петак, 21. октобар 2016.

Марин Сореску: СУЈЕВЕРЈЕ


СУЈЕВЕРЈЕ

Моја се мачка умива
Левом шапом,
Опет ће нас запасти какав рат.

Јер, то сам приметио,
Кадгод се умива
Левом шапом,
Осетно расте међународна
Затегнутост.

Како ли она види
Свих пет континената?
Можда се настанила
У зеницама њених очију
Свештеница-пророчица Питија,
Она која ти зна да предсказује
Целу целцату историју
Без икакве интерпункције?

Дође ми да заплачем
Кад помислим да ја
И небо са душама које сам на леђа
Привезао
Зависимо, у крајњој линији,
Од хирева једне мачке!

Бежи те мишеве хватај,
И не разбукти ми
Светске ратове,
Ђаво те однео,
Смрдљивице!

Марин Сореску
/Пријевод: Јулиан Риста Бугарију/



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мића Поповић: ИЗЛЕТ (фрагменти)

*12.06.1923  † 22.12.1996 

Опис двадесет прве маске

Руке су биле дигнуте у небо. Руке су биле дуге и рахитичне. Преко осталих, искривљених костију опустила се мрка, испуцала кожа. Кожа се припијала мало више на лактовима и на глежњевима код шака и та су места личила на дрвене јабуке и на билијарске кугле. Огромни дланови су били још огромнији у односу на танке руке па је изгледало као да су дланови монструозни црни лептири набодени на шпенадле и остављени да се суше, да скапају мученички. Руке су биле мотке за веш па је било чудно што се на њиховим врховима не лепршају кошуље и гаће; руке су биле катарке великог брода; оне су биле јарболи па је изгледало невероватно да са њих не висе хајдучке заставе, или шарене спортске, или ватрене заставе за борбу или беле за предају; руке су биле копља па је изгледало невероватно да са њих не висе чак ни заставе на пола копља у знак званичне жалости која никад и није права жалост, јер људи ипак у те дане иду на љубавне састанке и добијају велике своте новца на картама. Руке су могле да се виде из велике даљине па би се чинило, сигурно, ономе ко би их видео да руке траже помоћ и да тај неко (ко би их видео) нарочито ако је меког срца не би приметио да су руке, у ствари, само невине вертикале без значења и да је њихова једина амбиција да стоје хармонично једна у односу на другу и обе у односу на тамни постамент.


Опис тридесет осме маске

Геометрија је болест. Прво зарази машту на изглед сасвим незнатно, а онда или букне по нежном ткиву као туберкулоза или гамиже и једе ткиво споро и незаустављиво као рак. Геометрија је болест усавршавања. На неки начин то је као присилна срећа форми која би иначе живела сасвим мирно и сасвим удобно у својој несавршеној испретураности.
Геометриска тела од картона имају две предности — лако се преносе и нису трајна; имају једну ману — не виде се осовине.
Геометриска тела од жице су за почетнике, за невернике, за непроницљиве, за брзоплете.
Најсавршенија геометриска тела су од стакла; па ипак они који су их направили узалуд очекују признање, бурни пљесак и славу — добију хладно: 
 Да, то је заиста савршено...! 
...и ништа више.
Геометриска тела од камена, обзиром да су чврста и трајна могу да имају практичну примену и да започну потпуно нов живот без икакве везе са геометријом.
Правилна камена коцка измерена прецизним лењиром, пажљиво исклесана длетом и усавршена глачањем потсећа на исправна гледишта а то је у овом случају било најважније јер се радило о гледишту и о публици која и нема другог циља и других права осим да има исправна гледишта.

Мића Поповић

Космос, Београд (1957)

Радивој Шајтинац: СЕБИЧНО ПАКОВАЊЕ


СЕБИЧНО ПАКОВАЊЕ

Око мене није мир
Него наличје ваше неосетљивости
Много длаке за мало дрхтања
Кожух надут од празнине

Испадох себи прво из ока
Ко угојена, досадна суза
Крмељ који сија непотребно
Видљива стварчица

Затим из коже
Гневан ко рапсод паликућа
С нејасним боловима
И несаопштеном неправдом
Сав од прећуткивања и отеклина

Да ме је такла реч
Засекло
Разбијено огледало
Отекао бих сав, низ одводни сутон
Иза великог зида и мале папирне шаке
Распет бих освануо на ребрима тучане решетке
Град би био мој
Ненасељен ко срце

Радивој Шајтинац

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ПОКЛОН

Катарина Баћевић

четвртак, 20. октобар 2016.

Фјодор Михајлович Достојевски: ЈЕДНА ПОСЕБНА РЕЧЦА О СЛОВЕНИМА, КОЈУ САМ ДАВНО ХТЕО РЕЋИ


ЈЕДНА ПОСЕБНА РЕЧЦА О СЛОВЕНИМА,
КОЈУ САМ ДАВНО ХТЕО РЕЋИ

Између осталог, рећи ћу једну посебну речцу о Словенима и о словенском питању. Одавно сам је хтео рећи. Сви сада код нас почињу да говоре о скорој могућности мира, т. ј., о скорој могућности да се колико-толико реши и словенско питање. Дајмо дакле слободу нашој фантазији, и замислимо да је цела ствар свршена, да су напорима и крвљу Русије Словени већ ослобођени; осим тога, да Турско царство више не постоји, и да је Балканско полуострво слободно и живи новим животом. Разуме се, тешко је претказати у каквом ће облику, до последњих појединости, доћи та слобода Словена, бар за први пут — да ли ће то бити нека федерација (федерације, изгледа, још врло, врло дуго неће бити) или ће доћи мале засебне владавине у облику малених држава, са позваним владаоцима из разних владајућих домова? Немогуће је, такође, предвидети: да ли ће се најзад проширити у својим границама Србија, или ће то Аустрија спречити; колико ће се простирати Бугарска; шта ће бити с Херцеговином, Босном; у какве ће односе с новоослобођеним словенским маленим народима ступити, на пример, Румуни, или Грци — цариградски Грци, и они други, атински Грци? Да ли ће, најзад, све те земље и земљице бити потпуно независне, или ће стајати под протекторатом и надзором „европског концерта држава, па у том броју и Русије; — (ја мислим, ти мали народи ће неизоставно измолити европки концерат, макар и заједно с Русијом, али тада тако да европске државе буду протектори тих малих народа према властољубљу Русије;) — све то је немогуће решити унапред тачно, и ја и не узимам на себе да решавам.

Али, ипак, могућно је већ сада сигурно знати две ствари: 1) да ће се убрзо, или можда баш и не убрзо, сва словенска племена Балканског полуострва неизоставно ослободити јарма турског, и почети да живе новим, слободним, и може бити независним животом; и 2) ... Ето о том другом, које ће се сигурно, десити и остварити, о том баш већ давно хоћу да искажем своје мишљење.


Наиме, то друго је следеће: по моме унутрашњем убеђењу, најпунијем и неодољивом — Русија неће имати, и никада није имала, таквих завидљиваца, таквих мрзаца, клеветника, чак јавних непријатеља, као што ће бити сва та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их призна за ослобођене! И нека нико не протестује, не спори, не виче на мене: да преувеличавам, и да мрзим Словене! Ја, напротив, јако волим Словене и зато се бранити нећу; али знам да ће се све тачно онако догодити као што говорим; и не због неког тобоже ниског и незахвалног, карактера Словена; не! њихов је карактер у том смислу као и свих народа; него ће се оно десити зато што се такве ствари на свету друкчије и не могу дешавати. Говорити о томе још опширније, нећу; знам толико да ми никако не треба ни да захтевамо од Словена захвалност, и треба да се припремимо унапред да је неће ни бити. Једаред ослобођени, почеће они свој нови живот, понављам, баш тиме што ће измолити од Европе, од Енглеске и Немачке, рецимо, јемство и протекторат за њихову слободу; у том концерту европских држава биће и Русија — али они ће баш у смислу заштите од Русије то и измолити. Они ће неизоставно, у себи, ако не и гласно, поставити убеђење: да Русији не дугују ни најмању захвалност; напротив, да су се при закључењу мира једва спасли од властољубља Русије, и то посредством европског концерта; а да се није умешала Европа, Русија би их, отевши их од Турака, прогутала сместа „имајући у виду проширење својих граница, и оснивање великог свесловенског царства, ради подјармљивања Словена грамзљивом, лукавом и варварском великоруском племену“. Дуго, још врло дуго неће они бити у стању да признаду ни некористољубље Русије, ни велико, свето, нечувено у свету њено истицање оне највеће идеје међу идејама од којих живи човек, и без којих ће човечанство — ако т. ј. те идеје престану да живе у њему — охладити се, унаказити, умрети у ранама и у немоћи.

И овај садашњи, свеопшти руски рат, рат целог руског народа, с Царем на челу — који је преузет противу душмана Турака за ослобођење несрећних народа — јесу ли ето тај рат барем разумели Словени? како мислите? Али, у садашњем моменту да и не говоримо томе; та ми смо још потребни Словенима, ми их још ослобађамо; но потом, када их будемо ослободили, и они се како-тако и среде — да ли ће онда бар признати овај рат за велики подвиг преузет ради њиховог ослобођења — то ми, ето, реците, то? Не, нипошто на свету неће признати! Напротив, истаћи ће као политичку, а потом и као научну истину: да није било за прошлих сто година ослободиоца — Русије, они би се давно и давно сами умели ослободити од Турака, својом храброшћу, или с помоћу Европе, која, да није на свету опет те Русије, не само да не би имала ништа против њиховог ослобођења, већ би их она сама ослободила.


Ово лукаво учење сигурно да већ и сада постоји међу Словенима; а доцније ће се неминовно развити у научну и политичку аксиому. Сем тога, почеће и о Турцима да говоре са већим поштовањем него о Русији. Можда ће за читаво столеће, или још дуже, непрестано стрепети за своју слободу и бојати се властољубља Русије; удвараће се европским државама, клеветаће Русију, сплеткариће и интриговати против ње.

Ја, наравно, не говорим о појединим лицима; биће и таквих који ће схватити шта је значила, шта значи, и шта ће значити Русија за њих, свагда! схватиће сву величину и сву светињу дела Русије, и велике идеје чију она заставу истиче, у човечанству. Али ће ти људи, нарочито испочетка, јавити се у тако бедној мањини, да ће се изложити исмејавањима, мржњи, и чак политичком прогањању. Нарочито пријатно ће бити ослобођеним Словенима да говоре, и да трубе широм целог света, како су они племена образована, способна за највишу европску културу — док је Русија земља варварска, мрачан северни колос, и чак не од чисто словенске крви, тлачитељ који мрзи европску цивилизаију.

Они ће, наравно, од самог почетка увести уставна стања, парламенте, одговорне министре; имаће говорнике, говоре. То ће их врло умирити, и чак и усхићавати. Они ће бити у заносу читајући о себи у париским и лондонским новинама телеграме, који извештавају цео свет: да је, на пример, после дуге борбе у парламенту пало најзад министарство у Бугарској, а ново састављено од либералне већине, и да је некакав тамо њихов Иван Чифтлик пристао, најзад, да прими портфељ претседника министарског савета. Русија треба озбиљно да се припреми за то: да ће сви ти ослобођени Словени са заносом појурити у Европу, заразиће се до губљења своје личности европским формама, политичким и социјалним, и, на тај начин, мораће да преживе читав, и дуг период европеизма, пре него што ће постићи бар штогод у свом словенском значају и у свом нарочитом словенском опредељењу у човечанству. Између себе, те ће се земљице вечито свађати, вечито једна другој завидети и једна против друге интриговати. Разуме се, у тренутку неког озбиљног зла, сви ће се ти Словени неизоставно обраћати Русији за помоћ. Јер, ма колико да су мрзели, сплеткарили и клеветали нас пред Европом, играјући се с њом и уверавајући је у своју љубав, они ће ипак стално и инстинктивно осећати: (наравно, у тренутку несреће, не иначе) да је Европа природан непријатељ њиховом јединству, била је то и увек ће остати; а што они ипак постоје на свету, то је, наравно, само стога што ено стоји огроман магнет — Русија, која их неодољиво привлачи све себи, и тиме одржава њихову целину и јединство.


Биће чак таквих тренутака, кад ће они бити у стању да они скоро свесно признају: да би се њихово јединство, без Русије — великог источног центра и велике привлачне силе — очас распало, распрштало на парчета, тако да би и сама националност њихова ишчезла у европском океану, као што ишчезавају неколико засебних капи воде у мору. А Русија ће ко зна колико још носити тугу и бригу да их мири, да их уразумљује, и, може бити, да потрже за њих и мач, по потреби... Разуме се, јавља се питање: па у чему је ту корист Русије, чега ради се Русија тукла због њих сто година, жртвовала своју крв, снагу, новце? Зар тога ради да би пожњела ситну и смешну мржњу и незахвалност? Одговор је, наравно, да ће Русија ипак увек бити свесна да центар словенског јединства — јесте она; да, ако Словени могу да живе слободним националним животом, да је то зато што је то зажелела и жели она, и што је све с тим у вези учинила и створила она. А какву ће корист донети Русији ово сазнање, сем труда, једа и вечите бриге?

Одговор на то је засада тежак, и не може бити јасан. Прво, свима је то познато, Русија не мисли, и никада неће и не сме имати мисао: да на рачун Словена проширује своје територије, да њих присаједини себи политички, да од њихових замаља направи губерније, ит.д. Сви Словени сумњиче Русију за ту тежњу и сада, баш као и сва Европа, и сумњичиће је још сто година у будуће. Али, Бог нека сачува Русију од таквих тежњи! Што више буде доказивала своје политичко некористољубље према Словенима, тим ће сигурније постићи уједињење њихово око себе доцније, кроз векове, након сто година. Да, дајући Словенима што се може више политичке слободе од самог почетка, отстрањујући себе од сваког туторства и надзора над њима, дајући им да знају само: да ће она увек потегнути мач на оне који буду дирнули у њихову слободу и националност — тиме ће баш Русија опростити се страшних брига, и старања да снагом одржава туторство, свој политички утицај на Словене, који је њима, наравно, мрзак, а Европи увек сумљив. Баш посредством потпуног некористољубља ће Русија победити, и привући најзад к себи Словене. Спочетка ће је тражити само у несрећи; а потом, кад било, вратиће се к њој и припити се уз њу сви, тада већ с пуном, с дечијом поверљивошћу.

Сви ће се вратити у родно гнездо.

Фјодор Михајлович Достојевски
/Преузето из ХОРИЗОНТ, Часопис за популаризацију традиције, уметности и кутуре Књижевног клуба "Иво Андрић" — Земун број 9. — измењено и допуњено издање — јун 2015. Година VIII; ISSN 1452 — 3167/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 19. октобар 2016.

Станислав Винавер: ПРОЛАЗИ!


ПРОЛАЗИ!

Ни један нас крик у сањарији
Не може спасти
Идемо 
Ми смо у превласти:
(Звукови старији!) (Звукови старији'!)
Све повећава
Свеопште звучности плач
Као што је и огртач
Шарена смисла
Шарен само да се смена
Васељена
Не примети...
Не освети...

Станислав Винавер

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Прво учење о раку


Прво учење о раку

Рак је болест
Не сасвим као било која али ипак
Болест
Ако је астма нпр. јама или неки
Запуштени бунар с нечистим 
Ваздухом
У којем се због скучености простора
Више гушиш него дишеш
Онда је рак једна дубока провалија
У коју кад упаднеш
Скоро немаш шансе да изиђеш
Са сваким покретом дубље клизиш 
Губиш снагу 
И на крају скрхан болом 
Сасвим посустанеш и иструлиш

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Лидија Душанић

Џон Зерзан: У ПОЧЕТКУ БЕШЕ ВАРАЛИЦА; Београд — 2011.


КАКО ЈЕ ЖДЕРАВАЦ СТВОРИО ЗЕМЉУ

Некада давно, у време великог потопа, скоро цео свет био је под водом. Ждеравац је успевао да остане сув само тако што је скакутао с камена на камен. Једног дана рече он самом себи: „Ако овај потоп потраје, чак и ово камење по којем скакућем прекриће вода и то ће бити крај мојим лутањима. А можда и крај мог живота.“

Зато је решио да позове на састанак све водене животиње. Тражио је од њих да му помогну да спасе свет од потпуног потапања. Прво се обратио Видри: „Зарони доле, Видро“, рече Ждеравац, „и донеси ми мало земље.“ И Видра зарони, али није нашла земљу. Рекла је да тамо доле није видела ништа осим траве и по неку рибу.

Онда се обратио Дабру. Рекао му је: „Ако ми донесеш мало земље, наћи ћу једну фину женицу за тебе.“ И Дабар зарони, али ни он није нашао земљу. „Не могу да роним толико дубоко, до самог дна“, рече задихано, „а што се жене тиче, радије ћу живети сам него да се удавим.“

Онда је Ждеравац рекао Мускрату да донесе мало земље. „Покушаћу“рече Мускрат, „али само ако ми привежеш уже за ногу.“ Онда му свезао једно уже за ногу и Мускрат скочи у воду. Дуго га није било. „Надам се да се није удавио“, мислио је Ждеравац. На крају повуче уже и оно излете из воде, али...без Мускрата. „Баш штета“, помисли Ждеравац. То је значило да на свету постоји само вода, вода и само вода, од сада па у будуће. И таман када је помислио да дигне руке од свега Мускрат изрони из воде. Уста су му била пуна земље, тако да није могао ни да говори, нити да дише. Ждеравац одмах намести уста на Мускратово дупе и дуну што је јаче могао. Из Мускратових уста поче да куља земља, хрпе и хрпе земље, изгледало је без краја.

Била је то иста ова земља по којој и данас ходамо.

анархија/блок 45

уторак, 18. октобар 2016.

Дадаистички умјетник Раул Хаусман (Raoul Hausmann)

* 12. јули 1886   † 01. фебруар 1971

«Моја господо музичари, моја
господо сликари: ви ће те кроз
уши да видите а са очима да
чујете и ви ће те при том разум
да изгубите!»

Раул Хаусман као плесач (1929.)

«Meine Herren Musiker, meine
Herren Maler: ihr werdet durch
die Ohren sehen und mit den
Augen hören und ihr werdet den
Verstand dabei verlieren!»

Портрет Раула Хаусмана са "ОАОА" (1965.)

понедељак, 17. октобар 2016.

Борис Над: АХИЛ & БОЈНО ПОЉЕ



АХИЛ

Не обазирем се на пророчанства
Па ипак свако јутро
Слушам оно
Што ми говори Ксант,
Који разуме 
Тајни језик богова,
А он каже да је
Час моје смрти близу

Мој отац је пловио
С Аргонаутима,
Моја мајка беше богиња
А не смртна жена

Ја дођох под зидине
Високог каменог града
У врелу прашину 
И помаму битке
Јер то беше воља богова 
Ја бејах богови

У дану ужаса,
Кад сахраних Патрокла,
Ја отворих сва врата ужасу
Ја бејах ужас

Разумех да сам старији
Од краљева и
Свештеника,
И од градова које,
У својој заслепљености,
Пожелех да предам огњу

Разумех да је један део
Мене бесмртан
— То је плам који ће се
Узнети на Олимп,
Али да ће други заувек
Лутати тужним
Хадовим царством 
— То је сен с којом ће 
Разговарати Одисеј


БОЈНО ПОЉЕ

Онај који убија
Не убија.
Његов мач сече сени.
Већ у зору сви су
Били мртви.

Онај који напушта 
Пространо бојно поље
Не живи, 
Јер је већ у зору
Био мртав.

Онај који умире
Расечен оштрим гвожђем,
Не умире, 
Јер нико не може 
Умрети двапут.

Онај који лежи на самрти
Устаје 
Кад зачује бојну трубу; 
Јер он зна да нико никад 
Није умро.


Мирослав Б. Душанић: Графити из Хилдесхајма

недеља, 16. октобар 2016.

Мирослав Тодоровић: Добитник награде Златна струна Смедеревска песничка јесен, 2016.


ПЕСМА КОЈУ НИКО НИКАДА НИЈЕ НАПИСАО

                                    Најбоље су оне песме које нису написане
                                                                                  М. Црњански

ДАНИМА вековима размишљам
О песми коју још нико није написао
Веле да је Тагоре на самртном часу
Молио Господа да га још остави у животу
Да напише песму коју је желео
6000 песама били су покушаји да се
Напише само једна песма 
Песма унутрашњег збивања

Од прве песме коју ономад 
На пећинском зиду угарком нацрта песник
Да  поручи да је све 
                                Што ће бити већ било

Реч је о песми коју још нико није написао
Савршеној као јутарња светлост што
Таму ноћну универзално  бистри
У слику дневну коју  онај пећински песник 
Оком стихова у
                             Цртеж  вечности претвори


Верни мој читаоче 
                                    ако л
Чујеш само светлости дашак 
Из стихова које у себи налазиш
Поезија је нашла свој дом
И живот што кроз векове 
Љеска се у огледалу том
                                   ТВОМ  И МОМ



ВИДЕЛОМ ЈАВЕ

СЛУШАМ своје стихове 
Мотрим  како оцртавају
Свелик што је у свему
Али се само песми јавља
Оној што  
                     Мисао  је о Њему

Унаоколо сенке светле 
Језиком земаљских списа
Небо разведрава 
Потоњи опис древног обриса

Потоње се у првом чује
Кроз речи што ко-смо-С значе
О томе божја визура
У епском пејзажу  ове књиге

СВЕ тачке

субота, 15. октобар 2016.

Барнабе Барнс: Партенофила и Партенофе (Parthenophil and Parthenophe)

* 06. март 1571   † око 1609

Сонет LXVI.
Ах, вољено Испуњење, Где непостојан дом је твој?

Ах, вољено Испуњење,
Где непостојан дом је твој?
Уз пастире, уз младеж срца веселих
Што из грла и свирала вију пој по доловима
Док преко пашњака воде стада своја.

Ах, вољено Испуњење,
Где тебе пронаћи,
На Небесима, где анђели оде поју, славе творца
Који створи заповести а и влада према њима
Умом сваког живог створа и до сваког стиже срца?

Ах, вољено Испуњење,
Где ти сидро спокој доби,
Да то није у црквама, где се верни сакупљају,
Да богове умилостиве, уз молитве многе,
И о томе промишљају умом својим.

Било на земљи или на небу да се појавиш,
Где год да будеш, на том се месту усидрити нећеш.

Барнабе Барнс
/Српски пријевод преузет из Ч. С. Нот: Учење Гурђијева, Дневник једног ученика; Преводилац: Александар Копривица; АЗ Принт - Београд, 2005/


ISBN: 080930466X
ISBN: 978-0809304660

Sonnet LXVI. 
Ah, sweet Content! where is thy mild abode?

AH, sweet Content! where is thy mild abode?
Is it with Shepherds, and light-hearted Swains,
Which sing upon the downs, and pipe abroad,
Tending their flocks and cattle on the plains?

Ah, sweet Content! where dost thou safely rest?       
In heaven, with angels? which the praises sing
Of Him that made, and rules at His behest,
The minds and hearts of every living thing.

Ah, sweet Content! where doth thine harbour hold?
Is it in churches, with Religious Men,
Which please the gods with prayers manifold;
And in their studies meditate it then?

Whether thou dost in heaven, or earth appear;
Be where thou wilt! Thou wilt not harbour here!

Barnabe Barnes 

ISBN: 86-905563-0-3