Мирослав Лукић: КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ

ЈЕСЕН. КРАЈ ДРУГОГ МИЛЕНИЈУМА

Куда хита та далека плима
кроз тмасти мрак? Гони ли је судбина?
Бубрези знају све тајне. Приближава се у налетима
Вера и Нада, радост, лепота дубина

— вирова плавих и зелених хоризонта, неба.
Крошње топола позлаћене;
бакарне крошње, трешања,

шире се као репови пауница
панорамом, као толике љубави неузвраћене.
Гране су се пожелеле вешања.

Рећи Истину сваком лицемеру у брк!
Може хиљадугодишњи пљусак — талас
памћења, што у даљини прелази у трк.
Сомове у мраку лови стрпљиви алас...

*
Како да препознам завичај, поднебље?
Лепота нема везе са нагонима примитиваца.
У служби нечастивог нашли су ухљебље —
најгори, најподмуклији, затупљених живаца.

Неће ми рећи ливаде, кора стабала, корал
спрудова, белуци, осанули вечни Пек,
опустошене њиве, безуба уста, наборана лица

крај каквих пањева и стрвина проведох век,
шта је вечна друга, непозната Србија, идеал?
То знају само бакарне крошње, златне, вечерња измаглица.

Јесени прелепа, постоји један кошмарни свет
над којим влада још ужаснија, паклена судбина.
Несрећом је задојен, ружан, још неописан, проклет.
Обувен у олово азијатских и руских чизмурина...

(5. новембар 2000. године, у Мишљеновцу)

Мирослав Лукић

Мирослав Лукић: ПИШУЋИ БИТНИ ЕСЕЈ

ПИШУЋИ БИТНИ ЕСЕЈ

Свест је разлагање и спајање - анализа и синтеза; интелект је примање;
дух је елеганција интелекта; интуиција је поток који извире из срца, а протиче кроз главу.
Момчило Настасијевић

Почетак и крај дана помирило је
спавање. (Метрополе су светлосни
гроздови. У сваком зрну зри истинска
сласт. У сваком. Обери погледима,
па онда муљај, муљај. У огромној каци,
која нема дна.)
Причврсти шајтов.
Све мора да умре,
да се преобрази,
да би се поново родило
(добило облик савршенији).
Човек и грожђе, младић и девојка,
покушај и подвиг, севдалинка
и гиздаво наслеђе. Писац, уредник
критичар. Биограф. Библиограф.
Апостол. Семе пшенично и жир.
Величанственост и гнусоба.
коректно вршење зла, најјаче
сведочанство нитковлука, поприште
и пораз.... и. т. д.
Јер теби је важно в и н о
које годи свима и чак помаже
онима у чијем унутрашњем душевном
животу није све на свом месту...

(Субота, 23. децембар 1995, око 18 ч.)

Мирослав Лукић

/АЛМАНАХ за живу традицију и књижевност, 1, Београд 1998./

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Белатукадруз: МАГЛЕ НА ЦЕРЕТЕРУ

МАГЛЕ НА ЦЕРЕТЕРУ

***

Окупио нас је ветар, сутон, пепео јоргована,
тамјан, шумадијски чај, сузе, или Прва љубав
усправљена као славска свећа, припаљена?
Окупио нас је око неугаслог огњишта
на састанак који се не одлаже -
хук ветра, глас сове, или лавеж паса
што се заплиће у облаке од којих се
не види небо?
Између жбунова шимшира затитра
месечев зрак. О, Месече,
зашто си заклонио Оца нашег
и бестелесне силе?
Дуго траје тај хук ветра
и невреме, у чије је повесмо упредено
скичање пса, интервали тишине,
наша носталгија и снови...
Окупио нас је Час да се загледамо
у једну једину тачку:
у висини,
у дубини,
у даљини.
Између облака се виде отоци морски,
чудесни гребени,
корални спрудови и корална острва.
Небо је непоновљиво позориште:
ако се човек удуби погледом
у једну једину тачку.
Трећу димензију може видети
свако чији се молитва и поглед примају..
Свако ко има треће око на челу...
Окупила нас је бестелесна сила...

Белатукадруз (Мирослав Лукић)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Лукић: РАЗГОВОР УМОРНОГА ОД ИСТОРИЈЕ И ЖИВОТА СА СВОЈОМ ДУШОМ

Заветине, Београд (2011)

РАЗГОВОР УМОРНОГА ОД ИСТОРИЈЕ
И ЖИВОТА СА СВОЈОМ ДУШОМ

Јесам ли ја скупљач онога што отех?
Јесам ли ја онај чијем ће имену иза гроба поштовање
и почасти указивати?

Јесам ли ја Бог у лику крокодила, преображење у његовом
ужасу?

Јесам ли ја змија у ходу?

Риба у сновима, у лету, риба која прелеће реку?

Јесам ли ја син земље , дубоких година, који спава и који ће
се поново пробудити? Родити? Јесам ли син земље до
њених граница?

Препорађам ли се и подмлађујем умирући свакога дана?

Зар нисам пао са планете Марс?

Зар ми глава није одрубљена?

Јесам ли уздигнут?
Јесам ли препорођен?
Јесам ли подмлађен?

(Живећи са женом која ми по годинама ћерка може бити?)

Ја сам ја, ја сам онај који јесам, ја сам Све.
Не бојим се више ватре, ничега се не бојим.

Ватра ме поново рађа, патња ме прекаљује.
Ја сам најчистија баштина оних чије је уморно срце.

Кренуо сам путем који води
према рађању новог дана, рађању Сунца.

Кренуо сам према Горе, према светлости.
Тим путем путују јата врана и Велики медвед ,
и то је пут умрлог и његове душе до загробног.

Одвајам ли се од сваког почињеног на земљи греха?

Ја људима ништа рђаво не учиних.

Никога нисам убио.
Избегавао сам неистину. Избегавао сироте да уцвелим.
Избегавао да учиним штету.

Избегавао да ловим рибу у рибњацима туђим.
Желео сам да ми огњиште буде на тврдој и сигурној основи,
где обично дижу храмове. Жао ми је што сам многе дане
страћио на погрешне ствари и што се чешће не сусретах са
боговима.

Изабрао сам огњено море у коме истински богови живе од
истине сваког тренутка…

Мирослав Лукић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Лукић: ДРАМА ОВЕ МОЋНЕ УНУТАРЊЕ ПОЗАДИНЕ

ДРАМА ОВЕ МОЋНЕ
УНУТАРЊЕ ПОЗАДИНЕ

1
Иза брегова: певају анђели,
и река као да се зауставила.
У њеном огледалу дубоком
планина се удавила...

И витез са сребрним луком.
Силазећи са неке стрме чукаре
набасао је на неке разбојнике
и пао од руку - фукаре.

Гурнули су га у понор,
срушили му и спалили мост.
Сад је он титрај у реци,
бели се, као снег, као кост.

Смрт га је довела до дна,
до неописивог виђења:
до анђела што певају, из сна,
до - лествица небеских, привиђења.

Усисава га левак вира,
као ритам паганског кола, култ.
Он испред себе има, ко музичар,
брвно и брдо, букову шуму, као пулт.

Он, не гађа, већ пише сребрним луком.
Небо је, знају муње, бескрајни свитак.
Ено, он прешавши преко брвна уписује
у Књигу живота губитак - добитак.

Иза брега: певају анђели, као грлице.
Облаци нарогушени, као страшило,
спуштају се на ћилим ливада...
И чобана би све ово уплашило,

и ласицу, и веверицу, и овцу, и фазана,
и шуму - овај одјек што грми.
Све то витеза-луталицу мами
као дрхтај сасе или вила у срми...

                 *
О, где сам, где сам то, Боже, ја?
И ко то тако сетно пребира
по диркама клавира? Ко то у мени
тако стрпљиво и нежно свира?

Заборав, рана туга? Све је чудно, и ваздух.
Као на свадби у Кани Галилејској
вода се претвара у вино, Дух -
у мрезгу орахову у Гори Лелејској.

Све је прекрасно, златносмеђе,
па и тај рој голубачких крвопија.
Ушће потока, лештар, салаш, павит
и русе косе сеоских роспија...

Све је чудесно, у сутон, на трен.
Величанствени мир брестова. Шибље.
Измаглица низ реку. Сврачак. Пасји дрен.
Белоушка на врби. И у плићаку очи рибље...

                 *
Ко сам, Боже, то тек једва слутим.
Зар може неко да одговори тачно?
Листови пожутели можда знају?
И можда зна обиље пећинско мрачно?

Улаз у пећину је зев понора који плаши
момка и девојку. Ноћ је степеник којим
миле, сове и уљези, луталице, као ваши
биљне - пречицама - путевима својим...

                 *
Враћају се оне сабласти из детињства:
коњи који лете, мртве свињске чељусти .
Лебде изнад засвођених капија,
као Псоглави, безглави и Куси.

Али, то су само детиња привиђења
која младићу не могу да науде .
То су само наказне слике, што стравом
сећања несхваћене ужасе буде...

                 *
Треба ли питати шта је ово?
Куда води ова поворка слика?
Старо се непрестано преоблачи у ново.
Ново се горди као клика.

Старо и ново ђипају у истом колу.
Колу Страве. Ја сањам невине даљине, плаве -
ствари из детињства, тонем у смолу -
тако се браним од сабласне јаве?

Мирослав Лукић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Лукић: МАЈСТОР НАД МАЈСТОРИМА (фрагмент)

Мајстор над мајсторима (фрагмент)

             *
             Мајстор над мајсторима
бос гази по муљу до колена,
по звездама које су најближе, најдубље, најмуклије.
Улази у сфере свих покретних звезда,
у најсавршеније песме које се међе
са тишином... јер он је скренуо са свих
путева, пре свега са оних мрављих,
и није упао у мрежу времена, бројева и мера:
он гази кроз све дубљи муљ,
и споро извлачи једну ногу па другу,
из сфера и загрљаја најближих звезда,
и из спобности да не буде оно што је...

             *
             Он је свет гледао кроз истините прозоре,
кроз прозоре који нису направљени сами од себе.
Кроз прозоре које је направио мајстор
који има своје незаборавно име и презиме.
Дружио се са првим унуком тога мајстора
и од њега је научио да гледа кроз нелажне прозоре.
Видео је - сенке, и земљу офарбану опалим
плодовима црних дудова.
Дворишна стабла воћака окречена.
Бела, бела као мноштво питомих белих зечева.
Видео је зумбуле и зеленкаде, шебој
црвеножутих цветова, гроздове жутог багрема...
Растао је и појачавао осећај
који је стекао гледајући кроз истините прозоре...

Није згодно замерати се.
Кроз пар стаклених црепова на крову
видео је беле коње, анђеле, врхове планина
и Бога како нестаје на сантама леда
у плаветнилу бескраја океана.

             Разговарао је изван света
             са својом сопственом утваром, Богом.
             Мајстор над мајсторима је све,
             а ипак је непотпун.
             Бојао се помрчине као сасвим мали,
             јер му је она сасвим огољавала душу.
             Није рођен за трговину, политику
             и религију, ни за збуњујућу прљавштину
             лукавства придобијања и завођења клијентеле...

Мирослав Лукић
/Дубоке песме немогуће љубави; Едиција ЗАВЕТИНЕ, Београд 2006/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Лукић: Ујкин дом

ISBN: 86-82211-73-4

10.
(Заступник оптужнице Срба пред Богом)

Читао сам кроз двоглед
који се зове Свето писмо, ред по ред,
најтамнији ред у судбинској књизи
српског народа: пренеражен и блед.

Видео сам Светог Саву, с леђа,
и чуо: Као што стадо појури на појилиште
тако сте и ви скренули с друма у шуму!

Ко вас води? Оно што понижава, вређа?
Као заступник оптужнице пред Богом,
ја већ годинама имам на уму
аргумент: Бараба вам је извор зар?

Све што вас је снашло, од губе до лишајева,
од беле куге до пропадања, смислио је
Бараба уз помоћ кртица, слепих мишева!

29. новембар 1971. године

Мирослав Лукић

Мирослав Б. Душанић

Белатукадруз: Неред

Неред

На столу
на полицама
у животу
у сну
у мени
у слутњама чак
у замислима
вишак ствари
белих писама
започетих а незавршених
Нисам подвукао црту
и кад сам је подвукао
Паучина има реч
Неуспех
Погрешна процена
Кафанска испичутура
Где сам погрешио
Увек видим касније

Белатукадруз (Мирослав Лукић)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Уз Ваш рођендан, Ваш и стих!

Нема бољег пута од тога: почни
одатле где си... од тога што те мучи.
Од лудила и шизофреније, од апсурда.
Од величине Малих разлика...

М. Л. Белатукадруз

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

НА МНОГАЈА ЉЕТА!

Белатукадруз (Belatukadruz): Змија бела као снег / Snake as white as snow

ЗМИЈА БЕЛА КАО СНЕГ

Све можеш.
Да откријеш прави предео,
место у заклону под брдом
које прескаче кошава,
живи извор и добру подлогу.
Да дозовеш Мајсторе Мале магазе.
Да отпочнеш зидање Праве куће
на правом месту -
у којој су садржане све куће
на тој страни света,
у којој је свемисао прави домаћин,
а газдарица – свезана времена.
И да подигнеш поток изнад тока
и да га скренеш у врт изван годишњих
доба, у рибник, где су зова и лабудови
увек код своје куће.
Све можеш, осим,
да подигнеш тај праг стари
под којим је скотурена
змија бела као снег.

Белатукадруз (алијас Мирослав Лукић)

SNAKE AS WHITE AS SNOW

You can do anything.
discover the right countryside,
shaded place at the foot of the hill
protected from the cold wind,
a spring of living water and good foundation.
Call the Master builders.
Start building the Right house
in the right place -
holding all the houses
on that side of the world,
where the all-thought is the true master,
and mistress – all times joined together.
And lift the stream above its course
and turn it to the garden outside
the seasons, into the fishpond, where elderberry and swans
are always at home.
You can do anything, except,
lift that old doorstep
under which lays coiled
a snake as white as snow.

Belatukadruz (aka Miroslav Lukić)
/Пријевод: Јелена Ђурђевић/

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Лукић: Линија прскања

Линија прскања

Пред поноћ. На западу је севало,
на северозападу и на северу.
Гледао сам кроз прозор. Као да се
распрскавала на реверу
ноћи (напете) наранџаста ружа.
Необична игра хоризонта и свода.
Прво се јави линија прскања,
као на бокалу. Пре но пљусне вода,
пре парапмарчади, линија се
изнутра напне, засребрени.
(Та линија ће дуже да потраје
од непогода и страха у мени.)
Пре но што, с праском, бокал
прсне, линија као усијана жица,
дрхти метално, реско, као вокал.
Курцшлуз: светлосна дрхтавица
претходи треску врата, прозора, грома.
(Понижавајући страх од смрти напрасне!)
На западу је севало. Непогода трома,
приближавала се спорије од крмаче супрасне…

(Пролеће–лето, 1973, Кучево)

Мирослав Лукић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Лукић: Дубока песма немогуће љубави

Мирослав Б. Душанић

Дубока песма немогуће љубави

...О, где сам, где сам то, Боже, ја?
И ко то тако сетно пребира
по диркама клавира. Ко то у мени
тако стрпљиво и нежно свира?

Заборав, рана туга? Све је чудно, и ваздух.
Као на свадби у Кани галилејској
вода се претвара у вино, Дух -
у мрезгу орахову у Гори Лелејској.

Све је прекрасно, златносмеђе,
па и тај рај голубачких крвопија.
Ушће потока, лештар, салаш, павит
и русе косе сеоских роспија...

Све је чудесно, у сутон, на трен.
Величанствен мир брестова. Шибље.
Измаглица низ реку. Сврачак. Пасји дрен.
Белоушка на врби. И у плићаку очи рибље...

Мирослав Лукић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Лукић: Спрам пламена свеће...

Спрам пламена свеће...

Љуља се сенка наслона столице,
као катарка брода;
нисам, малопре, видео своје лице.
Није ми жао изгубљене самоће,
већ самопоуздања.
(Гадим се - изрода!)
Лица људских је све мање -
наличја све више.
Схватам шта је поткопало
моје самопоуздање.
Наказност љубавног чина

налегне на биће као трзај хаубице.
Љуља се, љуља сред мора тишине
сенка наслона столице...

(10. децембар 1989. Око 2 часа ноћу.)

Мирослав Лукић

Мирослав Лукић: НЕПОСЛАТО ПИСМО

© by Blanca Juan Palau

НЕПОСЛАТО ПИСМО

Не, нећу да пошаљем то писмо које сам написао, 
јер писати неком после осамнаест година, 
или после само три године, 
значи писати непознатом и равнодушном -
некоме коме је свет и успех преча ствар.
Најгоре је имати илузију о старим пријатељима.
Већина мојих пријатеља припада оном свету или забораву.
Нестали су у пепелу, и не могу се појавити подмлађени
из пепела…
Нису више ни страшила… Страшила у пољу.
Циганке из Комше, што лове рибу у реци
рукама, као Индијанке у филмовима,
искреније су од… Могу да им довикнем,
да се нашалим мрсно… И неће ми узети за зло…

Мирослав Лукић

Мирослав Лукић: Анђео ћутања

ISBN: 978-86-85201-30-1

Анђео ћутања

(пријатељу, који то јесте)

Песме су запршка искуства
(сваки се стих, као матора кокош, кува
дуго.) Време је мрачно, као магла густа.
Живот је дуг, учмао, епоха – глува!
Ово је земља гробља, врана.
Вране су тачне. Свак' своме јату лети.
Стихови се, ко црква Тршка,
сами собом бране, од шарлатана,
варвара. Песнику дође подршка
од Анђела ћутања, кад се сети.
Од Анђела ћутања (не од адвоката!).
Уметност махагонија је једина, права.
Анђео ћутања њену тајну чува, и
– не живот дуг, епоха, клике – трава...

(Среда, 12. новембар 1997, увече)

Мирослав Лукић

БЕЛАТУКАДРУЗ: MOARA PARASITA

ISBN: 978-86-7315-073-4

Тужна је судбина Цветајеве, Пастернака
и свих оних који нису писали за савременике
већ су се директно обраћали потомцима
Вратио сам се Овде где
Стражари ноћи
с магнетским копљима
надзиру круг
Света
И када сам заиста провирио
на мрачни таван
било је толико паучине
гушће од калуђерске браде
Прашина је била дебела и згодна
да се по њој оре
од јутра до мрака
И било је пуних најлонских кеса
признаница, диплома, похвала,
зарђалих кашика
Читавих свежњева
Преписке с нечастивим
И један прави змај
са Далеког истока
коме су мишеви
начели огњени реп
Секао сам паучину
као саће дивљих пчела
И подизао црепове
Пљуснула је светлост
Са светлошћу је почело
просецање кроз мрачну шуму
Буђење новајлије
Сва спавања личе једна на друга
а свака несаница је различита
Ово сам нашао
у најмрачнијем делу тавана:
Све таблете
које баба није попила
све шприцеве којима је нису боли
све пропуштено
све срушено
све промашено
и запетљано
све што се враћало
као несаница и кошмар
Зло је огромно,
али није у људима безгранично
Бог је навалио на читаве генерације
огромни терет
неред, мрак и ђубриште
И механички ритам распадања…

(MOARA PARASITA, стр. 9 - 11)

Мирослав Лукић

КЊИГЕ СНОВА: НИКАДА НЕЋЕ БИТИ ОНО ШТО НИЈЕ САЊАНО

© by Горан Деспотовски: Mumbled (2007)

Можда сам се управо у сну и након буђења

највише приближио сабластима,

стигавши до међе свога даха, духа,

до погашених лампи девојака

које стрпљиво чекају анђела и стрелца,

анђела да упали лампу,

стрелца да нанишани у погрешну мету

да би на право место погодио?

(краћи извод)

Мирослав Лукић

© by Горан Деспотовски: Mumbled (2007)

"Људи - фигуре - лутке су зауставјене у конфузном и дементном стању у прекинутој радњи и чину који из прошлости емитује колективно упозорење. Ови радови алегоријски и симболични нагоне гледаоца да се са њима идентификује и преиспита сопствено место у друштву, које је у перманентној кризи на глобалном плану, и чије вредности су често изопачене."