четвртак, 31. март 2016.

Иван Ивановић: РЕПЛИКА НА ПЕСМУ ВЛАСТЕ МЛАДЕНОВИЋА „ОДА ПИСЦИМА БЕЗ АДРЕСЕ“


РЕПЛИКА НА ПЕСМУ ВЛАСТЕ МЛАДЕНОВИЋА ОДА ПИСЦИМА БЕЗ АДРЕСЕ

Кад време није,
У сумрак цивилизације,
Одох у главни град Србије.

Питах за „Далеко је сунце“ — знају,
Питах за „То мајка више не рађа“ — знају,
Питах за „Књигу о Милутину“ — знају,
Питах за „Хазарски речник“ — чули су,
Питах за „Црвеног краља“ — неће да чују.

Вратих се у Крајину.

Иван Ивановић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирјана Балтезаревић: ЧОВЕК И ПАС


ЧОВЕК И ПАС

"Човек је човеку највећи пас!"
— рекоше две пудлице углас.

Пас који лаје не уједа!
Човек може и док те гледа!

Кад пас уједе, има лека!
Нема кад уједе човек—човека!

Човек пса завеже ланцем!
Човек—човека и катанцем!

Заједничко за псе и људе:
једни другима стално се чуде.

Мирјана Балтезаревић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 29. март 2016.

Власта Младеновић: УСАМЉЕНА ПТИЦА


УСАМЉЕНА ПТИЦА
(песма говори све)

Без обзира на гужве,
прославе, салве речи,
туге солидарне — људе,
немам заблуде,
немам ја никога,
сем Бога.

Ја сам Његова
птица на земљи,
која на крилима снова
полетно хода,
пева у славу Господа.

Знам да сам сам,
певам, молим се,
свака је песма
мој нови храм.
Тако издржавам.

Власта Младеновић 


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 27. март 2016.

Радослав Вучковић: ТРИ ПЈЕСМЕ


БЕЗ НАСЛОВА*

Доћи ћу једне звездасте ноћи
у твој врт живота,
доћи ћу пун прејаке светлости дана
у твој врт,
доћи ћу неопеван.

Ипак ћу доћи да видим сутон
твог рођења.
Чекаћу изгревање твога јутра
у мени,
чекаћу свој тренутак тишине,
чекаћу све дотле док нестану брда
између наших усана.

Доћи ћу једне тихане ноћи
да ти покажем
крв од своје немоћи,
пустош свога јуче.

Доћи ћу једне звездасте ноћи
да те пробудим од снивања
и бићеш мој бели сутон.
О, доћи ћу једне звездасте ноћи
у твој врт живота
са песмом у грлу
са речима за наше вољење.

ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ

* Пјесма је из 1967. године — Објављена у јулском броју краљевачког Октобра (данас Повеља). Први пут се појављује у Радослав Вучковић ОДАБРАНЕ И ДРУГЕ ПЕСМЕ, Библиотека Бдење, коло IV, књига IV; Културни центар Сврљиг - Сврљиг, 2012


ЈАВ

Очекивали смо
гласове коњаника,
слушали
јав ждребица.

Око глава
змија се увијала.

Да се смејемо
смо хтели:
спречи нас разум.

Да убијемо
смо хтели:
спречи нас лудост.


НЕДОУМЉЕ

Подиже се нит свести.
Вулкан под челом,
распириван песмом,
гасне.
На додиру
свесног и несвесног,
дамар трне.
Изговарам: живот
и, гле,
живимо.

Радослав Вучковић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 26. март 2016.

Славица Карамановић: ПРОГУТАНЕ ТИШИНЕ


ПРОГУТАНЕ ТИШИНЕ

Ако мој глас постане тиши,
и ако изговорене ријечи изгубе смисао
чекајући у редовима спремне за борбу,
не дај да започну прве — изгубићу.

Боље остави празно мјесто до себе
за вјечност и непостојање.
За све прогутане тишине
и понеку грубост о коју смо се саплели,
јер давно спаковани кофери ношени руком времена,
прекривени прашином,
одају смрад распалих живота.

Кад напуне носнице присутних,
ми више нећемо бити ту.

Славица Карамановић

Мирослав Б. Душанић

петак, 25. март 2016.

Пјесма од пријатеља В. Младеновића с пратећим писмом


Драги мој Миро,

Пре свега, поздрављам те и желим ти здравље, молим се Богу, читам те стално на блогу и пребирам твоје песме, најдирљивије избегличке песме у српској књижевности. Шта друго могу. Ћутим и пишем.

Драго ми је да је до тебе допро мој глас из Српске књижевне задруге, где ми је приређена изузетна част, промоција моје књиге У сагласју са Мокрањцем, у којој је и песма посвећена теби и твојој Појезни. Уједно, СКЗ је, скромно и симболично, обележила мој 60-ти рођендан и 40 година активног песниковања. Било је величанствено: пуно људи из света књижевности и културе, новинари...


ОДУШАК

Од како Душанић
пише ведрије
и мени је
сунце милије.

Обасјава песме,
речи ток,
пребирем их,
стих по стих.

Светли исток.
Ћутим и пишем.
Ка небу идем пешке.
мисли ми нису тешке.

Јер знам да храм
света је књига,
стихујем, молим се
да будућност буде без брига.

Власта Младеновић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Промоција књиге "У сагласју са Мокрањцем" у СКЗ-у, 17. марта 2016.

 

среда, 23. март 2016.

Милорад Мишо Ђурђевић: НИ ОБАЛЕ


НИ ОБАЛЕ

Било је вријеме
Прича о пртини
На најмање три стране
Једне дједовине
Завежљаји са сузама у оку
Пресахло плакање
Дијете у наручју
Другом прсти кроз ципелице
Стегао мраз
Куће које дом нису
Згаришта с мало душе
Путеви у беспуће
Надања и безнађе
Јутра без назнаке сутра
Боже, да видиш ту ријеку
Ни обале лијеве ни обале десне
Тече а утока нема
Дјеце најжалије

Милорад Мишо Ђурђевић
/Преузето од Савко Пећић Песа: Кад топови пуцају култура умире (8); Дервентски лист, Дервента, 24. март 2016./

Мирослав Б. Душанић

уторак, 22. март 2016.

Ђуро Чавић: ОЈАЂЕНА ПЈЕСМА


ОЈАЂЕНА ПЈЕСМА

Срео сам пјесму голу и босу
Видим да бјежи од зла и пакла
Блиједа је као испрана крпа
Ожиљке носи дно је дотакла

На трулеж неку сва се осјети
Задах из уста вирусе шири
Болест је тешка уз зид притисла
Свјетлост јој смета па зато жмири

О пјесмо мила гдје ти је душа
Куца ли срце или је стало
Отров душмански и чашу жучи
Испићу само за пјесме мало

Како да пјевам о јаду овом
Стихове које неуки пишу
Мајстори што су писати знали
На жалост нашу више не дишу

Видим да вр'јеме за пјесму није
Пјесме одавно ни у сну нема
Док гавран гаче страдање слути
Јаук се људи велики спрема

Ђуро Чавић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Лара Дорин: ТРЕБА МИ ЈЕДНО ДРВО


ТРЕБА МИ ЈЕДНО ДРВО

Треба ми једно дрво
Једна тиха бреза или мирисна липа
Да ме својом кором утеши,
када на њу наслоним груди
да јој откуцаје срца пренесем.

Треба ми дрво,
да ме боље од човека чује,
и раздели увојке моје косе, лишћу,
крошњама, земљи.

Један столетни храст или стамени бор
Да му у корење усадим тишину
Да заједно растемо и ћутимо
док гледамо како радосно јуче,
постаје болно данас,
зарад мудрог сутра

Треба ми ветар,
да мелодију моје душе удахне тужним врбама
и претвори је у неспутану песму њених грана.
Треба ми моје дрво...

Па затворим очи и помислим:
" Боже, како је дивно што си створио шуме.
Јер коме би шапутала тајне свога живота
и ко би ме, од багрема боље чуо.
Он тако лепо слуша
Лепо...
Боље, него људи"...

Лара Дорин
Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 21. март 2016.

Наташа Андрић: КАД ИСКАЧЕШ ИЗ КОЖЕ, ИСКОЧИШ КРОЗ ПРСТЕ НА РУКАМА


КАД ИСКАЧЕШ ИЗ КОЖЕ, ИСКОЧИШ КРОЗ ПРСТЕ НА РУКАМА

Здраво свима! Сунце боји јутро као сликар платно док симфонија цвркута птица... шалим се, кафа је једина реч која одзвања јутром.
Каже се: „Здраво” да се зада тон разговору, да се болестима зачепе уста. На питање: „Здраво, како си?”, нема смисла одговарати описом где те све боли.
Изаберем онај најтиши ћошак у соби, рукама обгрлим колена и душу вежем најчвршћом алком. Да не скита циганка!
Треба почети смрћу, пребринути је у старту, да нам не гура после клипове у точкове.
Сећам се када ме је мајка звала да очистим пшеницу.
– Нема пуно. – каже, а мени се чинило да је на столу пшенице, као да је свака војвођанска њива донирала џак.
Бацила сам рукавицу у лице овом дану. Увод у сачекушу свих изазова који су ме напали.
Најбоље мисли су остале испод туша. Независне мисли траже отцепљење од нормалног тока размишљања. А лепе су и заводљиве, штета да им не учиним по вољи…
Држим пламен илузији да не угасне, опеклим и отеклим прстима, опеченим јагодицама чувам од ветра.

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 18. март 2016.

Иван Буњин: Птицу чека гнездо...


***

Птицу чека гнездо, а звер сваку лога*.
Како моје срце жалосно пострада
Када оно одох из дома роднога,
Свестан да се нећу вратити никада!

Птицу чека гнездо, а звер чека рупа.
Како ојађено срце бије плачно
Кад у кућу туђу, изнајмљену, ступам,
Крстећи се, спутан старом упртњачом!

(Париз, 1922. г)

Иван Буњин
/Препјевао с руског: Зоран Костић/


* Књижевна критика сматра да постоји одређена веза између ове песме и библијског предања. Исус Христос рече: “Лисице имају логе, и птице небеске – гнезда: а Син Човечији нема где главу приклонити“ (Јеванђеље по Луки, IX, 58)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 17. март 2016.

Викенд у болници


Што се мог изгледа тиче, сила закон мијења. Још успијевам да се "лажем" и камуфлирам...
Овај викенд сам на терапији на онколошком, ако све прође како треба кући сам у недјељу навече.
Свима се захваљујем на подршци и све Вас искрено поздрављам...


Елиезер Папо: Инат (фрагмент)


Инат (фрагменти)

        Ако је постојало нешто што је уједињавало сва четири народа и све четири конфесије у Сарајеву – онда је то био инат. Сарајлије често, указујући на турско поријекло саме ријечи, тврде да су им и инат, а не само име му, Турци оставили у аманет. Они који добро познаје Турке, барем ове данашње, кажу да је у турском поимању свијета инат првенствено инат с другим. У Сарајеву, међутим, инат је био првенствено инат са самим собом – па тек онда, ако човјеку остане времена и живаца (ипак је свак сам себи најпречи), и с другима. Преварио би се ко би устврдио да је инат социопсихолошка појава. Можда негдје другдје. У Сарајеву инат је био стил, начин живота, животна филозофија – а неријетко и нечији смисао живота. Није се живјело са инатом – него за инат. Нек цркну непријатељи, нек завиде душмани. Инат је био једна од ријетких ствари која је било добро подијељена и између и унутар разних група које су твориле Сарајево. Сарајевски Срби много су чешће од београдских цитирали ону народну пјесму по којој се Марко не би потурчио ни за паре ни за пусто благо – док, рецимо, за инат већ би. Без да трепне. Ако, и имао би рашта. Муслимани, су, опет, са посебном афекцијом показивали споменик инату – кућу, која је својевремено стајала на мјесту Вијећнице – па су је Аустријанци срушили (уз протунакнаду, Аустријанци к'о Аустријанци) – а власник куће само прешао на другу страну Шехер-ћехајине ћуприје и подигао исту онакву кућу какву су му срушили, у зеру исту – па јој народ, знајући увијек препознати и одликовати праве вриједности, надјену име инат-кућа.

          Веле да се тамо не инате само људи. Јок, него и ријеке, и планине, и вјетрови – па чак и зграде. Куће, џамије и чесме инате се једна с другом. Тако, рецимо, има џамија која се зове Побјегуша. Био једном неки трговац, богат и душеван човјек. Једном тако мислећи који би сљедећи севап могао уписати код Бога учини му се да нема већег и љепшег дјела него подићи џамију. Како је рекао тако је и учинио. Увакуфи дио имања, од чега се требала издржавати зграда, купи поље и јапију узе раднике – и с бисмилетом започе посао. Прво су направили саму џамију, једноставну али чврсту грађевину од бијелог камена са прозорима у полулуку. Кад су привели крају градњу џамије, почеће градити минарет. Радници су радили цијелу цјелцату седмицу – и пред очима махалалија поче ницати чврста камена мунара. Крајем десетог дана приведоше радове крају. Остало је само још да сутра покрију бакром шпицасто кубе минарета – и мирна Босна. Али ту се преварили. Минарет им је оштро замјерио што су га почели градити тек кад је џамија била готова, као сироче – онако за поткусур. Није им хтио кварити посао на почетку. Јок, чекао је да заврше – а онда, ето, те ноћи која га је раздвајала од покривања одлучи да им покаже свима, и трговцу, и радницима, и махалалијама – па, на концу, и самој џамији којој, изгледа, ионако није било посебно криво што су се тако понијели према минарету – јер за сво вријеме неправедног запостављања није ријечи рекла, једне једине ријечи. Е саћете сви видјети да и минарет има част, јашта ради – говорио је минарет упињући се из петних жила да се одмакне од џамије – и, вјеровали или не, успио је превалити добрих двадесет метара, све са темељима, и без да му и један камен отпадне. Толика је снага ината и код обичног минарета. Ујутру дођоше они радници. Нису могли вјеровати својим очима. Без много приче, јер ко би им вјеровао, срушише минарет, пренијеше камење до џамије – и дадоше се на рад. Мало по мало, минарет је поново растао на свом првом мјесту, и већ је било договорено да ће тог и тог дана у новој џамији по први пут клањати сабах. Сав се комшилук спремао да обиљежи тај свечани догађај. Пред зору, с првим пијетловима, трговац који је наумио тог дана бити имамом у својој задужбини, праћен већом скупином вјерника грабио је према џамији крупним корацима. Полако им се раздањивало пред очима, и у невјерици видјеше да је минарет побјегао од џамије добрих тридесетак метара. Шта да раде? Ово џамија није. Џамија без минарета – то има. Али минарет без џамије? То нити има нити може бити. Одгодише клањање, сазваше поново раднике, срушише минарет и поново га подигоше. Али обноћ минарет поново побјеже. Седам пута су га рушили – и седам пута им је бјежао. Седми пут стари махалски хоџа рече трговцу: Слушај, минарет има времена - али ми немамо. Одлучише да ствар оставе онако како и јест. Отад је веле обичај код сарајевских муслимана да се џамија и минарет граде заједно, миц по миц, толико да не буде зазора и подозрења међу њима. Разбору склонији тврде да је тако нешто немогуће – и да је цијелу сторију са минаретом измислио неки неимар пјано који од ракије није видио гдје му је џамија а гдје минарет, а радници нису обраћали пажњу шта и како граде – јер су били плаћени да граде како им се каже - а не да мисле и пазе. Ја, и тако седам пута – одговарали су им заинаћени саговорници који су више вјеровали у прву верзију. У другој ионако није било ништа за вјеровати. Јеврејска су дјеца пролазећи поред ове џамије често извикивала стих из Псалама: ’Im Adonaj lo jivne vajit – шav amelu bonav bo’ – ’Ако Господ не гради дом – џаба се труде они који га граде’. Тако је то било у она времена кад су људи хвалећи иновјерца пазили да се случајно не помисли како му хвале и вјеру. Хришћани би муслиману, кад би га хвалили, рекли: алал ти вјера (или алал му вјера – ако су га хвалили у одсуству) – нек ти је проста вјера. Добар си човјек – опраштамо ти што погрешно вјерујеш. Ни муслимани нису сматрали да то што и хришћана има добрих људи говори нешто о Хришћанству. Хвалећи хришћанина обично би додали: не хвалећ' му закона. К'о бива: он је добар – иако му вјера ништа не ваља. Ни једним ни другим није било чудно што баш хришћани алале – а не опраштају, и што баш муслимани говоре о закону – а не о дину. Битно је да су се лијепо подијелили – и да се зна шта је чије. Послије су у чаршију дошли неки нови људи који су боље чули шта се говори – него што су видјели ко и коме, па су побркали ред до те мјере да данас људи исте вјере (укључујући и комунистичку у човјека и боље сутра) говоре један другом (х)алал (ти) вјера. Истини за вољу, муслимани кажу халал – а хришћани алал – али све друге конотације су се одавно изгубиле.

       Непревазиђена легенда сарајевског ината био је без сумње Никола Тешки Радник. Ко га је знао – знао га је под тим именом. Био је мало у пет код рингишпила, како се то у Сарајеву лијепо каже – али уз то, или можда управо због тога, и очи, уши – и, што је најважније, уста града. У турска времена будале су биле више нека врста друштвене установе него ли лично стање духа. Бити на своју руку носило је са собом друштвену одговорност. Будале су биле вентил који је регулисао и попуштао притисак у лонцу у коме су се сви кували. Њима је болест духа обезбјеђивала безбједност тијела – и зато су углавном неометани могли говорити јавно оно што је лежало запретано дубоко у срцима њихових суграђана, шпрдати се с оним од чега је чаршија страховала, и викати на сав глас оно што се по чаршији шаптало. Када се све ово узме на ум, постаје јасно зашто су будале представљале витални интерес свих сегмената градског друштва. Једна поштена касаба којој је стало до имена и угледа морала је имати и дежурну будалу. Недостатак исте би је деградирао у најобичније село. Није да на селу није било душевних болесника. Једноставно, тамо су они били обични болесници, без икакве посебне друштвене улоге. Није их се слушало, њихове ријечи се нису препричавале, нико их није подстицао и охрабривао да говоре оно што други не смију. У градовима Оријента будале су биле бесплатно позориште, народни парламент. Стога и није чудо што су будале постале индикатор развијености неког мјеста. И другдје се град без позоришта сматра већим селом. Веле да су Андрића једном питали да ли и данас сваки босански град има по једну будалу – а да је он одговорио да данас има по један паметан.
     Свакодневна добро одмјерена комбинација страха и смијеха биле су у Турској, изгледа, најбоље средство за спрјечавање устанака и побуна. На концу, неоспорно је да они крвници који су у своме бијесу кажњавали и будале никад нису успијевали дуго задржати власт. Сарајлије тврде да је особа којој је Бог узео памет или страшан грјешник или велики праведник. Било како било у њих не треба дирати – Бог их је себи обиљежио. Ако се ради о праведнику, Бог ће га осветити – а ако ли, пак, о грјешнику – онда му је то очигледно била добро одмјерена казна којој није требало ни одузимати ни додавати – јер Богу не требају помоћници. Било како било, Сарајево је добило у наслијеђе, а потом још и усавршило османску институцију народног гласника. Кад су у II. свјетском рату Нијемци ушли у Сарајево, ову је часну функцију обављао речени Никола Тешки Радник. Одмах је увидио да је посла много – а времена мало, па заврну рукаве и баци се на посао. На сам први дан, кад је прашњава колона њемачких војника улазила у град, негдје у Александровој улици, Никола се баци на цесту колико је дуг и широк, па лежећи пред њемачким камионима поче викати колико га грло носи: Халт! Халт! Халт! Возачу камиона није дуго требало да схвати да пред собом има болесног човјека. Камион се заустави, војник изађе из камиона и приступи Николи да га уклони с пута. Овај скочи на ноге лагане па поче објављивати: Само два човјека у цијелој Европи могу зауставит' њемачку војску - ја и Хитлер.

            (...)

Елиезер Папо


Мирослав Б. Душанић

Негослава Станојевић: Станомир це жени на телевизор


Станомир це жени на телевизор

Виде ли? Станомир Радикин искочил на телевизор, викају це жени. Зва ни Косана из Ниш, вика, гледате ли телевизор, ене га Станомир сас три слабодржеће пензионерке, једну ће избере и сас њу мора излегне на састанак, ако се она не попишмани. Он не смеје да одрекне. А после, кво ће буде, тој си они знају.

Саг постало модерно да се жене и удавају, такој, ели да иду на телевизор и да и’ сви посматрају како се зноје докле ги бирају или докле они бирају, ели преко компјутор, туј се прво гледају и дописују, па ако потраји, има који се и узимају. Незнам, некада су такој давали огласи у новине – леп, црномањас, висок, ситуиран сас кућу и кола и плату, тражи лепу и вредну и богату, с коју ће живи у њојну кућу, његова је малечка за оба. Шифра, додји да остаримо заједно. Знак за препознавање – црвен карамфил .

Тола Радисовин си нема туј бригу. Па дојде из Аустралију, лани не може да се ожени, оној убаво циганче, Аникино унуче, беше млого малечко, па се врну еве, викају ће гу води.

Оно, прво треба девојче да се породи, не знаје се куј је татко, па ће дете остави у болницу и ће си иде с њег. Још си нема годинке за удавање, ал Тола ишал у милицију да се распитује како тој иде и рекли му, ако родитељи потпишу, све може. Не иде он џабе саг сас мајку, док се девојче не породи. Оно, мож си и њу узне, и она је пешес године помлада од њега. Ал, она немож остави осталу дечурлију, а и њему се девојче повише присвидјало. Још само да се породи.

Ма, чудно нек’во време дојде. Викају, стари момци доводе жене из албанско, наше се неће удавају у село, па векују саме по варош.

Тако’е кад више нема сабори. Однапред беше, излегну на сабор и девојке и момци, шетају по ливаду и погледјују се преко сладолед, лубеницу и флашу пиво, не пројде млого и чују се пушке. Миса испросил Станку.

И ако им је, нек се жене преко телевизор, кад и’ срам да дооде на сабори.

Дописујем данаске, на 10. мај – девојче се породило, ал дете неје оставило. Ће си га чува. А Тола Радисовин одлучил – це жени с матер. Оно, по године, она је и више пристала уз њег. Нек им је са срећу.

Негослава Станојевић

Мирослав Б. Душанић

Вера Коропкин Ратковац: ЖУТЕ ДУЊЕ


ЖУТЕ ДУЊЕ

Још миришу у сновима
са ормара дуње жуте,
а у души драга слика
док ми очи сузе муте.

Стара кућа, цвијетна башча,
родитељи пред њом стоје.
К'о да чујем сестре, брата
жуте дуње како броје.

Године се нанизаше
к'о бисерје на ђердану.
Успомене болне, драге,
као суза на мом длану.

Оде отац, брат и мајка...
Жутих дуња нема више.
Ако има чини ми се
да ни једна не мирише.

Вера Коропкин Ратковац
/Из збирке КАП РОСЕ НА ДЛАНУ/

среда, 16. март 2016.

Луис Хорхе Борхес: Похвала тами

Луис Хорхе Борхес
Похвала тами

Старост (тим именом је други зову)
може бити доба наше среће.
Животиња је угинула или скоро угинула.
Остаје човек и његова душа.
Живим међу светлим и нејасним обличјима
што тмина још нису.
Буенос Ајрес,
који се некада цепао на предграђа
до непрекидне равнице,
поново је Реколета, Ретиро,
блатњаве улице Једанаестог кварта
и трошне старе куће
што их још зовемо Југом.
У моме животу ствари су увек биле превелике;
Демокрит из Абдере ископао је себи очи да би мислио;
време је било мој Демокрит.
Ова полутама спора је и не боли;
тече низ благу падину
и на вечност личи.
Пријатељи моји лица немају,
жене су оно што беху пре толико година,
раскршћа су можда друга,
на страницама књига нема слова.
Све то би требало да ме плаши,
а радост ми чини повратак.
Од написаних текстова што их има на земљи
само мало њих ћу прочитати,
само оне што у сећању читам,
читам и мењам.
Са Југа, Истока, Запада, Севера
сустичу се путеви који су ме водили
тајном средишту моме.
Ти путеви беху одјеци и кораци,
жене, људи, агоније, ускрснућа,
дани и ноћи
полуснови и снови,
сваки најмањи тренутак јучерашњице
и јучерашњица света,
поуздани мач Данца и Месец Персијанчев,
поступци мртвих,
узвраћена љубав, речи,
Емерсон и снег и толике ствари.
Сада их могу заборавити. Стижем средишту своме,
алгебри својој и своме кључу,
своме огледалу.
Брзо ћу сазнати ко сам.

Луис Хорхе Борхес

Салвадор Дали
Григориј Јефимович Распућин