Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric - Поезија"

писмо пријатељу

2012-01-23T10:59:00.002+01:00

у књизи твојој

пријатељу

страницепразне и пусте

без тебестоје

духомдишу али не зборе

као да ихнеко увијек брише

а нове непише

у ћошку собицепразне

хладна туђина самоћомцарује

остале суразбацане ствари

много књигаи оловка мала

мисао и идеја

која се не отвара

тастатураи обриси прстију

на дуван миришу

већ неколико дана

ништа не пишу

озари погледом својелице

на обали изнаддрашаништа

кроз остругеса дањишта

и весела прелишта

благословомосвећене

капи водеса Уставе

нека спасење дарују

СавкоПећић Песа

А мислио сам: Ријечи су ми као тестера*

2012-01-16T05:05:00.000+01:00

А мислио сам: Ријечи су ми као тестера*

                        и човјек никад не зна
                        куд смјера пут:
                        на пир, на спровод или на кармин?
                        (Мирослав Крлежа)

Пред одлазак у болницу
увиђам: Ријечи су ми
празне,
наивне и плиновите.
И немоћне су.
И неотпорне су на студен.

Трудим се да сачувам
смиреност: Но, ријечи ми
одмах по изговору
умиру,
туробно и тихо,
у налету олује и сјеверне кише.

Мирослав Б. Душанић

*
Ако се поново сретнемо биће ми веома драго
Ако се не сретнемо било ми је с Вама лијепо

© by Pretty (Krasondar/Russia)

А могао сам и ја постат' дјечији пјесник

2012-01-15T15:25:00.000+01:00

А могао сам и ја постат'
дјечији пјесник
(Љубивоју Ршумовићу)

Само дјецо да се зна
Постао бих пјесник и ја
Добар, мио, врсног ума
Да не бјеше тог Ршума

Златиборца из Љубиша
Веселог к‘о чича Триша
Све опјева у трен ока
Од аждаје до потока

Обрадио сваку тему
Па ја сада имам трему
Како старим све ми теже
Као да ми ријечи бјеже

Зато дјецо не чекајте
Записујте и вјежбајте
Грешке моје не правите
Већ на вријеме започните

Сваког дана ријечи нове
Уклапајте у стихове
Ко на вријеме учи наук
Тад му Ршум није баук

Мирослав Б. Душанић

Немам више времена / Ich habe keine Zeit mehr

2012-01-15T09:10:00.003+01:00

Немам више времена

Имао сам много времена
Било је слободно па дошло
Док сам мислио шта да радим
Време је прошло

Сад лутам свуда по граду
Тресем се од пете до темена
Како да уживам у неком раду
Кад немам времена

Љубивоје Ршумовић

Ich habe keine Zeit mehr

Ich hatte viel Zeit
Sie kam, sie war frei
Während ich dachte, was soll ich tun
Sie war vorbei

Jetzt irre ich durch die Stadt herum
Zittere von der Ferse bis zur Haarspitze
Wie kann ich irgendeine Arbeit genießen
Wenn ich die Zeit nicht mehr besitze

Ljubivoje Ršumović
(Nachdichtung: Miroslav B. Dušanić)

>Српска посла< кроз афоризме

2012-01-15T03:29:00.000+01:00

- Србија је велика Тајна. Ни границе јој се не знају!

- Брине ме поплава нових снага на политичкој сцени. Свака поплава остави шљам за собом!

(Миодраг Тасић)

- Има хлеба без мотике. Контејнери се прекопавају рукама.
- Не мењамо веру за вечеру, већ за сва три оброка.
- Нема организованог криминала. Све се ради спонтано.

(Павле Тончић: Афоризми)

- Био је ретко паметан човек. Више редак, него паметан.

- Од наших вековних огњишта остали су само векови.

- Осим развода, друге демократске промене нисам осетио.

- Поред њега народ је постао побожнији.Стално се крсти кад га види.

- Уместо да сачека боље сутра, покојник је данас умро.

- Сан сваког Србина је пун фрижидер.

(Милутин Ђуричковић: Игра је завршена)

- Прво је био патриота, потом локал-патриота, а онда је отворио локал.

- Становник сам земље у транзицији. Других телесних недостатака немам.

(Милорад Грбовић)

Нова година

2012-01-14T01:11:00.000+01:00

СВИМ ВЈЕРНИЦИМА ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ СРЕЋНУ И УСПЈЕШНУ 2012. ГОДИНУ!

Allein

2012-01-13T21:05:00.000+01:00

Allein

Meine Hände greifen ins Leere
Von so viel Einsamkeit
Bin nur mit den Schatten verbunden

Miroslav B. Dušanić

АВАЛА, ГРОБНИЦА У ОБЛАЦИМА

2012-01-13T17:36:00.000+01:00

АВАЛА, ГРОБНИЦА У ОБЛАЦИМА

Одувек је ова земља велико сунце у мојим грудима, а под њим је моје људско срце, спремно да кресне као пушка. Слушајте сви!... Можда то љубав грми у даљини, далеко одавде, као прасак бомбе на Шар-планини.

Овде су облаци као лестве на турским минарегима, начињене од наших костију и гробова. А Авала, стара рушевина и гроб?... Авала је костурница наших великих љубави. Јер дубоко у својој вулканској утроби она скрива кости наших мученика којима су на широким блатњавим путевима Турци и Европљани скидали кожу за своје ципеле и перчине.

Онда, доле, још даље, шума лешева је покривена лишћем хајдука — док изнад зелених попришта попут наших лирских поља и брежуљака, лебде чудеса моје варварске и балканске душе. А још даље, мноштво лобања варалица и српских кнезова који јадикују...

Погледајте, истом, шумадијске бразде натопљене крвљу, послушајте пажљиво жагор верних слушалаца, разнобојног цвећа. И осим занесеног клицања залазећег сунца, остаје ми још увек моја Авала, овде, стожер и гроб.

Љубомир МИЦИЋ

Куће и предјели Балкана

2012-01-12T21:54:00.008+01:00

© by Mitar Ždero

Куће и предјели Балкана*

На први поглед празник за очи,

Али кад се у ову идилу крочи,

У кућама, и у тим предјелима,

Као да никад мира и није било,

Или се за њег', није ни знало.

Увијек се нешто страшно збива,

Повезано с крвљу и злодјелима.

Све што додирнеш: кључ, браву,

Тепихе, полице, књиге, кашике...

Носи трагове крви и тешке битке.

И из зидова умрле очи те прате,

И чујеш јурише, паљбу и крике.

Стално живиш у грчу и страху,

И нигдје сигурних скровишта...

На душу твоју осјетљиву и плаху,

И из крошњи сусједних дворишта,

Обрушавају се крволочне авети

И урличу, невидљива чудовишта.

Као да је стварано, да те заплаши,

Да одбије, са смрћу да ти пријети...

Као да су и куће, и сви ти предјели,

Од Бога заборављени, и проклети.

Мирослав Б. Душанић

Али, и поред мрака што притиска, гуши,
Балкан, тај велики гроб мојих предака,
Заробио ми срце, прирастао мојој души.
Зато желим да и мени, буде вјечна рака.

© by Mitar Ždero

Nemir

2012-01-12T04:50:00.001+01:00

Казимир Северинович Малевич

Nemir

Nemir je u čovjeku. Glasovi. Događaji. Boje. Dolaze pojave i prolaze kroz čovjeka u velikom gibanju, bruje zbivanja kao zvonjava. Čovjek je uznemiren trajno. I postoji duboko negdje u nama slika, zakopana, potopljena, kao ikona srebrom okovana, u zdencu. Ta slika tiha je kao svitanje na moru kada je sve sivo i kada se ne čuje ništa nego gdjegdje klokotanje vode. To je vrijeme šutnje, kada se čovjek pere od nemira i roni u tišinu.

Miroslav Krleža

Nemir (Unrest) from ivana rupic

Lǐ Tài-bó (Lǐ Tài Bái / 李太白)

2012-01-11T15:49:00.002+01:00

*701 † 762

Zur Nacht

Vor meinem Bette lag
   vom Mond ein heller Schein.
Es war mir fast, als sei
   es Reif am dunklen Rain.

Da hob ich meinen Kopf,
   sah in den Mond gebannt
Und senkte ihn: Mein Sinn
   ging in mein Heimatland.

Lǐ Tài-bó

R. Piper & Co. Verlag – München 1954

Preciosa Poesía, expresada en tan breves Palabras. El País de nuestros anhelos. Nuestros recuerdos y momentos son alimentos para el Alma. Su paisaje, el aroma de los campos...la identidad de sus gentes son melodía para nuestro corazón.

Pedro Luis López Pérez

_______________________________________________________________________

Schöne Poesie, in so wenigen Worten zum Ausdruck gebracht. Das Land unserer Träume. Unsere Erinnerungen und Momente sind Nahrung für die Seele. Die Landschaft, der Geruch der Felder ... die Identität der Menschen ist Melodie unserer Herzen.

Pedro Luis López Pérez

/Traducción: Miroslav B. Dušanić/

Poetry in a Global Box: República de Cuba

2012-01-10T02:13:00.001+01:00

Marié Rojas Tamayo

Fénix

Ardo en oscura llamarada,
Sólo los eternos conocemos del fuego negro
Que devora las entrañas de la tierra.

Renazco, vivo mi ocaso, muero...
En este existir interminable
Atravesando eras,
Sin envejecer,
Eternamente renovado.

He vivido tanto, tanto he vivido:
Tempestades y calmas,
Maremotos, playas idílicas,
Muerte de doncellas, presagios,
Batallas injustas, cantares, poemas,
Torturas, caricias, eclipses,
Celebraciones, duelos, llantos,
Adioses, retornos, risas,
Amores y olvidos.

Con el ir y venir del equinoccio
Continúan naciendo reyes, reinas,
Putas y mendigos,
Que al morir vuelven a la tierra
Siendo simple abono
De flores futuras.

Mientras yo permanezco
Inflexible, invariable,
Armonioso, perfecto, sin mácula,
Esperando ese día
En que alguien, por azar,
Disperse de un soplo mis cenizas al viento
Y éste las lleve tan lejos
Una de otra, tan distantes
Como estrellas,
Para que nunca más puedan reunirse.

He visto tanto, tanto he visto,
Que he aprendido
Que no vale la pena
Vivir para siempre.

Marié Rojas Tamayo

PHÖNIX

Ich brenne in dunkler Flamme,
Nur wir Unvergänglichen wissen um das schwarze Feuer,
Das die Eingeweide der Erde zerfrisst.

Ich kehre wieder, lebe meinen Untergang, sterbe...
In diesem endlosen Existieren,
Durchschreite Äonen,
Ohne zu altern,
In alle Ewigkeit erneuert.

Ich habe so viel erlebt, so viel habe ich erlebt:
Unwetter und Windstille,
Seebeben, idyllische Strände,
Jungfrauentode, Vorahnungen,
Ungerechte Schlachten, Gesänge, Gedichte,
Torturen, Zärtlichkeiten, Finsternisse,
Feste, Duelle, Klagen,
Abschiede, Rückkehr, Lachen,
Liebe und Vergessen.

Mit dem Kommen und Gehen der Tagundnachtgleiche
Werden weiterhin Könige, Königinnen,
Huren und Bettler geboren,
Die nach ihrem Tod auf die Erde zurückkehren
Als einfache Garantie
Zukünftiger Blumen.

Und ich bleibe
Unbeugsam, unveränderlich,
Harmonisch, perfekt, ohne Makel,
In Erwartung jenes Tages,
Da jemand, ganz zufällig,
Mit einem einzigen Hauch die Staubkörner meiner Asche im Wind verstreut,
Und dieser eines vom anderen so weit forttragt
Wie Sterne,
Sodass sie sich nie mehr vereinen können.

Ich habe so viel gesehen, so viel habe ich gesehen,
Dass ich gelernt habe,
Dass es sich nicht lohnt
Auf ewig zu leben.

Marié Rojas Tamayo

/Übersetzung: Judith Moser-Kroiss/

Феномен великог епа

2012-01-09T11:52:00.000+01:00

© by JuLiO

Феномен великог епа

Искорачивши из мита

Насели нас студен

И земљом овлада зло

На путу ка вјечном рају

Стројним кораком

Маршираше хероји

– Наши и њихови.

За жртве са обадвије

Стране

Довољне су биле јаме

Мирослав Б. Душанић

Александар Сергејевич Пушкин

2012-01-07T16:03:00.000+01:00

© by Dušan Vuković - Stara lampa

* * *

Два су чувства вавек блиска свима –
И у њима срца храну ишту:
Љубав према рођеном огњишту,
Љубав к родитељским гробовима.

Александар Сергејевич Пушкин
(1830)

Земљаци

2012-01-07T04:33:00.000+01:00

Земљаци

Моја отаџбина је моја крлетка,
а ја сам птица селица чворак,
увек јој се вратим.

Моја отаџбина је мој кавез,
ту сам птица певица –
Кад пожелим, излетим,
па му се увек вратим.

Иван Лучук

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

2012-01-06T13:08:00.000+01:00

© by Mihaela Radian

УШЛИ СМО У НОВО КОЛО ВРЕМЕНА, ЧЕКАМО СЛИКУ РОЖДЕСТВА, МА ГДЕ ДА СМО И МА ШТА РАДИЛИ СВЕ ЈЕ ПАМЋЕЊЕ И СВЕ ЈЕ ВИДЉИВО. НИШТА И НИКО НЕЋЕ БИТИ НЕОТКРИВЕН И ЗАБОРАВЉЕН ОД ОНОГА ОД КОГА ЈЕ И ИСКРА ПОЕЗИЈЕ ЗАЖИГАНА И НАМА ПРЕДАТА.

АЛЕКСАНДАР МАРИЋ

Ifigenija Zagoričnik Simonović: Open Field

2012-01-06T02:44:00.000+01:00

Open Field

I feel better and better,
I feel better than the moon.
She circles her own path
and hides behind pine trees
and halves herself
or makes herself full
at her own will.

When I am somewhere on my own
I look at the moon and the stars
and loneliness stops burning.
Is it so simple?
No, because I have to want to do so.

Ifigenija Simonović

Митска прича

2012-01-05T11:11:00.000+01:00

Митска прича

У оно доба кад су ткачи
митова вукли митске нити,
основ беху облик и начин
глагола имати и бити.

Онда би вукли митске нити
и на сва уста и сва звона
славили поход у забити
разних змајева и грифона.

На сва су уста и сва звона
нарочито хвалили претке,
тек потом борбе око трона,
отмице, прељубе и сплетке.

Посебно су хвалили претке,
уносећи у митске свеске
подвиге опасне и ретке,
одговоре јасне и реске.

Унели би у митске свеске
нешто прљавог митског рубља;
никад, међутим, без небеске
подршке ни без родољубља.

С нешто прљавог митског рубља,
знали су у то доба ткачи
митова, прича није дубља
али далеко дуже значи.

Борислав Радовић

Zoran Tairović: Plava violina

2012-01-04T21:26:00.000+01:00


© by mr Zoran Tairović, akademski slikar / academic painter

Plava violina

Не окрећи се кћери / Не окрећи се сине

2012-01-03T10:31:00.000+01:00

Мирослав Б. Душанић

Не окрећи се кћери
Не окрећи се сине

Оштра сјечива
у нашим двориштима пободена
и одсутност
о којој није пожељно говорити
ћутимо убиства лудила параноје
и нестајемо
сасвим безначајни
у историју као жртве превирања

У предграђима безвољно
ишчекујемо сахране и покојнике
у мирису тамјана
и све је некако као у позоришту
али опет другачије
од оног са малог екрана
ране су дубље
и крв је баш онако стварна

Они који још увијек вјерују и имају
снаге да тумарају
носе са собом изблиједјеле слике
показују одсутне синове
и кћери
несвјесни да су их нови свјетови
давно отписали

Они којима су синови и кћери
још преостали
у журби им за дуге путеве пакују
кофере
и плачним гласом узвикују:
не окрећи се кћери
не окрећи се сине
(ни онда кад је са насловних страна
предсједник опуштен насмијан
забринут и не пријети с прстом
борбен и љут)

Мирослав Б. Душанић

Сигурно

2012-01-03T02:18:00.001+01:00

Seeking Comfort in an Uncomfortable Armchair, Bruno Munari, 1950

Сигурно

сигурно
нема ништа да ти каже
толико година гажен
остаје да те лаже
и прича о прошлим временима
Атлантиди
новом добу што само тек није

живот пустиња очај
и враг с њима
колико служитеља
лажних пророка
отровних пољубаца
све дозирано са мером

нож се лако забада
поготово кад се љуби мртав човек
ратник оловом исцеђен
одметник од земље и људи
једино Бог може да му суди
зато хита и пита
од ког се умире хица

после свега
душман клет је човек
баш човек
или се барем после буре родио
а фукара остаје
да броји новце
проклете новце
рад којих много чини
јер младост и свеже крви која струји
нема
демони су заузети у пустињи
ни једну страницу исцепати неће
сигурно

© by Милан Грбић

Нова година

2012-01-01T22:37:00.000+01:00

© Alessandro Rovelli (Italy)

Нова година

Шта ли се то са мном догодило
Кад не успијевам више да се лажем
И кажем: У старој години сам
Оставио све своје невоље и бриге
И пусте жеље и лоше навике

Шта ли се то са мном догодило
Кад већ с првим даном године нове
Немам снове: Сједим мамуран
А с неба као изгладњеле грабљивице
Салијећу ме само неприлике

Мирослав Б. Душанић

Ioana Ieronim: Lost Traditions

2011-12-31T17:58:00.000+01:00

© by Narodni.net

Lost Traditions

When you keep your frostbitten feet in boots you've outgrown
when you shiver in the same shabby coat from fall to summer
when there's almost nothing on the Kredenz in the pantry for you to
    spread on your black bread-- it means your parents have lost so
    much they've started to lose even their memories
after all, who can remember all those celebrations? Time was different
    for the old folks
There's no more need for all those fancy words, either-- and so you
    forget them. Who cares about words now, anyway? Stop
    pestering us with your questions, child! Go and find your answers
    for yourself.

Bits and pieces are all we have left of the costumes of olden days. But
    you need the whole outfit for confirmation. Luckily the grocer
    has just stocked some flowery ribbon: Edelweiss, on a blue and
    black background-- how perfect! You sew it to the cloth, and
    from a distance it looks embroidered.

That's right. When people lose too much, they lose their traditions too.

Ioana Ieronim

ПЕСМА О ШТАПУ

2011-12-30T05:29:00.000+01:00

Erez Bitton

Песма о штапу

Када деца са мном прелазе улицу

ја им кажем:

Блага сам ја особа;

штап у мојој руци

није ту да их туче.

А кад ме деца напусте

у вијугавој улици-

само ја остајем дете

које се плаши штапа.

Ерез Битон

Poetry in a Global Box: Republika Slovenija (Republic of Slovenia)

2011-12-27T22:52:00.000+01:00

Aleš Mustar

Depresija

Kako naj ne bom duhamoren,
če moram kot moški srednjih let čakati,
da mi dozorijo verzi,
medtem ko svet postaja vse bolj znanstveno fantastičen.
Tako sem otopel,
da v hlačnem žepu niti vibracij mobilnega telefona ne čutim več.
Škatla, ki je z enim samim pritiskom na gumb
lahko namenjena tudi zabavi,
mrhovinarsko prenaša pogreb predsednika države.
Gledanost narašča, ko od blizu pokažejo v nesreči zoglenela trupla,
naprave za merjenje pa popolnoma ponorijo,
ko kamera ujame prizadete obraze njegove žene in otrok.
V drugi državi je potres pokopal tri tisoč ljudi.
Po svoji pomembnosti vojne žrtve pristanejo šele na tretjem mestu.
Računalniška spaka se praska po glavi.
Če naju bo vegetarijanstvo rešilo pred ptičjo gripo,
seksualna abstinenca pred AIDS-om
in zapečkarstvo pred SARS-om,
ne bova ušla enoumju.
Po elektronski pošti dobim sporočilo,
upam da ne obolelo za virusom,
da je obljubljena dežela
uvedla embargo na uvoz literature iz t. i. ne-demokratičnih držav.
Naj začnem povečevati mišično maso v fitness centrih?
Naj postanem Super, Action ali Spider man,
si ti pripravljena postati moja Xena,
da bova skupaj rešila svet?
Se to za pesnika spodobi?
Koliko navidezne spodobnosti zahteva nespodoben svet!
Ne vem, ali naj se vdam,
se povzpnem na bližnji hrib
opazovat novo zapadli sneg,
ali naj raje zamenjam kanal,
zato sem danes, draga moja,
tako prekleto depresiven.

Aleš Mustar

Depression

How can I not feel tormented
when I – a middle-aged man – am forced to wait
for my verse to mature
while the world keeps turning into science fiction.
I’m so numb
that I can’t feel the mobile phone vibrating in my trouser pocket anymore.
The box, which at the push of a button
can also serve to entertain,
is vulturously broadcasting the funeral of the President of State.
Viewing figures go up when the camera zooms in on accident charred bodies,
and the meter goes berserk
when the grieving faces of his wife and children appear on the TV screen.
In another country, an earthquake buries three thousand people.
The weight of casualties of war places them mere third.
The computer animation is scratching its head.
Even if we are saved from bird flu by vegetarianism,
from AIDS by sexual abstinence,
and from SARS by becoming homebodies,
we will not escape one-track-mindedness.
I receive an e-mail,
I hope it’s not virus-infected,
saying that the promised land
has just embargoed the import of literature from so-called non-democratic countries.
Should I start building my musculature in fitness centers?
Should I turn into Super, Action or Spider Man,
are you willing to become my Xena
so that together we can save the world?
Is this becoming to a poet?
How much virtual decency this indecent world requires!
I’m not sure whether I should give in,
climb the nearest hill
to watch the freshly fallen snow,
or change the channel instead,
that’s why today, my dearest,
I’m so goddamn depressed.

Aleš Mustar

(Translated by Manja Maksimovič)

Депресија

Како да не будем напоран
кад као мушкарац средњих година морам чекати,
да ми сазру стихови,
док у међувремену свет постаје све више научнофантастичан.
Толико сам отупео,
да вибрацију мобилног телефона у џепу панталона више не осећам.
Кутија, која једним притиском дугмета
ступа у службу забаве,
лешинарски преноси сахрану председника државе.
Гледаност расте чим у крупном плану прикажу тела изгорела у несрећи,
пиплметри потпуно полуде,
када камера ухвати очајна лица жена и деце.
У другој држави земљотрес је убио три хиљаде људи.
По свом значењу, жртве рата долазе тек на треће место.
Компјутерска наказа се чешка по глави.
Ако нас вегетеријанство спасе од птичијег грипа,
сексуална апстиненција од СИДЕ
а затвореност од САРСА,
ипак се неће спречити једноумље.
Електронском поштом сам примио поруку,
надам се незаражену вирусом,
да је вољена држава
увела ембарго на увоз литературе из тзв. недемократских држава.
Да почнем да повећавам мишићну масу у фитнес центрима?
Ако постанем Super, Action ili Spider man,
да ли си ти спремна да постанеш моја Xena,
да скупа спасемо свет?
Колико наводне пристојности захтева непристојни свет!
Не знам, да ли да се предам,
попнем се на оближње брдо
да гледам свеже пали снег,
или да радије променим канал,
зато сам данас, драга моја,
тако проклето депресиван.

Алеш Мустар

(са словеначког превели Проф. Маја Ђукановић, Горица Радовановић, Јана Кобал, Никица Стрижак, Доријан Хајду, Слободан Новокмет,Ивана Величковић и Јелена Будимировић)

Depresja

Jak mam nie być znużony
jeśli jako mężczyzna w średnim wieku muszę czekać,
żeby mi dojrzały wiersze,
w czasie kiedy świat staje sie coraz bardziej fantastyczno - naukowy.
Jestem taki otępiały,
że nawet nie czuję wibracji telefonu komórkowego w kieszeni spodni.
Pudło, które tylko przez naciśnięcie jednego guzika
może być przeznaczone również do zabawy,
jak hiena pokazuje pogrzeb prezydenta państwa.
Oglądalność wzrasta, gdy z bliska pokazują zwęglone ciała z wypadku,
a urządzenia do pomiaru całkowicie wariują,
kiedy kamera uchwyca przygnębione twarze jego żony i dzieci.
W innym państwie trzęsienie ziemi pogrzebało trzy tysiące ludzi.
W swojej hierarchii ważności ofiary wojny zajmują dopiero trzecie miejsce.
Czart komputerowy drapie się po głowie.
Czy wegetarianizm uratuje nas przed ptasią grypą,
abstynencja seksualna przed AIDS
odosobnienie przed SARS,
nie uciekniemy przed dyktaturą.
Pocztą elektroniczną dostaję wiadomość,
wierzę, że nie ma żadnego wirusa,
że obiecane państwo wprowadziło embargo na import literatury
z tzw. państw niedemokratycznych.
Czy mam zacząć powiększać masę mięśniową w salonach fitness?
Czy mam stać się Super, Action lub Spider manem,
czy ty jesteś przygotowana żeby stać się moją Xenną,
żebyśmy razem uratowali świat?
Czy to wypada poecie?
Ile pozornej przyzwoitości wymaga nieprzyzwoity świat?
Nie wiem, czy mam sie poddać,
wdrapię sie na pobliskie wzgórze
podziwiać świeżo opadły śnieg,
albo najlepiej zmienię program,
dlatego jestem dziś, moja droga,
w takim przeklętym nastroju depresyjnym.

Aleš Mustar

(z języka słoweńskiego przełożył Marcin Warmuz)

Deprese

Jak bych nebyl trudnomyslný,
když musím jako muž středních let čekat,
až mé verše dozrají,
zatímco svět připomíná sci-fi čím dál víc.
Jsem tak otupělý,
že v kapse kalhot už necítím ani vibrace mobilu.
Bedna, která jediným stisknutím knoflíku
může sloužit i zábavě,
se jako hyena popásá na pohřbu prezidenta republiky.
Když zblízka ukazují ohořelá těla po autonehodě, sledovanost roste,
když kamera zabere šokované tváře jeho ženy a dětí,
peoplemetry vrní blahem.
V jiné zemi pohřbilo zemětřesení tři tisíce lidí.
Podle své důležitosti se oběti války dostanou až na třetí místo.
Počítačové monstrum se škrábe na hlavě.
Pokud nás vegetariánství zachrání před ptačí chřipkou,
sexuální abstinence před AIDS
a zápecnictví před SARS,
neunikneme primitivnosti.
Elektronickou poštou dostanu zprávu,
doufám, že se nenakazí virem,
že zaslíbená země
zavedla embargo na dovoz literatury z tzv. ne-demokratických zemí.
Mám začít zvětšovat objem svalové hmoty ve fitnessu?
Mám se stát Super, Action nebo Spider Manem,
jsi připravena stát se mou Xenou
a společně zachráníme svět?
Je to osudem básníka?
Kolik zdánlivé mravnosti požaduje nemravný svět!
Nevím, jestli se mám podvolit,
vyšplhat na nejbližší kopec,
pozorovat čerstvě napadaný sníh,
nebo raději přepnout kanál,
proto jsem dnes, moje milá,
tak zatraceně depresivní.

Aleš Mustar

(ze slovinštiny přeložil Aleš Kozár)

Депресија

Како да не бидам безволен
кога морам како маж во средни години
да чекам стиховите да ми станат зрели
додека светот сè повеќе станува научно-фантастичен.
Толку отапев што во џебот од панталоните
не го чувствувам повеќе ни вибрирањето на телефонот.
Кутијата што со само едно притискање на копчето
може да направи и забава
сеирџиски го пренесува погребот на претседателот на државата.
Гледаноста расте кога одблизу го покажуваат јагленисаното тело,
апаратите за мерење на гледаноста, пак, ги зафаќа лудило
кога камерата ги уловува несреќните лица на жена му и децата.
Во една друга земја земјотрес затрупал три илјади луѓе.
Според важноста жртвите на војната доаѓаат дури на трето место.
Компјутерското човече се чеша по главата.
И да нè заштити вегетаријанството пред пилешкиот грип,
сексуалната воздржаност пред СИДА-та
и немрдањето од дома пред САРС-от,
пак нема како да се извлечеме од едноумието.
По електронска пошта добив порака
– се надевам невирусирана –
дека ветената земја
вовела ембарго за увоз на литература од т.н. недемократски држави.
Да почнам ли да ја зголемувам мускулната маса во фитнес центри?
Да станам ли Super, Action или Spider Man,
но дали ти си подготвена да станеш моја Xena
за да го спасиме заедно светот?
Му прилега ли тоа на поет?
Колку привидна пристојност бара непристојниот свет!
Не знам дали да кренам раце,
да се искачам на блискиот рид
и да го посматрам штотуку паднатиот снег
или подобро да го сменам каналот,
па затоа денес, мила моја,
толку сум, толку безволен.

Алеш Мустар

(превод од словенечки: Лидија Димковска)

Затворен у свој круг у свој језик

2011-12-27T16:45:00.003+01:00

Мирослав Б. Душанић

Затворен у свој круг у свој језик
(Успутни запис)

Изван свијета у ропству вјетрова
Уз звуке громова
И кише

И изван себе загледан у даљину
Замагљене предјеле
У свемиру

Чека нека нова времена
Нова велика дјела
Да из вира истисну лик на површину

Мирослав Б. Душанић

© by Mitar Ždero

Јован Зивлак: Шта

2011-12-27T07:30:00.000+01:00

Шта

шта рећи о оном коме је бол разнио лице
зашто да мисли на новац
на дугове
на браћу или издајничке пријатеље
да мисли о ритуалима
о руковањима
о храни за псе
о псећим тркама
о урамљивачима
и далекометним ракетама
шта о порезу и рачунима за струју
шта о платинским картицама и страним речима
шта о кризи на Блиском истоку
и мирисима Бухаре
о живим и мртвим тиранима
о јутарњим кафама и хладним улицама
о помрачењу месеца
кишним монсунима
о вештачкој оплодњи
шта о помору туљана
о самоубилачким китовима
о великим талентима
о скоку удаљ
о затвореним рудницима
о непознатим убицама
о силоватељима
и затрованим водама
о великим државницима
о безнадном фелацију
о жутој реци
о угроженим змијама
и масакрираним орангутанима
о убицама бикова
шта о отровним печуркама
и побијеним народима
о грешкама намерним и случајним
о превидима срећним
и непредвидљивим избављењима
о глади и дисању
о слави и смакнућу
о џелату и његовим маскама
о правди и бичевима усхићења
шта о болу неизговоривом
о речима о словима о ничему

Јован Зивлак

Joanna Smola

2011-12-26T00:50:00.000+01:00

© by Joanna Smola

Joanna Smola

Андрей Рублёв: Святая Троица

2011-12-25T13:05:00.002+01:00

Andrei Rublev: Die Dreifaltigkeitsikone

(Der Große) Peter Handke: Der Große Fall

2011-12-24T16:01:00.008+01:00

ISBN: 3518422189

Die Zeit der Geschichte vom Großen Fall war auch die der großen und kleinen Kriege. Die großen wurden, ohne dass ein Ende abzusehen war, ausgetragen in den, für uns Hiesige, uns Westler, dritten Ländern, die kleinen aber bei uns daheim, tagaus und nachtein, anders tödlich, und auch da kein Ende abzusehen. Bürgerkriege? Unsinn: die scheinen bei uns jedenfalls, ausgereizt, und würden sie doch wieder aufleben, so wären sie, wie seit jeher die Bürgerkriege, nicht klein, vielmehr die größten, oder die grausamsten. Nein, im jeweils eigenen Land war das die Zeit der Nachbarnkriege, ein irreführender Ausdruck, weil da immer nur zwei aufeinander losgingen und sich deren Familien, wenn sie, eine Seltenheit, überhaupt eine hatten, in der Regel aus den Kampfhandlungen heraushielten. Und trotzdem waren es Kriege wie nur welche. An einen Friedenschluss war, im Unterschied zu den großen Kriege, wenigstens denen von früher, nicht zu denken. Der Nachbarnkrieg konnte nur enden mi t dem Tod, dem so oder so gewaltsam eines der beiden Kriegführender gemeinsam. Worte standen außen Frage, und sowie nicht mehr geschrien wurde, hieß das: der tödliche Ausgang, ein- oder zweifach, war nahe.

ISBN: 3518422189

In den Zeitungen gab es besondere Rubriken dafür, die sich täglich verlängerten. Gründe für diese Kriege: keine, weder der Lärm, noch eine andere Sprache, Hautfarbe, Religion noch gar das vielleicht uranfängliche Einandernichtriechenkönnen. Meist waren die kriegführenden Parteien Leute ungefähr gleichen Alters, hatten einen ähnlichen Beruf, eine ähnliche Herkunft, verwendeten ähnliche, meist Fachausdrücke, wie sie einander überhaupt in allem ähnlich waren. Gesellschaftswissenschaftler hatten versucht, eine Erklärung darin zu sehen, die lange Friedenszeit in unseren Breiten habe, als eine Art von physikalischer Kraft, im Innern der Einzelnen den Raum geschaffen, für einen ungeheuren Hass auf alles und jeden, und der dränge dazu, ausgelebt zu werden, und zwar an dem unmittelbaren Nachbarn – der noch um eine Tür oder noch ein Haus weiter käme als Objekt schon nicht mehr in Betracht, man wäre, oder spielte, mit dem sogar eigens gut Freund. Mit solchen Gründen waren jene Psychophysiker freilich nicht durchgedrungen. Die Nachbarnkriege galten weiterhin als unerklärliches Phänomen, was auch mit der Jähheit und urmenschhaften Wildheit zu tun hatte, womit die Gewalttätigkeiten jedesmal losbrachen. Ein Mann trat vor seine Gartentür, und sein Nachbar ging mit dem Weltkriegssäbel seines Vaters oder Großvaters auf ihn los. Ein anderer fuhr rückwärts aus seiner Garage auf die Straße und wurde gerammt von seinem Nachbarn, der ihm bei laufendem Motor schon die längst Zeit aufgelauert hatte. Wieder ein anderer wurde von oben mit siedenden Pech überschüttet, und noch einer, und, lang nicht der letzte in der täglichen Rubrik, bekam, während er feierabendlich auf seiner Terrasse die Zeitung umblätterte, von seinem unversehens durch das Gebüsch gebrochenen Nachbarn einen Nackenschlag mit einem Holzprügel, wie ihn Kain gegen seinen Bruder Abel kaum weniger wild geschwungen haben wird.

ISBN: 3518422189

Poetry in a Global Box: Éire (Ireland)

2011-12-24T05:44:00.000+01:00

Helena Nolan

My Mappa Mundi

I rise this morning and put on the cloth of the world
Across my back, Jerusalem and dragons, lands untold
Hide hideous monsters; the Red Sea pours like blood
Along my arm; Ireland is pressed as a tongue.

This is the legend on which life is built and wrecked
Eden and Hell still waiting at the brink
Serpents unfurl across each unknown space
Over my face I pull the heavy hood of heaven.

The world is full of dangers; all are here
Jostling for position round my throat
I fasten up the edges of my coat; dark bindwood
Grows, all round the fringe, to ward off strangers.

© by Helena Nolan

The Stnging Fly

Issue 20

Vol. Two / Winter 2011-12

ISBN: 978-1-906539-19-1

Болесничка соба бр. 11

2011-12-23T14:36:00.000+01:00

© by Lorena Morin: Hospital San Martin

Болесничка соба бр. 11

Моје срце је још слободно за два удисаја.
Посљедњи пут подвлачи црвено.
Упркос сумраку, изражено јасно.

Док огољене гране једног кестена,
сумњичаво – и рушилачки охрабрене –
ударају у прозор. Ти си одсутна.

Једно безимено биће из собе
бр. 11: Ја. Укочено и нијемо.
Не ишчекује бујицу говорних муња.

Јер. Тако далеки. Тако страни смо једно другом.
– И остајемо заробљени,
у нашим, раздвојеним временима.

Мирослав Б. Душанић
(са њемачког препјевао аутор)

Семјуел Бекет: Чекајући Годоа

2011-12-21T21:21:00.003+01:00

Просвета, 1978

ЕСТРАГОН: Увек ми пронађемо нешто, зар не, Диди, што нам створи утисак да смо живи?

ВЛАДИМИР (нестрпљиво): Јесте, јесте, ми смо мађионичари. Али немојмо допустити да будемо одвраћени од онога што смо одлучили.

Krieg

2011-12-21T17:16:00.004+01:00

Krieg

Wehe wühlt

Harren starrt entsetzt

Kreißen schüttert

Bären spannt die Glieder

Die Stunde blutet

Frage hebt das Auge

Die Zeit gebärt

Erschöpfung

Jüngt

Der

Tod

August Stramm

(* 29. 07. 1874 † 01. 09. 1915)

Cesária Évora: Bésame Mucho

2011-12-21T14:51:00.000+01:00

Мирослав Б. Душанић: Азил

2011-12-20T17:33:00.004+01:00

© by Aernout Overbeeke

Азил

Из дубина упреда се

студен

у моју душу

осамљеност расте

и ћутање

свуда око мене

до у посљедњи угао

собе

и нигдје ни пукотине

кроз коју бих изашао

Све је страно

као и прва доживљена

тама љепљиво клизава

преко коже

и без облика

за трептећи поглед

али чежња ка

горе на свјетлост ломи

ме брзо и покопава

још увијек безгласно

споро као да је вријеме

стало и као да не могу

потпуно да умрем

док не дође

прави тренутак

и моме небу се не да

један нови знак

Бијег не промијени ништа

он ме заслијепи

као бацачи свјетла

при саслушавању и ја остајем

до даљњег усамљен

и невидљиво везан

да нестрпљиво ишчекујем

да ме оловни замор

прекрије

и смрт из даљине

спасоносно пољуби

Мирослав Б. Душанић

(са њемачког препјевао аутор)

У магли

2011-12-20T03:22:00.003+01:00

© by Mitar Ždero

У магли

Посљедњих дана много сањам и не могу
да престанем: птицу у моме дворишту,
малу змију, азурно плаву кућу, несташну
дјецу, плава брда, тајанствено скровиште
горућег сунца, у којем не постоји страх...
Чудно је то, и то ми не чини ништа добро.
Не знам више, колико ћу дуго да издржим.
Бескрајни су ови снови, неутјешан свијет,
који ми очигледно, скривен остаје у магли.

Мирослав Б. Душанић
(са њемачког препјевао аутор)

© by Savko Pećić PESA

Gedichte gegen den Krieg: Selim Özdoğan

2011-12-20T00:44:00.008+01:00

Herunterladen als PDFdatei

Sie sagen

sie sagen
der Zweck heiligt die Mittel
leuchtet mir genauso ein wie
Dreck reinigt den Kittel

© by Selim Özdoğan

Они кажу

они кажу
разлог оправдава средство
изгледа ми исто тако као
прљавштина чисти мантил

Селим Ездоган

(пријевод: Мирослав Б. Душанић)

Ana Ristović: Abgestumpftes Gedicht

2011-12-19T18:11:00.000+01:00

© by Yana Nersesova: Non Datur tertium

Abgestumpftes Gedicht

„Was hast? Nicht gut drauf”, fragst du.
„Nein. Nur abgestumpft, ganz abgestumpft heute. Sogar
der Liebesdialog in diesem Film ist mir zu hoch.
„Dann schreibe doch ein abgestumpftes Gedicht“, sagst du.

Es gibt Tage,
da fühlt man sich
so abgestumpft, dass man
nicht einmal zwei Wörter,
die Sinn ergeben, zusammenbringt.

Und als hätte jemand einen Vorhang
zwischen deine Augen und
das kleine Krematorium deines Kopfes herabgelassen,
in dessen Asche nur noch
die vitalsten Fliegen wieder belebt werden.

Von den Filmen merkst du dir nur, dass sie in Farbe waren.
Von den Theateraufführungen
nur die Reihe Leute, die einander,
bevor das Licht anging, auf der Bühne
an den Händen hielten.
Alles, was man aus allem Gesehenen
auf der aufgespannten Leinwand Welt schließen kann,
steht ein Akt auf dem Spiel
oder ein Still-Leben? Tertium non datur.
Weder Mona Lisas Lächeln
noch die Dame mit dem Hermelin:
für den Verstand allzu unergründliche Formen.

Innen bleibt nichts:
nicht einmal Faulkners Benji,
um unverbundene Eindrücke zu einem ordentlichen
Bewusstseinsstromroman zusammenzufügen.

© by Ana Ristović

(Aus dem Serbischen von Fabjan Hafner)

Erste Rückkehr

2011-12-19T11:24:00.000+01:00

Erste Rückkehr

Ein schweres Leichentuch liegt auf der Erde,
die Glocken tönen, feierlich ihr Klang,
und wieder lässt die Seele sich verwirren
von Zarskoje Selo, wird matt und bang.
Fünf Jahre gingen. Tot und stumm ist alles,
als ob die Welt hier auf ihr Ende harrt.
Wie ein für immer ausgeschöpftes Thema
steht der Palast, im Todesschlaf erstarrt.

Anna Achmatowa

Krankenzimmer Nr. 11

2011-12-18T21:35:00.006+01:00

Milan Konjović: Autoportret (Sombor, 1978)

Krankenzimmer Nr. 11

Mein Herz ist noch frei für zwei Atemzüge.
Еin letztes Mal unterstreicht das Rot.
Trotz des Dämmerlichts, gestochen scharf.

Während die kahlen Äste einer Kastanie,
verdächtig, – und abgründig lebendig –
ans Fenster schlagen. Du bist abwesend.

Eine namenlose Gestalt aus dem Zimmer
Nr. 11: Ich. Starrend und stumm.
Erwartet nicht die sprachfließenden Blitze.

Denn. So fern. So fremd sind wir eineinder.
– Und verbleiben gefangen,
in useren, getrenntlebenden Zeiten.

Miroslav B. Dušanić

© by Matta's 1993-94 art - Le lit du vertige

und nebenan...

bricht mein herz
sich neue wege –
granatapfelnd dämmert
es durchs fenster
während ich dorothys
rote schuhe zerhacke
und statt „there’s
no place like home“
summe „home is
where I hang my hat“
sprachverschlagen
über meere und
wortgrenzen hinaus

© by Beatrix Brockman

Jules Pascin (*1885 †1930)

Aufwachen

Grell wird es – rundum
stirbt der rosa Schein

Schemen aufgelöst
in Nacktheit

Blütenduft hinaus
geworfen
bleibt bitterer Geschmack
im Liebeslager

und ich

zieh meine roten Schuhe an

© by Elsa Rieger

Тако је тихо…

2011-12-18T16:02:00.000+01:00

Тако је тихо…

Тако је тихо на сјеновитим мјестима
у њиховим ђаволским сферама
гдје се трулеж
на живот
обрушава
и гуши
и уједа
и трга
и ждере…

Мирослав Б. Душанић

(са њемачког препјевао аутор)

Miroslav Holub (* 13. 09. 1923 † 14. 07. 1998)

2011-12-18T04:02:00.001+01:00

1751

In diesem Jahr erschienen die ersten beiden Bände von Diderots

Enzyklopädie. Zur selben Zeit wurde in London die erste

Irrenanstalt aufgemacht.

Damit begann die Epoche des Trennens und Sortierens. Auf der einen

Seite die Gesunden, die sich mit Wörtern verschleiern. Auf der anderen

Seite die Verrückten, die sich die Federn von der Haut reißen.

Jeder Dichter musste von nun an einen Drahtseilakt beherrschen.

Und um ganz sicherzugehen, publizierten umtriebige Volkserzieher

ganze Regelwerke über normales Verhalten.

Miroslav Holub

Die Hand

Wir reichten dem Grase die Hand -

es war Getreide.

Wir reichten dem Feuer die Hand -

es war die Rakete.

Langsam, vorsichtig

reichen wir den Menschen die Hand, einigen Menschen.

Miroslav Holub

München, Carl Hanser, (1969)

ISBN: 3446111824

На сцени

2011-12-17T14:23:00.002+01:00

© by Leyla Murr: Coming Home

На сцени

Као да сам предодређен
за ову улогу: Легнем под небо
и будем Авељ
с крвљу на челу

А кад сам Ноа
са страхом плутам морем
и не проналазим
обалу
лађу да усидрим

Мирослав Б. Душанић

Молитва

2011-12-17T11:29:00.000+01:00

Молитва*

Лако ми је да живим с Тобом Господе!
Лако ми је да верујем у Тебе!
Када се у недоумици шири
или сужава ум мој,
када најпаметнији људи
не виде даље од данашње вечери
и не знају шта треба радити сутра –
Ти ми шаљеш несумњиву вредност да
постојиш
и да ћеш се Ти побринути
да сви путеви добра не буду затворени.
На леђима славе земаљске
с чуђењем се осврћем на овај пут
са кога сам и ја могао да пошаљем
човечанству
одсјај зракова Твојих.
И ако је потребно
да их и даље одржавам –
Ти ћеш ми то дати.
А ако не успем –
значи, Ти си за то одредио друге.

Александар Солжењицин

(пријевод: Мирјана Грбић)

* из циклуса Мрвице (1958 – 1960)

Maja Vidmar: Gegenwart

2011-12-17T02:53:00.000+01:00

Haus

Mit der Vatermilch
sog ich die feste
Architektur des
Hauses ein,
und in diesen Räumen
deckte ich mich abends
zu bis über den Kopf,
und kein Zweifel besteht:
Im Offenen kämen die,
die es nicht gibt und
fräßen mich.

Schwer ist ein Haus
im Kopf.
Abends setze ich mich
auf die letzte Schwelle
und rufe lang gezogen
die, die es
nicht gibt.

Maja Vidmar

ISBN: 3902113545

The House

With father’s milk
I drank
the solid architecture
of the house,
and yet in these rooms
every evening
I covered up my head.
There was no doubt:
out in the open they would
have come, those who are not,
they would have devoured me.

It is hard
with a house in your head.
In the evening I sit
at the back door
crying out for them,
those who are not.

Maja Vidmar

Мирослав Б. Душанић: Завођење

2011-12-16T14:03:00.000+01:00

Bohumil Kubišta: Polibek smrti (1912)

Завођење

...и тад, кад тишина завлада, коначно је све добро!

Габриела Брунш

Између кишних капи

кад разни вјетрови

преко хумки превеју

и демони шапћући

ваздух преплешу

ка небу полете птице

И ти плачући осјетиш

на уснама пољубац

с погледом у даљину

и све то прећутано

теби намијењено

Смрт оштри бријач

с оне стране облака

и мази у зидовима

од студени и леда тихо

и кришом твоје грло

Мирослав Б. Душанић

(са њемачког препјевао аутор)

Песма и смрт

2011-12-15T12:53:00.001+01:00

Marcel van Eeden

Песма и смрт

Ова песма нема оштрих зуба,

Све је у њој голо ћутање и мир

И спори долазак до последњег руба

Испод кога мами хладан дубок вир.

Ова песма нису тешке речи

Мада мало опор звучи густи звук.

У њој нема капи која главу лечи

И болне руке згрчене у лук.

Ова песма можда личи на долину

У којој се болно скаменио вук.

Ова песма споро улази у тмину:

Ја не видим више од ње помрчину

И осећам само тешки тамни звук

Како моје руке вуче у даљину.

Стеван Раичковић

Перо Васлић: Липа

2011-12-15T12:23:00.002+01:00

Липа у јануару

Липа у мају

Липа у новембру

Липа у децембру

Миклош Радноти: Корен

2011-12-14T21:26:00.002+01:00

Народна библиотека Бор, Књижевна омладина Бор, СИЗ културе Бор; Бор, 1979

Корен

Из корена снага шикне,
кише део, земље део,
сан му снежнобео.

Из дубине к сунцу сврдла
корен лукав и препреден,
рука му ко коноп преден.

На мишици црв му спава,
на колену црв му дремље,
свет процрвља изнад земље.

Али корен живи даље,
не брине за ране дана,
сан му – грана расцветана.

Њој се диви и њу храни,
сокове јој шаље свеже,
соковима к себи веже.

Сад сам и ја, ево корен,
међ црвима живим, тих,
ту се рађа и тај стих.

Постах корен, цвет сам био,
тешко ме је нанос скрио,
судбине ме рани мач,
нада мном тестере плач.

(Логор Хајдеман, у планинама изнад Жагубице, 8. август 1944.)

Миклош Радноти

Ријечи у простору

2011-12-14T04:23:00.000+01:00

Ријечи у простору

(свим наивним нама: Европејцима)

Било је то у једној земљи на Балкану

У њеној новијој историји

Ријечи су погажене и обезвријеђене

Непримјерно насљеђу и традицији

Док су им говорили ријеч по ријеч

Наглашавајући оне битније и умилније

Гледали су их чедно у очи

И отворених очију дебело лагали

Ријечи су се котрљале као кладе

И јечале и гомилале и простор освајале

Да их сви чују – чак и они који из

Било којих разлога нису били присутни

Од мноштва ријечи ваздух презаситио

Постао несносним за дисање

Бране и обале ријека су попустиле

И оне се излиле из својих корита

И плаве и затрпавају муљем предјеле

Са свим људима у њима

У самртничком загрљају још се чују

Крици лажних Месија и наивних вјерника

Мирослав Б. Душанић

Одлучују о нашој судбини, а не виде даље од свог прста

2011-12-14T00:33:00.002+01:00

"Кад бисмо ми сутра признали албанску државу која нам је отета, опет бисмо играли пипиревку, како они свирају...Опет би они нешто измислили..."

Радош Бајић

Ако је истина ово шта нам наш предсједник сада пласира – у шта стварно сумњам – онда се по ко зна који пут потврђује, да је и без неке велике школе, СРПСКИ СЕЉАК, и далековиднији, и мудрији, и паметнији, од свих наших високоучених политичара. Он је то одавно знао, али као и увијек, нико га ни зашта не пита...

Нина Живанчевић: Под знаком кибернетичке кибеле

2011-12-13T03:02:00.000+01:00

Укор мрзовољнима

У највећој беди истраје људски дух

И због њега пишем ову песму

Јадан мој народ који је ослушкује и дрхти

Јадни ови народи под чизмом интернационалних мафија

Јадан овај свет који је гладан али не схвата

Да ће му оружје донети још мање хлеба и

Сиву камену песницу кроз чељуст пакла

Економски рат је гадно истрајан

И због њега пишем ову песму

Без имена без презимена

Ни црне ни беле боје, у највећој беди истраје људски дух

И без знања и без свести и без милосрђа

Он и даље траје

И због њега пишем ову песму.

© by Нина Живанчевић

ISBN: 2296076890

Reproche aux gens de mauvaise foi

L’esprit humain peut survivre dans la plus grande misère

et à lui-même je dédicace ce poème…

Et mon pauvre peuple qui l’écoute et qui tremble….

Et comme ils sont misérables, tous ces peuples qui se trouvent

écrasés sous les bottes des mafieux internationaux!

La guerre économique est forte et n’a pas de cesse

comme ils sont tristes ces gens qui sont affamés mais

ne comprennent pas que les armes n’apportent pas

du pain pour se nourrir mais seulement un coup de poing, gris et féroce à

travers la gorge de l’Enfer…

Et à cause de LUI j’écris ce poème

sans son titre et sans son propre nom

ni blanc ni noir, dans la misère plus grave

l’esprit humain va survivre

et même sans aucun savoir et sans conscience, sans pitié

il va résister …

La dédicace de mon poème est pour lui.

© by Nina Živančević

У бијегу

2011-12-12T18:40:00.001+01:00

© by Godine u magli

У бијегу

Бјежећи од смућеног себе
као да се жељно ишчекују и призивају
снови спотицања и страхова
и ничег нема у предјелима цвјетним
ни дрвета ни птице ни човјека
само се пустиња у њима види и огледа

Бјежећи од смућеног себе
жртвују се предјели и празне дворишта
гасе се присјећања на дане у покрету
нестају цвјетови липа и мириси хљеба
из пећнице и све се неповратно губи
и скрива у само једном грлатом урлику

Бјежећи од смућеног себе
покопавају се ближњи и пријатељи
са свим њежно изговореним ријечима
граде се непремостиви зидови
који раздвајају и отуђују и још више
гурају у превласт празнине и урлика

Мирослав Б. Душанић

Literaturfreundin: Claudia Johann

2011-12-11T22:20:00.001+01:00

Claudia Johann

Der große Metaphysiker IV

er strauchelte ein wenig
der große Metaphysiker
„was tu’ ich hier…“
fragte er seufzend
schaute auf zum ozeanfarbenen Himmel
und hinab zum himmelblauen Ozean

im milchigtrüben Horizont
verlor sich der Steg
der ihm Boden unter den Füßen war
vorsichtig… vorsichtig…
drehte er den Kopf
und da war ihm
als narre ihn ein Spiegelbild

mutlos senkte er sein Haupt
„was soll mir ein Boden
gerade so breit
wie die Spanne meiner Hand?“
klagend hob er die Arme
ein kleines erbarmungswürdiges
Kichern machte sich Luft

© by Claudia Johann

Claudia Johann

der große Metaphysiker III

nachdenklich
stützte der große Metaphysiker
den Kopf in die Hände
und fragte schließlich
„wer bist du?“
„ich bin nur ein Symbol -
ein Symbol für das Leben“
antwortete der Knoten

„das Leben… “ sinnierte
der große Metaphysiker
„woraus besteht das Leben?“
„aus Mangel und aus Fülle“
sprach der Knoten
der ein ewiger Knoten war
weil er weder Anfang noch Ende kannte

der große Metaphysiker
seufzte ein wenig
strich sich die Haare glatt
und kämmte sich
ein leises Lächeln
ins bleiche Gesicht

© by Claudia Johann

Оловка пише срцем

2011-12-11T19:07:00.001+01:00

Лајке на месецу

Оловка пише срцем

И видиш: кроз нечије зенице
већ дуго
срца две оловке оштре се
од себе сама.

И ваздух је пун труња
као да струже и деље
цела пилана.

И надаш се портрету, скици,
крокију, или барем овековечењу
у Маљевичев квадрат:
све су то лепе варијације.

Кад оно, од целе тебе –
ни нацрт ни линија ни реч:
само невољни знак
интерпункције.

И кажеш: и то је нешто
и већ градиш
постељу за двоје
од чистог срца и пиљевине.

Ана Ристовић

Гојко Божовић: Заправо

2011-12-11T13:47:00.001+01:00

Заправо

Смејали смо се, много смо се смејали,
када је један мој сродник,
Тада већ на почетку четрдесетих,
Са највећом снагом коју је икад имао,
Казао како није пристојно
Живети после педесете.
У том добу су прошле најбоље године,
Казао је са мирном увереношћу.
Није се колебао ни пред смехом,
Ни пред долазећим годинама.
Казивао је као неко ко зна
Шта ће бити са њим,
Шта ће бити са нама.
После педесете долази замирање,
А то је горе од оног што долази
После свега, настављао је даље,
Нипошто не именујући оно што
Долази после свега,
Као да једино то није знао,
Мада смо сви ми остали,
Док смо узимали ваздух
Између загрцнутог смеха,
Знали да се оно што долази после свега
Зове смрт.

Многи међу нама који смо се
Тада смејали више нису живи.
Нису дошли ни у своје најбоље године,
Ни у дане са нарушеном пристојношћу.
Тако им се смрт осветила
За лакомислени смех
Настао из воље за временом.
Колико је у том смеху
Морало бити умора.

Онај мој сродник већ је одавно
Прешао постављену границу
Живота и пристојности.
Са миром троши своје време,
Вероватно сада свестан
Да најбољих година заправо нема.
Постоји увек исто време,
Никада довољно за сваку страст,
Никада спремно за свако искуство.

Гојко Божовић

Poetry in a Global Box: România

2011-12-11T13:09:00.001+01:00

Nicolae Coande

Inimă la vedere

În vremuri de pace bătrînii soldaţi sînt ucişi
de vântul din nord,
mireasma altei lumi ne ridică pe cruce,
despre milă şi crimă cine ar vrea oare să scrie
fără teama de a fi doborît la pămînt?
Chiar frumuseţea ar putea fi un subiect
dureros în absenţa unei femei
pe care nu o poţi uita deşi vrei să te ascunzi
de durere
cum ariciul se înveleşte în plapuma nopţii
tivită cu stele,
despre singurătate şi spaimă aş fi vrut să şoptesc
în cutii ambalate unde oamenii vin să-şi depună
frica de a nu-şi vedea chipul în propriile case
şi dacă asculţi mai bine vei putea simţi
cum ceva se mişcă la piept în dosul hainei de gală
a fiecăruia,
un ghem poate o pungă de plastic umflată,
gata să crape
de atîta filozofie şi ură îndelung frecventate.

Nicolae Coande

Poet cap-de-mort

Caut în cap ce este în inima. Abia m-am trezit
si viata e pe sfârsite
ma gândesc la capul poetului mort
e dimineata primesc de pomana
manânc la capul poetului
sunt obosit nitel de nestiinta
lumea se da în vânt dupa diplome biografii
de poeti
si morminte de câini
un fluture asezat pe litera Alpha
misca vesel din coada
ma priveste si tace
poet cap-de-mort
inima latra cu o putere care sperie
gainile din vecini

Nicolae Coande

Scapetii

Ce-i al lor e al lor au din plin
eu sunt un simplu cersetor cumva dramatic spus
au lumea lor si ca sa intru ar trebui sa platesc
nu platesc stau afara la porti cu o sticla de vin
un ins obscur o moneda pe care nimeni n-o vede
au legea lor fac ce vor
nu platesc stau si beau afara la porti
la care n-am batut niciodata.

Nicolae Coande

Наступа вријеме жалости

2011-12-10T20:14:00.000+01:00

© by ziggy: čas jeseni

Наступа вријеме жалости

Вјеровали смо
да ништа не може да растави наша срца
да ништа не може да стоји на нашем путу
да постоји тако много свијета
да вријеме ступа краљевским степеницама
да све до смрти
птице селе у паровима

Па ипак смо дочекали
да руже вену
и да лишће буде
шибано сјеверним вјетровима...

Мирослав Б. Душанић

(са њемачког препјевао аутор)

Маркус Брајдених (Markus Breidenich): Онеир

2011-12-10T17:44:00.000+01:00

Онеир

Све је неприступачно. Влати траве
препречавају пут. Послије олује
облаци су разбарушени. И ноћи
између поља покидане.

Такође кров изнад мог кревета
је откривен. Ласте лете
испод греда. На каменим
плочама у дворишту уклесавам

моје мачке дане умируће. Остављам
мале сјенке испод пукотина.
Киша пада по мојој софи. Између
ситница мог писаћег стола расте дјетелина.

Маркус Брајдених

(Препјевао: Мирослав Б. Душанић)

Ријеч

2011-12-10T12:18:00.001+01:00

Ријеч

Постојала је једна ријеч

која је у култу жртвовања

тражила усне

Једна ријеч

као православни монах

неовисна од времена

Пјевао сам је у сну

и шапутао

све док се не пробудим

Сада је тражим

радо бих је записао

а не могу да је пронађем

Мирослав Б. Душанић

са њемачког препјевао аутор)

Српски Годо

2011-12-09T20:04:00.000+01:00

Српски Годо жељно (не)ишчек(ив)ани

Наши Д-дани
Никад пребројани –
Годинама све исто смрди
Само ЊЕГА нема...

Суочавање

2011-12-09T16:53:00.001+01:00

optical ilusion (bitte anklicken!)

Суочавање

Као трагови несанице
Као недефинисани бол испод лијеве плећке
Сасвим ненадано док сједим у дневној соби
На површину извире прошлост

И марширају сва та лица заборављена и остављена
Да се разлажу као трулеж у предјелима рубним
Лица изложена вјетровима с планина
И спаринама тешким

Вријеме бијега и обмана је прошло
Ту испред мене избачен је талог гомилан годинама
И пријети да ме потпуно затрпа
Ако су и постојала два свијета поново су се стопили

Мирослав Б. Душанић

optical ilusion (bitte anklicken!)

Oneiros

2011-12-09T01:42:00.000+01:00

Oneiros

Alles ist unumgänglich. Grashalme
versperren den Weg. Nach dem Sturm
sind die Wolken zerzaust. Und die
Nähte zwischen den Feldern gerissen.

Auch das Dach über meinem Bett ist
abgedeckt. Schwalben fliegen
unter den Balken. Auf die
losen Pflastersteine im Hof ritze ich

Sterbetage meiner Katzen. Ich
werfe kleine Schatten unter die Fugen.
Regen fällt über mein Sofa. Zwischen den
Überresten meines Schreibtisches wächst Klee.

© by Markus Breidenich

Кружно кретање

2011-12-08T15:12:00.002+01:00

Кружно кретање

На стотине мртвих станују у мени

из ноћи у ноћ бескрајне часове

исти језик зборе

и сваког јутра

из њихових лобања

на стотине голубова полијећу

ка четири капије хоризонта

и већ годинама бише

из дана у дан увијек упуцани

Мирослав Б. Душанић

(коначна верзија - са њемачког препјевао аутор)

Зловреме / Timpul răstimp

2011-12-08T13:24:00.000+01:00

Зловреме

Разјапило чељуст,

обелило зубе.

Брије и коси

великим замасима.

Само зрно светла

пламиња у ноћи.

Усамљена кућа –

притајена звезда.

Срба Игњатовић

Timpul răstimp

A căscat falca,

şi-a dezvelit dinţii.

Râde şi coseşte

cu gesturi mari.

Doar un bob de lumină

licăreşte-n beznă.

O casă singuratică –

o tăinuită stea.

Srba Ignjatović

Marie-Denise Villers (1774–1821

2011-12-07T21:10:00.000+01:00

Zeichnende junge Frau

Писмо за Антона Потхеа

2011-12-07T16:21:00.004+01:00

Oskar Kokoschka: Self-portrait as a Warrior (1909)

Писмо за Антона Потхеа

Ја бих рекао:

Егзил подстиче смрт

и не само –

Ко одлази – отиска се

у несигурно небо

Дубоко у њему превире

његова лирика –

И онда изненада

златно ћутање

Мирослав Б. Душанић

(са њемачког препјевао аутор)

Sorbische Lyrikerin: Róža Domašcyna

2011-12-07T00:57:00.000+01:00

Róža Domašcyna

Hol mich nicht ab wenn ich komme

steh nicht auf dem bahnsteig

geh mir nicht entgegen

laß dich nicht küssen

sag nicht wie fahrn wohin du willst

steig nicht im erstbesten hotel ab

sieh mich nicht andauernd an

bleib nicht eine ganze stunde da

stammle nicht du müßtest heim

renne nicht vor mir her

dreh dich nicht um

heb nicht die hand

wink mir nicht zu

fahr nicht

Róža Domašcyna

ISBN: 3884232258

Aufruf ins Paradies
aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaczubnika smej ty a ja
aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa(Mato Kosyk, Chicago 1884)
es ist nur eine wand haut ist
was uns trennt helldunkel
wird sie zeugen von der lust
die wir erleben eine atlantische
feier wird sein wenn wir einander begegnen
als die verwundbaren schlächter von tieren
die sich opfergaben bringen und ihren leib
mit blut bedecken damit sie einander gleich
werden unter den augen der toten
die ihre bleibe in der prärie zwischen himmel
und Paradies ausgeschlagen haben
aus ihren hüllen gestiegen sind um zu sehen
daß uns ein leben entstehe
von menschlicher art jetzt komm
meine schenkel liegen geneigt auf dem laken

Róža Domašcyna

ISBN: 3861630214

Róža Domašcyna, geboren 1951 in Zena, ist eine sorbische Lyrikerin und Übersetzerin. Ausbildung zur Wirtschaftskauffrau, Bergbau-Ingenieurin und Studium am Literaturinstitut „Johannes R. Becher“. Seit 1990 freischaffend. Ausgezeichnet mit dem Förderpreis zum Mörike-Preis, dem Cišinski-Preis und dem Anna-Seghers-Preis Literaturpreis des Exil P.E.N.-Clubs. Schreibt Lyrik, Essays und übersetzt aus dem Sorbischen und anderen slawischen Sprachen.

Верица Тричковић / Verica Tričković

2011-12-06T18:16:00.001+01:00

Котор. Јутро

Парче неба
на језику се топи

Горе
наврх камених лестви

Тврђавом
стражаре кипариси

Зри у прозорима смоква
Котор озидава дан

© by Верица Тричковић

Càttaro. Mattino

Un pezzo di cielo
si scoglie sulla lingua

Sopra
in cima alla scala di pietra

con la fortezza
le guardie scolpisci

Matura sulle finestre il fico
Càttaro costruisce il giorno

© by Verica Tričković

/Traduzione di Dubravko Pušek/

Котор. Вече

Са листова маслина
удишем сол

Спирална светлост расте
расте месец
гледа

Бели валови
вајају
горска стопала

© by Верица Тричковић

Càttaro. Sera

Dalle foglie d’ulivo
aspiro il sale

Il chiarore a spirale cresce
cresce la luna
guarda

Onde bianche
scolpiscono
le orme montuose

© by Verica Tričković

/Traduzione di Dubravko Pušek/

Море. Ноћ

Кроз мене пролазе
камена ноћ и врелина

На дну мора
пију ме корени маслина и чемпреса

Слуз сам
између светле и тамне усне

© by Верица Тричковић

Mare. Notte

Attraverso me passano
la notte pietrosa e il calore

Sul fondo del mare
mi bevono le radici degli ulivo e dei cipressi

Il muco solo
tra le labbra chiare e oscure

© by Verica Tričković

/Traduzione di Dubravko Pušek/

Злочин и казна

2011-12-06T05:55:00.000+01:00

Злочин и казна

Из дана у дан множе се осаме
Тумарамо улицама
Тражимо се – Не налазимо се
Од сталног ношења
Маске нам урасле у лица
И више се не препознајемо

Мирослав Б. Душанић

Vittorio De Sica: Ladri di Biciclette (1948)

2011-12-05T19:42:00.000+01:00

Vittorio De Sica: Bicycle Thieves (1948)

Svetozar Daniel Šimko (* 20. 02. 1959 † 17. 07. 2004)

2011-12-04T19:50:00.001+01:00

Zátišie

Váza, tanier, obraz a šálka:
miesta tmy, miesta láskavosti.
Šaty, kedysi dotknuté, prevesené cez stoličku.

Okmásané topole, obrovské telá ničoty,
oslovujúce temné okná,
alebo tých niekoľkých, vyhýbajúcich sa polícii.

Načo to však všetko? Tisíce míľ odtiaľto
Dunaj je šľah skla proti zamínovaným lesom –
Tvár, bobuľa hrozna, zrno.

Zapisujem si vaše mená posledný raz.
Píšem vaše mená potajomky.
Buď tichý... Buď tichý...

Broskyňa červeno žiari na stole.
Plátok jablka padá do pohára čistého vína.
Všetko je číra beloba. Si sneh.

Daniel Šimko

Still Life

Vase, plate, picture and cup:
places of darkness, places of kindness.
Clothes once touched hanging over a chair.

The frayed poplars, huge bodies of nothingness,
addressing the dark windows,
or the few avoiding the police.

But what’s the use? Thousands of miles away
the Danube is a sketch of glass against the mined woods –
a face, a grape, a kernel.

I am writing your names down for the last time.
I am writing your names in secrecy.
Be silent... Be silent...

A peach glows reddish on the table.
A slice of apple falls into a glass of clear wine.
Whiteness is all. You are snow.

Daniel Šimko

ISBN: 1884800920

Odchody

Už zase mením adresu.
Tú vyvesenú, pripichnutú, alebo ukrižovanú proti stene,
tabuľku, prerazenú trnmi.
Ale já sa nebojím.
Vstupujem do tejto izby posledný raz.
Vstupujem do teba tak, ako anjel vstupuje do kosy.

Daniel Šimko

Departures

I’m already changing the address.
The one hung, pinned, or crucified against the wall,
the one broken over a shrub.
But I am not afraid.
I am entering this room for the last time.
I am entering you the way an angel enters a scythe.

Daniel Šimko

Радмила Лазић: Емигрантика или освртање у гневу

2011-12-03T23:42:00.001+01:00

„Но, бити прогнаник из сопственог завичаја добро звучи за књижевну биографију.“
Радмила Лазић

Неумјерене изјаве госпође Радмиле Лазић на рачун наше емиграције, не доводе у питање њене пјесничке квалитете, али код мене је пала на испиту човјечности...

Не бих желио да њену поезију у будућности, посматрам и доживљавам као „добро oсмишљен конструкт“...

Искрено разочаран!

ГАРАВИ СОКАК

2011-12-03T20:21:00.000+01:00

Штампарски завод »Огњен Прица«, Загреб — 1978.

РАЈА

Нико није тако богат и сиромах, као ја,
брате мој.
Нико није тако срећан и несрећан, као ја,
брате мој.

У једном селу којег нема,
у једној улици која још не постоји,
пред једном кућом коју још ни сазидали нису,
на једној клупи што само због мене чека
да тек израсте као дрво,

седим тако свако вече и свирам
у једну тамбуру коју немам
некаквој дивној деци која још нису ни роћена,
а воле и мене и тебе онако како ми то хоћемо.

Нико није тако срећан и несрећан, као ја,
брате мој.
Нико није тако богат и сиромах, као ја,
брате мој.

Ако мислим да се шалим — немој да ми верујеш.
Ако мислиш да озбиљно говорим — насео си, брате.

Мирослав Антић

МИТА

Кад сам рођен, сви ми кажу,
ја сам био једна лепа беба.
Лепа као на реклами за сапун.

Само су ме заменили
у породилишту
за некакво гадно дете,
носато и буљаво.

— А шта можеш,
такав ти је живот.

Они мисле:
лако ћемо с Циганима.
Од толике силне деце
неће нико приметити
да је једно замењено.

А тако је баш и било,
— тешко мени.

Тек када сам пошао у школу
видео сам да то нисам ја,
јер ми очи биле оволике
и нос оволики!

— А шта можеш,
такав ти је живот.

Знаш како је кад си Ром:
ко те пита јеси л ти,
ил си онај други.

А можда је баш овако
и боље.
Можда ми је много лепо
тамо где сам замењен.

Можда имам три капута
и дубоке ципеле.

Можда живим у великој кући.
Можда имам на прозору завесе.

Можда имам дурбин око врата,
па ја узмем дурбин
и цео дан тако гледам
кроз њега.
И цео дан видим да сам срећан
као нико мој.

— А шта можеш,
такав ти је живот.
Онакав.

Мирослав Антић

Miro dad / Můj otec / Мој тата

2011-12-03T17:44:00.002+01:00

Gejza Horváth

Miro dad

1. Andre šmikňa labolas

tosarastar andre rat

bari bari jag

o trast andre tačarlas

pre kovinca bandžarlas

miro miro dad

Ref: Pipa pijelas stadži urelas

kaľi cholov parno gad

leske ačhelas

andre jag thovlas

baro koter trast

sako lestar džanelas

kaj kovačis has

2. Lancos tover čokanos

le grajeske petalos

kerlas miro dad

jaro maro balevas

gadžo leske anelas

raj has miro dad

Gejza Horváth

Míla Doleželová - Cikánská rodina

Můj otec

1. V kovárně plápolal

od rána až do večera

mocný oheň

táta můj

železo tam tavil

a na kovadlině ho kul

Ref: Dýmku kouřil klobouk nosil

bílá košile a černé kalhoty

mu slušely

do ohně dával

kusy železa

a všichni věděli

že je kovář

2. Řetěz sekyru kladivo

koni podkovu

udělal můj táta

moukou chlebem slaninou

gadžové mu platili

pán byl můj táta

Gejza Horváth

Míla Doleželová - Obraz

Мој тата

1. У ковачници бљешти

од јутра до вечери

моћни пожар

мој тата

тамо гвожђе приноси

на наковањ свој културно

Реф: Пуши лулу носи шешир

бијелу кошуљу и црне паналоне

лијепо му стоје

на ватру ставља

комаде гвожђа

и сви знају

ковач он је

2. Ланац сјекира чекић

коњска потковица

мој тата је

брашно хљеб сланину

геџи исплатио

господин је мој тата

Гејза Хорват

(на Српски прeпјевао: Мирослав Б. Душанић)

Das demütigste Gedicht

2011-12-03T01:47:00.001+01:00

Das demütigste Gedicht

Auf einem hohen Berg, wo er zur Stadt sich neigt
mit ausgebreiteten Armen
steh ich, ein Prophet, der den Weg zeigt
und den Ärmsten ihr glorreiches Morgen
ich bin ein Weiser, der Rat weiß in Sorgen
in der Hand die Blume, die nie verwelkt
ich bin, der im Umsturz als erster schießt
der erste auch, der sein Blut vergießt
und niederkniet vor allen, die Verwundeten zu verbinden
wundertätig wie Gott,
mächtig wie Gott,
ich bin mehr,
noch viel mehr
und doch, bitte sehr
nur der um die Gunst der Menge demütig winselnde
Dichter
Jaroslav Seifert.

Jaroslav Seifert

/Übersetzt von Richard Pietraß/