Мирослав Тодоровић: Листови на ветру (13. август 2014.)

13. август 2014.

Косим траву између нових малина. Ведро. Сиодим на Дивљаку да узмем пошту. Хучи мутна Морава. Газдарица „Југотрејда“ каже да још не исплаћују. Треба да се донесе уверење о држављанству. Прошлогодишње не важи. Све чине да што касније плате. Стара прича. Претопло... Буја трава, као да је хемија подстиче. Ускоро ће нам давати хемију против хемије. И тако све док не затрујемо земљу а онда ћемо све поново. Читам Андрићву приповетку „Мустафа Маџар“. Свет је пун гада, каже Мустафа.

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: СЕОСКИ ДНЕВНИК (фрагменти)

СЕОСКИ ДНЕВНИК (фрагменти)

Уносим овај дан у свеску, уз духовну и медитативнау музику. Рад. Беог. 2 програм 19. Франц Лист: Естергомска миса.

***

Смрт је на селу 

очигледнија 

и искренија

Сви знају

у какву су га земљу закопали

какву је земљу оставио

Жена 

копајући кромпир

реже ашовом лице покојног мужа

(Владимир Бурич: Кад будем стар као земља, Градина, 1988. Превод Михаило Игњатовић) нема више ни Градине, отишао одавно и Михаило. Писао је рецензију за моју збирку Испис таме. Сећам се професора Михаила, оснивача Књижевне колоније Сићево…)

21. април

Облачно, небом таласи облака, хуји ветар, плове острва, сиви, бели, тамни, сенке преко пејзажа плове, преко још сивих шума букових, у којима пламте беле крошње дивље трешње. Разлистали се брезици светле крпице зеленкасте на плећима брда. Из дана у дан зеленило снажи, а ја мотрим ове пејзаже брда и утапам у њихово зеленило. Пејзаж је песма коју облаци сенкама дописују. Окопавам малине, тегобно, а из  влажне земље  трава већ сутрадан се диже и ја.

Чујем шапут траве. Казује:

                       Ја сам трава; ја покријем све.

                                       Ја сам трава.

                                       Пустите ме да радим. 

                                      

                                       (Карл Сандберг)

Нигде живе душе, само цвркут птица. Гракне гавран. Хуј авиона. Поново почиње киша росуља. Јавља се песник Димитријевић. Јучер сам му посало текст о његовој збирци песама „Златно доба“. Обрадовао се тексту, задовољан мојим мишљењем о њ поезији. Добро је да сам својим текстом обрадовао песника заточеника поезије. Данас кад су и од поезије и књиге сви дигли руке има још верника песме и речи. „Џабе пишеш, џабе дангубиш, казују ми моји сељаци, терају лакрдију“.

Завршио сам са окопавањем малина. Очистих траву око три вишње окопао трешњу коју сваке године мраз обере. Али зато цвета у мојој песми. Седим на буковом трупчићу, уз цвркут птица, зуј пчела исписујем ове редове.

Прозраци, између облака сунчева светлост шара пејзаж. У подне поново груну талас тамних облака. У мислима настојим да их усмерим преко Остреша. И заиста отпловише, за њима стиже нови талас…

***

Расцвали се маслачци –

златници у трави

Радост у погледу

***

Мотрим како бумбар када приђе цвету снажније забруји крилима, јави се, а затим слети по своје следовање.

Мирослав Тодоровић

                                                    /ПОГЛЕДАТИ ВИШЕ/

Фотографије: Чедо Васлић

Преписка са Вујицом

Мирослав Тодоровић и Вујица Бојовић (фотодокументација „Заветина“)

Преписка са Вујицом
 ( Из књиге „Листови на ветру“ - Миросав Тодоровић)

«Данас чак и улична руља, звана фудбалски навијачи, прети издајницима, да не говоримо о тзв. патриотским политичарима (који ни мало нису гадљиви на крађе, пљачке и криминал). Зато с чуђењем читам да озбиљан интелектуалац говори озбиљно о издајницима. У Србији свака власт и моћ прогласи непријатељима оне људе који проговоре о насиљу власти, укидању слободе мишљења и говора. Тужним ме чини што многи Срби још жале за Титом, Ранковићем, Пенезићем, Милошевићем, Шешељом, Арканом, Легијом и удбашком хунтом. Зато јесте завладала апатија међу моралним и мислећим људима. Светина, прикључена пола века на телевизор, чека само нова хапшења и погубљења на тргу, верујући да ће се после тога успоставити правда, или ће је неки вођа повести у нови устанак, односно рат. Каква демократија, закони, слободе, трице и кучине! Ко је од рада и памети видео фајде?»

20. фебруар 2013.

Вујица Бојовић
/Преузето са блога Мирослава Лукића/

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: ПЕЈЗАЖА ОВИХ СТИХОВИ

Данас ми је био лијеп дан, добио сам најновије записе ЛИСТОВА НА ВЕТРУ...
«Драги ИМЕ-њаче, ево мало лектире, мојих листова на читање и критику. Шаљем колико због песме Теби намењене, толико што си једном приликом написао да ови листови нису узалудни.. Ето, био си на овај начин међу мојим горама.»
... И нисам одолио, ишчитао сам их у једном даху. Обожавам те ЛИСТОВЕ, обожавам те „успутне БИСЕРЕ“...  и надам се, да ће једнога дана доживјети ту судбину да буду укоричени... За овај блог ћу ускоро направити један мали избор, а сада нудим само ПЈЕСМУ...

ПЕЈЗАЖА ОВИХ СТИХОВИ
 
                  За Мирослава Душанића

МОТРИМ пејзаж
Мотрим древну поезију како разлистава
Поетику логоса и све склапа универзално
Док песници још увек траже златно руно метафоре
Што ће све сабрати и као јутарња зора
Отворити лист песме пророчки исписан

О томе облаци небом хуј ветра понад гора
Видело зелене тишине пролећа и пејзаж
Из којег мотрим слике речи
Док ветар хуји понад гора свевремено

Гракће гавран чују тзв симболи епике
Истину вечности тумачи трава
У њој књига наших наслови
Невидљиве странице песме и
Пејзажа ових стихови = слике

Трешњевица, април 2015.

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: Листови на ветру (22. мај 2014.)

22. мај 2014.

У кафићу "Хавана" прегледам пошту. Јављам пријатељима када ћу бити у Ниш(у). Неуморни Мирко Лукић не посустаје са својим Сазвежђима. Не предаје се, ради оно што би требало да раде институције. У нашим институцијама културе су они што не хају за културу. Од суседног стола стиже реченица: "Ама није ми жао што копам само када сам њега видео са мотиком. Био директор, сада када је гробу на вратима копа на очевини. Стигла ђеца, посла нема, дошо ђаво по своје."

Човек прича. Смеје се, радује... Србин, више воли туђу невољу него своје добро. Ама човече нас само несрећа може да опамети. На кратко. Прича ми покојни ујак што је био у заробљеништву. Казивао шваба, ви Срби кад се наједете мислите да никада нећете огладнити.

Погледам, два средовечна мушкарца расплићу причу. У разговору су и речи стигле са ТВ екрана: комуникација, компатибилно, ресурси...

Идем у Шевељ. Брана на Рзаву, хук воде... Мирише багрем... У повратку, продужим у Клисуру. Седнем на клупу поред чесме и слушам хук воде.

Јави се песник М. Д. Ј.

Под смреком бележим ове редове. У мом видном пољу су цветови перунике, салаш, зеленило што буја обасјано сунцем. Понад у боровима хуји ветар.

Чује се све што је прошло, што ће бити, и што ће се поновити...

* * *

шолопати - прича без смисла

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: ЈЕСЕЊИ ЧОВЕК

И баш ме брига шта ће ко да мисли. Свијету се ионако не може угодити. Неколико пријатеља ће ме разумјети, и то је довољно. Тјешим своју душу. Поново преписујем. Поново су то ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ. Овога пута јесењи сонет, који је објављен у Вечерњим новостима — Култура, 03. новембра 2012.

ЈЕСЕЊИ ЧОВЕК

ЈЕСЕН и твој живот стиже.
Празне њиве, убрани усеви. Вране
И кроз твоје дане. Све ниже
Небо је, а крошње голе, цвиле гране.

Тражио си себе залуд по свету.
На кућном прагу старац у тишини
Ћути у свом потоњем сонету.
Сушт свега мотри у нигдини.

Призва те даљина плаветнило.
У њ видиш све што ће бити.
Позно чујеш све што је било.
Душом стиха хоће ли се поновити?

Питаш се већ јесењи листак.
Ал, чујеш студ, онај зрак, и мрак.

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: Листови на ветру (фрагмент)

***

Милићу, како ти је зет Рашо?
Ко зета сматра за род, а магарца за стоку није човек, одговара ми брат од стрица Милић.
Знам то, него како је Рашо?

Преписано са споменика Тикомира мог деде

Западна страна 

Пред овим
ладним
спомеником
вечити са
нак бора
ви неумор
но тело
Тикомира
М.Тодоров
ића из Тр
ешњевице
који пожи
ви 46 год.
а умре 20
августа
1937. г. као
кадрова
чки десет
ар учесто
вао је у ба
лканском
и европс
ком рату
и тешко
после /

Источна страна 

Ево гроба где
лежи сирома
где  с одмара
тело од умора
где се равња
просјак с царе
вима
земља мајка
даје сваком
мира кој сиро
ма амо да ужи
ва

Спомен поди
гоше му супруг
а Даринка
синови Драган
Дојчило  и Моми
р  да се умес
то оца до вјека
тјеше
------------

Лишај и маховина разједају слова
Плаветна и црвена боја тек у покојем још је слову
Сунчано и тихо. Запалиo свеће.
Овде се године не броје.
Трава и аптовина покривају гробље. Орах се разгранао, три смреке  разрасле.
Ћутим у тишини, чује се пој кукавице.

Само се  у воденици понавља два пута, каже М.
А тице у крошњама дрвећа цвркућу ли цвркућу.

Мирослав Тодоровић

Библиотека АБВГ - Странице посвећене једном писцу који ствара далеко од очију најшире књижевне јавности

 

Фотографије: Мирослав Б. Душанић