петак, 31. јул 2015.

Мирослав Лукић: ОПЕТ ТО, МАЛО ДРУКЧИЈЕ


ОПЕТ ТО, МАЛО ДРУКЧИЈЕ

     Најстарије и највеће дрво које је својим очима видео, беше - храст Запис у Љешници.
      Беше то давно, док је био дечак, крајем шесдесетих година ХХ века. Водиле су га на сабор у манастир Тумани, код Голупца, уочи Велике Госпође, његове старије рођаке, сестре. Ишло се пешке преко Пека, кроз суседно влашко село Љешницу, уз Љешничку Реку, преко Црног Врха... Тада виде први пут љешнички Запис, усред ливаде крај Реке, ограђен прошјем. Који је својом крошњом бацао сенку преко читаве ливаде и пута. Чинило му се да његово стабло не би могло обухватити ни коло читавог једног првог разреда од тридесетак ђака.
     (Када је исти храст видео четрдесет година доцније - лета 1999. године, учини му се мањи; па ипак, он је и даље стојао величанствен и озеленео, иако је било и грана неолисталих. Веће дрво видео није. Нико не зна његову историју, осим његових годова, али пошто је посвећено дрво, пошто се није осушио, нико не зна његову старост до њега самог. Сигурно је да има више од хиљаду година...)

     Јесен 1999. године. Четврт века је прошло од августа 1975. године. Помрли су, како је чуо, пре десетак година, и деда Секула Сенковић, и Господин Северац, незванични Летописац Хипербореје - никада им није обишао гробове ни однео цвеће. Последњи пут је путовао у Кучево, ако се не вара, за време бомбардовања Југославије, априла месеца ове године. Ишао је са својим остарелим оцем на сточни пијац, на коме су продавали само једну краву, из чијег вимена није могло да се помузе млека ни за четири шоље беле кафе! Варош је била у склоништима, увукла се као пуж у своју кућицу. Брегове је покрила јутарња сребрнаста магла, као и његову косу први снег година.
     Сетио се, наравно покојног деда Секуле, и Господина Северца, и оног његовог аманета:
да покуша да се такмичи са духом једног покојника (Николаја Гогоља).
     Хоће ли то покушати? Има ли у њему снаге да се такмичи са најврснијим духовима и да победи неумитну силу пропадања?


Мирослав Лукић 

/ДЕЛА, Вечити чудесни коренови; Књ. 19 Ковчег безразложних успомена; Посебно издање ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ Алманаха за живу традицију, књижевност и алхемију: издавач Едиција ЗАВЕТИНЕ, Београд/

Мирослав Б. Душанић: Пејзаж с њеним ликом


Пејзаж с њеним ликом

и отац је волио миришљавe сапунe
вијенце љековитих трава
окачене на греде испод стрехе
мирис липе и с медом послужене
укус старе ракије од клеке
шетао је кроз ливаде с дјетелином
и воћњаке
уз зуј пчела и пастирске свирале
лежао сморен у хладу лозе винове
снио чаробне свјетове
рајске разнобојне и далеке
преко ријека преко брда преко мора
у простору изнад облака
и уз цвркут птица будио се опчињен
и срећан што је у своме дворишту
што чује женин глас пријекоран
који га с прозора на кафу призива
и загрлио
заљубљеним погледом младића
тај сеоски пејзаж с перуником
с милодухом с њеним милим ликом
и покорно
као мало дијете крочио на кућни праг

Мирослав Б. Душанић


 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 30. јул 2015.

Никита Станеску: Тужна љубавна песма


Тужна љубавна песма

Једино ће мој живот доиста умрети за мене,
једном.
Једино трава зна укус земље.
Једино крв моја чезне, доиста,
за мојим срцем, док га напуштам.
Ваздух је висок,
ти си висока,
висока је туга моја.
Долази време да умиру коњи.
Долази време да остаре машине.
Долази време кад пада хладна киша
и све жене имају твоју главу
и носе твоје хаљине.
Долази и нека велика бела птица
да снесе месец на небо.


Никита Станеску
/Пријевод са румунског: Адам Пуслојић/


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ЛЕТОПИС СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ — ТРИ ПЈЕСНИКА

ПАРАЋИН 2015.
МОЛИТВА ГОСПОДУ

Владико добри, Надо, Творче,
помози, окрепи, осветли тмушу,
под хитон прими, Слатки Оче,
и моју од греха болесну душу.

Свемудри Царе, слабости ми схвати,
и због њих све тежа сагрешенија,
страх ми од Пресуде пресудом скрати,
награди ме казном, услиши прошенија.

Не презри моленије, макар и касно,
пројави Себе кроз мене, црва,
и дај да, слеп, видим Те јасно,
од хлеба Твог будем најмања мрва.

2.
Кичму ми исправи крстолики знамен,
бденијем сам дугим у помоћ Те звао,
на молитву стадог спасоносни камен,
и капију Царства сузом откључао.

Душегубна беху многа моја дела,
Поново ме, Царе, усини, опрости,
Ти си све у свему, васељена цела
И Видар и Судија свакој мојој злости.

Да не браздам дно, тонем у кал,
земљани сасуд празан да бивам,
већ табор врлина, пенушави вал,
док именом Твојим ја душу омивам.

Милош Јанковић



СТАЗЕ У ВАЗДУХУ 

У ОВОЈ пећини
Вековима је живео
Испоснички с мислима о Небу
У мисао се вазнео
Над овом стеном сада бди
Али само просветљени
У часу судњем
Може свеца да види
Ваше очи мотре пећину
У стени високо без приступа
Још не виде
Да пећина је ова светиња
Око изобиља
Све што души треба
Овде је на домак неба
И не видите још ове
У ваздуху чудесне стазе
Само чудећи мотрите
А још не знате
Да и ове литице
Његово су лице
Видиш како се у песми о томе
Светлост злати
И свој живот како те ка њој призива
Сада знаш да ће Истину спознати
Онај ко се с овог пута не врати
На тој стази у ваздуху
Док води те рука невидљива
Слушаш у мраку
Како и у теби свањива

Мирослав Тодоровић



ПОВРАТАК

Добар дан Светлости Дошао сам кући

Не умем да кажем где сам досад био
Ни чији сам живот духом испунио
Могу од среће овог трена пући

Господе Благи Над Светима Свети
Опрости ми грехе и друге лудости
Хоћу и даље да останем дете
Или ме не шаљи без Твоје мудрости

Доле је најгоре: све је посрнуло
Још биљка и звер имају милости
Путем према паклу стадо нагрнуло
А пакао им срастао уз кичмене кости

Твоју Реч поштују птица и цвет само
И деца док су анђеоске душе
Доле се отровним осмехом гледамо
Док нас године и болести суше

Добар дан Светлости – стигох најзад кући
Био сам ти близу а тако далеко
Мука и јаука толико сам стекао
Да ми је доста за триста живота

Мирослав Димитријевић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ПИСАНИЈА зборник поезије и кратке прозе

НАРОДНИ УНИВЕРЗИТЕТ - ВРАЊЕ 2013.

„Имагинарни домашаји“

рецимо да ја и нисам пјесник
да само умишљам
како вране освајају небо
како га кљуновима цијепају
и развлаче као крпу
рецимо да сам огрезао у гријеху
да зјапи велика празнина
да сам изгубљен и тражим излаз
и самотњачки патим
да немам храбрости
да узмем жилет и повучем рез
рецимо да сам залутао
случајно се нашао у том страном
и поетизованом простору
(не и пронашао) те никако да се
смирим и смјестим
између „критичког дискурса
и поетског писма“…

Мирослав Б. Душанић

среда, 29. јул 2015.

ПРАВИ ЧОВЈЕК


«Прави човјек који сједи у кући и мисли праве мисли, чуће се на хиљаду миља.»
Кинеска пословица

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 28. јул 2015.

Мирослав Б. Душанић: Вријеме


Вријеме

Не пролази вријеме. То је немогуће. Оно није колут траке који се одмотава и на крају одмота... Вријеме је једино чега имамо у изобиљу. Довољно много за нормалан живот. Ту је Творац био дарежљив, али... Заслијепљени самим собом, придавајући пажњу, величајући себе, не примјећујемо и не схаватамо (или нећемо), да смо само кроз њега шетачи по/на задатку. (И то краткотрајни, што би рекли, на одређено вријеме.) А тај осјећај да га немамо довољно, је знак наше несавршености и неорганизованости. Када кажемо, Немам времена, Никако да стигнем и сл., први су од симптома нашег посрнућа. Тада су већ кола кренула низбрдице, и ако их не зауставимо биће касно за све... Осим за болест.

Мирослав Б. Душанић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 27. јул 2015.

Саша Скалушевић Скала: ПРЕОБРАЖАЈ


ПРЕОБРАЖАЈ

Гледам како се мењаш
Сви аспекти преображаја
Превише су болни за мене
Ако протичу заједно

Заборав сувише споро
Нагриза отровaни ум
Препун конфузије лажних страхова
Савременог доба које презирем

Волим досадне ствари
И волим кад ствари остају изнова
непромењене


Саша Скалушевић Скала


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 26. јул 2015.

Мирослав Б. Душанић: Медоносна пјесма



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Живот на рецепт



Живот на рецепт

На почетку бијаше један уздах
И једна невјешто исплакана суза
Али вријеме учини своје
Сада је то збирка композиција
О одласцима и платонској љубави
О озрачености простора
О израслинама и промјенама ткива
О страховима у налетима
О отпорним клицама и сновима
С бројевима и покретним зидовима

А није се могло ни наслутити
Да ће живот да се имитира
Да ће се вјежбати стари покрети
И изучавати сасвим изнова
Мало топлине и важност осмијеха

И како на тренутак заборавити
Све непријатне сцене из прошлости
Као и оне које само што ушле нису
У наше већ истрошене животе

Наши балони су летјели високо
Надимали се и пркосили с висине
Данас знамо да нисмо успјели
Да дишемо отежано као на шкрге
И дрхтавим прстима одбројавамо
Трудећи се да не побркамо
Које би требало прије јела прогутати 
Бијеле црвене или жуте
А можда и није све изгубљено
Хватамо се за тај живот на рецепт

Мирослав Б. Душанић



*
Живот,
И на рецепт, благо јесте.
Бог даје, Бог узима.

Веселинка Стојковић


*
Песник
Срећник је заиста.
Богом за песму када је дан.


Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 25. јул 2015.

Мирослав Б. Душанић: Уздах


Уздах

Боже мој Боже
Како ме у грудима жига и стеже

Само да није те разапете магле
У свему и у свакоме
Која као љуштура штити звијери
А нас обмањује

Боже драги мој Боже
Како да јој поцијепамо те мреже

Мирослав Б. Душанић



Пре уздаха
(инспирисана песмом М. Б. Душанића)

... И да су све мреже поцепане,
опет би исто, ни тамо ни овамо,
навикли на жегу пламен би лизали,
гутали стреле отровне заједно са луковима,
у разапетим маглама сопствене мисли ловили
и остајали разапети на крсту додељеном
који као проклетство и благослов износимо
кроз лавиринте пећина прећутаних јаука
до последње речи изговорене пре олакшања
и уздаха...

Нада Петровић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Тристан Цара: Манифест о слабој и о горкој љубави (фрагмент)

* 04./ 16. април † 24. децембар 1963
XVI

урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам
урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам урлам

И опет налазим да сам заиста симпатичан

Тристан Цара


Мирослав Б. Душанић: Прора (Prora)

петак, 24. јул 2015.

Тодора Шкоро: ПЕСМА МОЈЕ МАЈКЕ


ПЕСМА МОЈЕ МАЈКЕ

     Памтим је по ћутању. Ниједна радост, а било их је мало у нашој кући, није могла натерати нашу мајку на празно ћеретање и брбљивост. Ниједна невоља, а превише их је било, није из ње мамила псовку, грдњу, проклињање. Тишина је био њен избор и њен живот. И благи осмех који је свима делила. Никада је нисам видео уплакану, осим тад кад сам је, заигран у пољу пшенице, сустигао док је  српом лагано жела зрело жито. Певала је тихо и ридала истовремено. Не сећам се песме, сећам се само свог страха од тог њеног цвиљења које је било и песма и плач.

     Загрлио сам је снажно кад се вратила из поља, на њеном лицу није било трагова суза, очи су јој поново биле благе и насмешене, али мени никад више није била иста. И сада, кад чујем да неко тихо пева, застанем и ослушнем хоћу ли у тој песми чути и плач.  У свакој песми има плача, ако човек слуша помно.

Тодора Шкоро

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Gabriele Brunsch: .

.

für die kraft der neuen erinnerung
suche ich das vergessen...

für die tiefe des blauen himmels
lösche ich das anthrazit...

für die rotation der gefühle
öffne ich meine hände...

für die nähe der milchstraße
schließe ich meine augen...

für den rausch der liebe
spiegle ich dein lächeln...

Gabriele Brunsch



Photos: Miroslav B. Dušanić

Шарл Бодлер: Химна лепоти


Химна лепоти
De profundis clamavi

Ја преклињем Тебе, једину што волим,
С дна бездана овог где ми срце чами.
Пуста је то земља са видиком голим
Где ужас и клетва пливају у тами
Шест месеци сунце у висини дремље,
Шест других месеци ноћ земљу покрива;
Тај предео пуст је ко поларне земље;
— Нигде воде, шуме, нигде створа жива
О, нема на свету ужаса ни једног
С окрутношћу већом од тог сунца ледног,
Од ноћи што с вечним Хаосом се мери;
Ја завидим судби најбедније звери
Која у сну глупом може да се смота,
Тако споро тече повесмо живота!

Шарл Бодлер


 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Elsa Rieger: Im Dämmerlicht

Elsa Rieger (Wien)
Im Dämmerlicht

des Morgens
wenn die Amsel tönt
noch Nebel über Gräsern liegt
da reichen Worte mir die Hand

Sie wiegen sich im zarten Tanz der Verse
bis sie im Reim gebunden
ihren Strophen Glanz verleihen

Doch nachts im Wachsgeknister
unterm Kerzenlicht finden sich andre Worte ein
sie brennen, wüten, trauern auf den Blättern
über Vergangenes und sammeln sich zum Schrei

Elsa Rieger

Miroslav B. Dušanić

Џорџ Гордон Бајрон: Редови исписани на једном пехару начињеном од лобање

* 22. јануар 1788 † 19. април 1824

Редови исписани на једном пехару начињеном од лобање

Не бој се - и знај да је мој дух још увек са мном;
Једина лобања ја сам из које - мада се пије, -
На супрот главама живим у овом свету тамном,
Ма шта истекло, ништа никада глупо није.

И ја сма живео ко ти; и волео и пио,
И умро; нек се земља одриче костију мојих;
Ти точи; мене нећеш окужити, ма хтио;
Усне су црва увек одвратније од твојих!

Јер боље је у себи носити сокове скупе
Но блатном гојити црву нараштај глибав и слузав;
Боље је нудити редом узевши облике купе
То пиће богова, него храну за пород пузав.

Ту, где се некад, можда, мој дух пун снаге сјао,
Кроз друге опет моја нек блесне садржина;
Када је већ из глава наш мозак ишчезао,
Какву би могли наћи замену бољу од вина?

Док можеш, пиј, јер ко зна? - можда ће будуће племе
Кад ти, и твоји ко ја будете мртво име,
И тебе спасти једном из крила земље неме,
И с мртвима стихове плешће, и пироваће с њиме.

Што не? Кад наше главе у кратком дану живота
Толико мало могу користи да нам пруже,
Пошто их поправе црви, и блатна спреми топлота,
За њих је срећа ако бар тако нечему служе.

Џорџ Гордон Бајрон
/Препјевао: Милорад Павић/



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милош Бркић: ПЕСМА О...


ПЕСМА О...

Постоји улица никада осмехом додирнута.
Постоји осмех никада жељом описан.
Постоји жеља никада гласније прећутана.
Постоји глас никада тишином прекинут.
Постоји тишина никада са тобом подељена.
Постојиш ти никада пронађена.

Постоји ход као крило слободе.
Постоји крило ка љубав на уснама.
Постоји љубав као бисерни сјај.
Постоји бисер као лепота ока.
Постоји лепота као твоја кожа.
Постојиш ти као смисао живота.

Постоји песма као почетак без краја .
Постоји почетак као рука у руци.
Постоји рука као додир у ноћи.
Постоји додир као страст у нама.
Постоји страст као усне на теби.
Постојиш ти као песма у мени.

Постоји реч никада изговорена заједно.
Постоји изговор никада шапатом успаван.
Постоји шапат никада у мисао урезан.
Постоји мисао никада јавом доживљена.
Постоји јава никада тобом одсањана.
Постојиш ти никада написана.

Милош Бркић


 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Фернандо Песоа: Патим, Лидија, од страха од судбине

Мирослав Б. Душанић: Моја Лидија

Патим, Лидија, од страха од судбине

Патим, Лидија, од страха од судбине.
Лаки камен што на тренутак подигне
Глатке точкове моје кочије, срце ми на земљу
         Обара.
Све што прети да ме измени
Па макар било и набоље, мрзим и избегавам.
Нека ми богови оставе мој живот занавек
         Без обнављања.
Мојих дана, већ нек и једно и друго промине
А ја да останем вазда готово исти; да ка старости
Мирно корачам као што дан улази
         У сумрачје.

Фернандо Песоа


Матеја Душанић: Мама и тата

Милан Ђокић: НЕДОВРШЕН КРУГ



НЕДОВРШЕН КРУГ

Упорно вечерима бесови су тесни
Осветљени изнутра ко четинари
Упорне безочне речи и неумесни
Месечеви знаци, упорни лешинари
Непостиђени врискови упорно кољу
Са звезданог стратишта олује
Упорно за жртве и крагује
Словенски мољу.
Ал шта су молитве док мозгови реже
Без фењера Диоген предвиђа
Усамљеност док се бескрај растеже
Отворен бол још нагну
О шта рећи после хиљаду лета
Које поживех у залеђености минуте
Избачен најзад без ветра и бурета
На неочекивана острва плуте.

12, фебруар 1961. Београд

Милан Ђокић



 Фотографије: Мирослав Б. Душанић