазе године, тако се смањује број оних са којима се можете усагласити. Кад понестане икога коме се можете обратити, коначно ћете бити онакви какви бејасте пре но пгго сте били упропашћени неким именом.

51. Ако одбацимо лиризам, брљање по хартији постаје сумњиво: чему уоппгге писати да би се тачно рекло оно што имамо да кажемо?

52. Не можемо прихватити да нас просуђује неко ко је патио мање од нас. А како свако себе доживљава као непризнатог Јова...

53. Сањарим о неком идеалном исповеднику, коме се може све рећи, све признати, сањарим о неком презасићеном свецу.

54. Већ вековима и вековима откад се умире, свака живуљка је морала да се навикне на умирање; без тога се не би могло објаснити због чега неки кукац или глодар, па и сам човек, после малчице пренемагања, доспева до тако достојанственог крепавања.

55. Рај беше неподношљив свима, изузев првом човеку који се на њега прилагодио. Овај свет, пак, нема ту привилегију, јер у њему жалимо за рајем или прижељкујемо неки други. Шта да се ради? Куда да се крене? Врло просто, не радимо нипгга и не идимо никуда.


126. Дубоко је истинско је само оно што прикривамо. Отуд потиче снага подлих осећања.

135. Боље је бити животиња него човек, боље кукац него животиња, биљка него кукац, и тако редом. Где је спас? У свему ономе што умањује владавину свести и доводи у питање њену надмоћност.

136. Поседујем све мане као и остали, па ипак све што они раде изгледа ми несхватљиво.

152. Ако је смрт тако ужасна како се тврд, Како се онда дешава да после извесног времена сматрамо срећним било кога, пријатеља или непријатеља, што је престао да живи?

159. Какво разочарање што је Епикур, мудрац који ми је најпотребнији, написао више од три стотине расправа! А какво олакшање што су све оне изгубљене!

160.
- Шта радите од јутра до вечери?  
- Подносим самог с е б е .
 
180. Сваки пут кад запазим рупу у свом памћењу, помислим на стрепњу коју мора да осећају они који знају да се не сећају више ничег. Међутим, нешто ми говори да после извесног времена њих обузима потајна радост јер не морају више ни под чијим утицајем да мењају своје успомене, чак ни оне најзаносније.

244. Само деци и лудацима опрапггамо што су искрени према нама: ако би и остали имали дрскости да их опонашају, покајали би се кад-тад.


311. С обзиром да детаљно памтимо једино наше патње, болесници, прогоњени, све врсте жртава требало би да, у крајњој линији, имају највише користи од живота. Остали, срећници, додуше имају живот али не и сећање на живот.

337. Самосажаљење и није толико јалово колико се сматра. Чим неко осети и најмањи његов напад, он одмах заузима позу мислиоца и, што је чудо над чудима, он доиста и почиње да мисли.

374. Све се врти око бола; остало је споредно то јест, непосгојеће, јер памтимо само оно што нам причињава зло. С обзиром да су једино стварна болна осећања, готово је бескорисно да их наносимо другима.

375. Скупа са оном будалетином Калвином верујем да смо још у мајчиној утроби предодређени за спас или за осуђеност. Свој живот проживели смо још пре свог рођења.

402. Живети, значи изгубити тло под ногама.

403. Рећи да су толики и толики успели да умру!

Емил Сиоран

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Милостиња


Милостиња

У сну сам ишчекивао милостињу
Није ми јасно због чега
И шта је томе претходило
Када сам се пробудио
Између прстију ми парче хљеба
Као што га је и отац некад држао

Мирослав Б. Душанић


Објављено: СУШТИНА ПОЕТИКЕ, Кљижевни часопис (Online), број 15, година II; 4. 3. 2015.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић