Мирослав Тодоровић: У ДАНУ СТУДНОМ ВАТРЕ МИРИС

Драгослав Живковић: Мирослав Тодоровић (цртеж)

У ДАНУ СТУДНОМ
ВАТРЕ МИРИС

У ДАНУ студном ватре мирис

Прене мисао о вечности песме
Плавети хоризонта
Где се књига твоја
О томе с/текла

Самоћа зрна у земљи
Живота зов и вечни говор
На домак тајне
Одблесак стиха
Историје

Свевида клица
У небо загледана

29. 05. 2006.

Мирослав Тодоровић

/Преузето из ВЕТАР ПОНАД ГОРА (Рукопис живота), Издавач СВЕН; Ниш, 2011./

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: МОЈИ ПОСЕДИ

МОЈИ ПОСЕДИ

И видећеш исти сури предео што ће ти рећи:
Нигде ниси био, ништа се није догодило!
                                                           Ј. Христић

ВРАЋАМ се вечно одлазећи
Градина Малич Остреш
Дочекују ме сенке брда
Из нигде се враћам
Са успоменама
У књигама поезије

Старац и странац у родном месту
У реч се слије бол
Сада кад све је сећање ћутање
Из клупка догађаја
Нит песме Сене невидљиве
Речи Речи

Стихови живе тишине
Далеки градови
Планине Реке Африка
МОЈИ ПОСЕДИ сви ти видици
Обриси маглени понад планине Малич
Жудње сена
У спису завичајних ћутања

Ал без гласа
И мога и твојега

Трешњевица, април 1999.

Мирослав Тодоровић

Фотографије: © by Blanca Juan Palau

Мирослав Тодоровић: ДОК ЧИТАМ СТИХОВЕ ДРЕВНОГ ПЕСНИКА

ДОК ЧИТАМ СТИХОВЕ ДРЕВНОГ ПЕСНИКА

ДОК читам стихове древног песника
У априлско рано јутро пој тичији унаоколо
Као из времена овог песника
После толико година открива у трену смисао
Поезије живота и неумитног протока времена
Излишна су питања зашто како због чега
Листић што трепери
Семенка што у земљи се буди
И век твој разасјава
Јасан су одговор који спознајем
У пролећном мирису земље у испарењима историје
Која потвржује и поезија древног песника

Пише о читачу својих стихова после толико векова
Који у завичају удише његову поезију
И преображава при том у древног песника
Не зна више никад неће сазнати
Да ли то Он чита стихове
Ил можда тај древни песник седи у хладу смреке
Гледа у зазелењавање брда светлост видика
Слуша хујање ветра као музику времена

У тами што гусне мед завичајним брдима
Тавног видела стихови само њему светле

Трешњевица, 1.05.2004.

Мирослав Тодоровић

/Преузето из БДЕЊЕ, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину, Сврљиг; број 7, година III; децембар 2004./

Фотографије: Приватна збирка Мирослава Тодоровића

Мирослав Тодоровић: СОЗОПОЛСКИ МОТИВИ

СОЗОПОЛСКИ МОТИВИ

МОРЕ упловило у копно
Венац зграда на обали
Ишчекујуће су загледане у
Линију хоризонта

О томе таласи
Ветар над видиком мора
И небом наспрам

На жалу књига песка
Светлости и воде арабеска

Вечност треном мерена
Виђена у испису трепета
Живе антологије светлости
На пучини и ове песме

Созопол, 9.8.2005.

Мирослав Тодоровић

ЛЕТОПИС СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ — ТРИ ПЈЕСНИКА

ПАРАЋИН 2015.

МОЛИТВА ГОСПОДУ

Владико добри, Надо, Творче,
помози, окрепи, осветли тмушу,
под хитон прими, Слатки Оче,
и моју од греха болесну душу.

Свемудри Царе, слабости ми схвати,
и због њих све тежа сагрешенија,
страх ми од Пресуде пресудом скрати,
награди ме казном, услиши прошенија.

Не презри моленије, макар и касно,
пројави Себе кроз мене, црва,
и дај да, слеп, видим Те јасно,
од хлеба Твог будем најмања мрва.

2.
Кичму ми исправи крстолики знамен,
бденијем сам дугим у помоћ Те звао,
на молитву стадог спасоносни камен,
и капију Царства сузом откључао.

Душегубна беху многа моја дела,
Поново ме, Царе, усини, опрости,
Ти си све у свему, васељена цела
И Видар и Судија свакој мојој злости.

Да не браздам дно, тонем у кал,
земљани сасуд празан да бивам,
већ табор врлина, пенушави вал,
док именом Твојим ја душу омивам.

Милош Јанковић

СТАЗЕ У ВАЗДУХУ 

У ОВОЈ пећини
Вековима је живео
Испоснички с мислима о Небу
У мисао се вазнео
Над овом стеном сада бди
Али само просветљени
У часу судњем
Може свеца да види
Ваше очи мотре пећину
У стени високо без приступа
Још не виде
Да пећина је ова светиња
Око изобиља
Све што души треба
Овде је на домак неба
И не видите још ове
У ваздуху чудесне стазе
Само чудећи мотрите
А још не знате
Да и ове литице
Његово су лице
Видиш како се у песми о томе
Светлост злати
И свој живот како те ка њој призива
Сада знаш да ће Истину спознати
Онај ко се с овог пута не врати
На тој стази у ваздуху
Док води те рука невидљива
Слушаш у мраку
Како и у теби свањива

Мирослав Тодоровић

ПОВРАТАК

Добар дан Светлости Дошао сам кући
Не умем да кажем где сам досад био
Ни чији сам живот духом испунио
Могу од среће овог трена пући

Господе Благи Над Светима Свети
Опрости ми грехе и друге лудости
Хоћу и даље да останем дете
Или ме не шаљи без Твоје мудрости

Доле је најгоре: све је посрнуло
Још биљка и звер имају милости
Путем према паклу стадо нагрнуло
А пакао им срастао уз кичмене кости

Твоју Реч поштују птица и цвет само
И деца док су анђеоске душе
Доле се отровним осмехом гледамо
Док нас године и болести суше

Добар дан Светлости – стигох најзад кући
Био сам ти близу а тако далеко
Мука и јаука толико сам стекао
Да ми је доста за триста живота

Мирослав Димитријевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: ИЗ ПЛАВЕТНИЛА

ИЗ ПЛАВЕТНИЛА

ПРЕ најезде нових митова
Богови су се преобратили у облаке
У архиву тишине видело реченог
Слажу се црни слојеви светлости
Све што ће једног дана остати
Да ником буде књига тамна
О ничему

Из плаветнила одсјаји
Мита и егејска плавет
Небеској се отвара и ти видиш
Пејзаж вечности с Олимпа

Таласи запљускују обалу
У штропоту воде мрмоље векови
Шта је тај универзални говор
Са чијег огњишта светле варнице

Отисак светлости
Скривен у мраку
Чуо сам у тишини манастирској
Истину књига за реч о томе
Из које чујем време будуће
У плаветнило загледан

Литохорно, 10. 06. 2012.

Мирослав Тодоровић
/Преузето из ГРЧКА СВЕСКА/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: Само моја песма

* * * 

САМО моја 
песма зна како 
у себи вриштим 

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: ГРЧКА СВЕСКА

* * *

НЕМА их
Ни у униформама их нема
Ови око тебе то никако
Не могу да буду
Спокојан си јер
Више те не мотре
Не прислушкују
Не отварају твоје мисли

Ослободио си се
Ходиш
Гледаш
Дишеш
О томе у мислима
Песму већ пишеш

И не слутиш да те одасвуд виде
Да те из свега чују
Да у твом спокојству
У твојим мислима
Заверу одавно кују

Мирослав Тодоровић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: Стихови самоте

СТИХОВИ САМОТЕ

ПРАЗНО У КУЋИ. Пусто у души.
Замрли гласови. Зидови се руне.
Туге моје облаци плове.
Магле се приче. Не сећа
Глас више. Она лице,
Видела сене у часу сванућа.
Светле светлости сенке, то душе
Слуте истину пута. У благој тами
Просине век. Слова земна, тмуше
Искре. Књига ова, у осами
Слика сећања виделом овог дана.

Постоји све чега нема...
Ћутим, и гледам
Послове које само време обавља.
Ал, за живота човекова
Само трепет лиска зашуми
У сну претка кога нема.

О, колико је гласна ова тишина
У глувилу ноћном, у кући без чељади.

Ноћ без сна сенке бивших призива.
(Јесам ли? ова мрља мрака!
У тами, светиљка око).
Зашуми у воћњаку, а међу брдима
Тишина прастара о вечности хуји.
Сипи празнина, буја света хумка
Оностране светлости и успомена.
Без људског гласа, без јаве
Ал спасоносно.

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: ЗРНО, БИБЛИЈА

Мирослав Тодоровић

ЗРНО, БИБЛИЈА

Песнику, Мирославу Душанићу

ДРЖИМ на длану зрно
(Или ме то зрно на плећима мојим носи
У другој слици чује се овај призор)
Зрно свезнало што све памти
Све хранило
Путоказ свему било

Горска река историје тече
Кроз библију зрна које држим на длану
Ово мало зрно пшенице
Веће од сваке планине

Прође путем праисторија
Црну рупу миленијуми населише
Поново Вавилон-ска кула зида
Виртуелна с друге стране вида

Прођоше списом векови
И народи многи у јаругу таме
Из зрна пепео тишине чуо се
Над књигом овом смењивали
Векови – Ноћи Дани на начин траве

Држим зрно на длану
Виделом светли пуна песма
Без краја
Све повезује дахом земаљским држи
И кад раздваја
На окупу свеТ држи спаја

Све што је било
У зрну зрном сјаји
Што се изгубило
У зрну се пронашло

Мотрим како кроз зрно
Пролазе векови како
Народи у Реч замичу
О зрну у зрну будућу у древној
Живе причу

Мирослав Тодоровић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: ТЕРЕНСКА СВЕСКА

ТЕРЕНСКА СВЕСКА

Суштина није у злату свечаних сала и одаја
Него у патњи сиротиње
и јаругама развалина
                                                    А. Тарковски

ЖИЗНИ ПАТНЕ СЛИКЕ СКУЋИШЕ
Теренску свеску лутних адреса
Судбо грдна земља тврда високо небеса
У пустоши вас век случише
 
Кућевници голи Слика се томила
У маглици затљате силуете
Призори заторни прича је домила
Књигу жизни Грдне сцене сплете
 
Поскитане скраси песма душе
Жалобна истина – Худе слике
За причу нема се каде Расуше
Се сећања памти невољнике
Теренска свеска лутних адреса
Мучи земља ал не маре небеса

1970 (1990)
 
(Свети мученици, 1998)

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодорвић: Писмо о томе

Писмо о томе

НИЈЕ ли и Књига моја
Само кап у океану књига
А ја сам у потопу
Кап из кише само
За писмо о томе
Из које вапи Глас

Коме

Ил је Књига моја
Зрно песка у пустињи
Што сваким зрном – књигом
Пустош света увећава
И бива видик
И бива јава

Свему

Не хајући за књигу
О томе
Што се у тишину
Свету света слегла
После свега

Сићево, 24. јул 2003.

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: Таласи, песништво

Таласи, песништво

ДАНАС сам плима и осека
Списа ових мапа пешчана

Апстракција поприма облик
Ветар је градиво њено
Пророштво

Уче ме таласи песништву
Све те промене из истог у истом
Вазда другом

Ремек дело мена светли из обличја
Са ветром у небеским једрима

Хуји из трена у трен
Таласа симфонија

Ја сам посматрач
Хрид овог списа
У фатаморгани песме
Пусто острво именом Мирослав
Екуменски ветар је ваљао на хоризонту
Лавиринте слика са облацима између мојих речи

(Созопол, 15. 8. 2005.)

Мирослав Тодоровић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: ПРЕДЕЛИ

ПРЕДЕЛИ

Поезија указује на тајне природе
и труди се да их реши сликом.

Гетe

1
ПРЕДЕЛИ виђени предели до/живљени
Предели што се у сну и из сна јâве
Предели што и заборављени у нама бораве
Предели чежње повратка и јаве
Слике с мислима путујућих стихова
Даљине што још увек зову плаве
Призори
Сећања и присећања стишана у боје ове
Међ речи наше
Предели после свега
Само разговори

Предели земаљски
Предели књиге
Предели Лица
Обриси плаветне измаглице
Чујеш боје
Дах гора шум мора
Нетремице
Испред песме слике
И сам дашак јеси оне измаглице
Што понад у зеленом горе
Немерљиве даљине призива
И светли
Осветљава
Бива

2
ПРЕДЕЛИ који те памте
Предели што се у сну твоме злате
Призиви пута и даљина
Сада слике
Све што је за дах слике-песме пре-остало
Да нас у пределе своје врате
У светлости сутрашње преобрате

Предели твоје наде
После свега
Само песме трачак
Усхити између
Бити и не бити
Предели бојама зачарани
Предели исти а увек други
Предели тајновити

У мисао твоју сливају се одјеци
Предели живота слика
Предели речи
Сјаје бојом свејезика
Што из бића затрепери
Да те јавком својом опомене
За час слике из твог даха
Са пределима што сећања су
Успомене

Предели изван нас предели у нама
Призивају да се у Тамо запутимо
Да спознамо ТО што видимо
А далеко у нама јошт слутимо

Мирослав Тодоровић

Мирослав Тодоровић

Мирослав Тодоровић: Станиште поезије

© by Перо Васлић

Станиште поезије

ГЛЕДАМ видљиви текст праскозорја
Ја јутрос дрво врх Клика
Спознајем идеал Поезије
Видљив у јутарњој светлости гора
Између мојих стихова
Бистрила се нарација пејзажа
 
Знам Поезија је судбина
 
На трен очара мој поглед сенка јастреба
Из грма зове клизну у зелену буру шуме
 
Овде је Станиште живе поезије
Све што је било што је записано
Јутро је и ова брда унаоколо
Моје речи преображене у видело
А ја видим себе у вилинској измаглици
 
Млада светлост јутра обасјава брда
Пробуђена радошћу живота јер пролеће је
Низ горске урвине снегови броде
Бистри се у стих видик
Из трулог пања помаља кукурек
Блеште стихови живота у облаке преображени
Светле на све четири стране
 
Чујем их из земаљских списа
Чујем и преображавам у горско зеленило
Које зна шта је Поезија
Које шуми језиком миленијума
Разлистава у живот у шум После свега
 
Април, 2005.

Мирослав Тодоровић
(Спрам расутих звезда, 2007)

© by Перо Васлић

Мирослав Тодоровић: НИЧЕМ

***
 
НИЧЕМ
И већ сам РЕЧ
Зрно повесмо
Сплете миленијума тмине
У листић светиљку
Овај пламичак траве
 
Душа предака
Призива
После свега
Светлост-и кап
Речник глине
И тишине
 
Живот мој
О томе књига

Мирослав Тодоровић

Мирослав Тодоровић: Пустињска ружа

Мирослав Б. Душанић

Пустињска ружа

СПОЉА земље со Суштина

Ударом када се вештим отвори
Засја из ватре стварања
Разум боја Јутра амбис

Доба су њене
Изван мера људских
Држах је у рукама
На беживотном Шотел Ђерићу
Видном пољу и ове песме
Опомене

Мени који све то гледах
Теби који не слутиш
Да све ово постоји
Не знајући да ли је кошмара сан
Или се то сан јави овој руга

Опомињајући ме муком свих књига
Иза запис амајлија
Смисао Облик Реч
Пророштва поезија

Ал повратка нема више мој Мирославе
Казује ми у сну онај
Што проповеда бајку о васкрсењу

Мирослав Тодоровић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: ПОСЛАНИЦА ЗРНОМ

Едиција ПОЕЗИЈА ЖИВОТА / Библиотека ХОРИЗОНТИ (2012.)

ПОСЛАНИЦА ЗРНОМ

О-СВИЋЕ зрно-м
Из земље светли
Песма живота
С твојим мислима Мирославе
Док писа годишњим добима
Огњиште је тек књига
Памти нас светлост
Са зимским причама
У будућим стиховима

Ja сам у том зрну
Колико и у овом брду

Сада знаш Истину
На домак поезије о томе
Листам
            Светлим

Светлост нас гледа
Из мојих стихова
С душама предака

У земљи коју  
Јутра овог припремам
За посланицу зрном

***

СВЕТЛОСТ из зрна
Светлост Реч-и
Памти над списом видело
У мојој руци
Древни језик земље  
Из којег ничу
Песме о томе
Огледало богова
Зрно Лазар
С Исусом
У стиховима овим

Устајем из земље
Светлост мојих стихова
Разлистава јутро

Мирослав Тодоровић

Мирослав Тодоровић: У сјају литица стихови

Мирослав Тодоровић (приватна фотографија)

У сјају литица стихови

На СТЕНИ остављам песму о мору
Да је таласи доврше

За распру таласа и стења
Нема речи доли њиховог језика

Речи којима ће сјај литица бити огледало
Као миленијуми што су само пламичак
У испису таме историје трепет
Тамо где сва хука времена почива

Као вечност што по ђубришту времена
Дима прамичак у спису моме налази

Затичем са сунцем на хоризонту
На песку рукопис поруку
Одразе ноћних сенки са
Религијским љескањем таласа

Који су спрам небног сјаја
Са обалом зборили
Љуштуре шкољки зелене пласке алги
Ево и комада дрвета
Које се домогло свог копна

Море ће до/певати песму о мору
Талас се распршава о литице
Опис у књизи буре отисак само
Талас за таласом обасјава
Све/т до записа

(Поморје, 22. 8. 2006.)

Мирослав Тодорвић