Мома Димић: СУСРЕТ У ГОРЊАКУ

СУСРЕТ У ГОРЊАКУ

Гласна је за своје године Млава
То прво изрече
Осмехујући се мати Марта
Најмлађа монахиња горњачка
Седећи у кухињи
Међу кошницама и дудињама
Чекајући телефонски позив с неба
Молитва свеће и цвеће
Од књига је одвојише
Ал' читала је ето
Извињавајући се притом
Што на бели лук мирише данас
С потписом овог намерника
С једног листа
Већ је томе три десетљећа
Где ја тамо чак у Америци
За своју ногу тражећи
Ципелу број четрдесет осам
У црначкој улици главној
Тумарао свуд
Узалуд

Мома Димић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мома Димић: Двије пјесме

ЖИВЕТИ ИСПОНОВА

Тешко је живети кажеш
А замисли како би било
Испонова до најситнијег бода
Проживети оно
Што једном беше
Што си већ разгртао рукама својим
Слутећи да ће то стећи исти баш онај кров
И нешто дима у провидљивом бескрају
ваздуха
Морао би створити и све те
Што су из потајице у тебе пиљили
Не дојављујући ти се дахом својим
Нити си се ти досећао како међу њих да
банеш
Нити су ти тог часа били потребни
Замисли да се јаве телефоном
Сви они који су некада живели
С осмехом својим ко кликер округлим
Па још мноштво живине с плота да прхне
Ко онда обузето својим бесмисленим
квоцањем
Колико би се цветова морало да отвори
Сећајући те на оне ретке падобране
Чије ваздушасте куполе до непостојања
Надоле вуку трупла налик на корење
мртваца
О та ваздашња коцка ваздуха међу нама
Уз њене бридове думбарају нам срца
Унапред уназад
Бушећи насумце пролазе такозване капије
времена
Ко беле тачкице на коцкама коцкарским
Ил оне за не љути се човече
Тешко је живети изјутра
Тешко на поледици ноћи
Док стих још не бруси земљу
Тим својим тоцилом сунчаним
Сви привидно мртви привидно спавајући
Човек је ипак здружен с тима
Што посао свој обавише на земљи
Небо још освајајући степеник
По степеник

ПАЛИКУЋА

Година прегршти
Чупаних све
С горње
С доње вилице времена
Тај с десет
Хоће ли икад да схвати
Колико је лета седамдесет
И још свега корака пет-шест
А обојица знају
Итекако да је здраво
Кад се већ само олакшаш
Чучњем испод неког дрвета
Маколико беспомоћан
Све до очњег вида
А да не говоримо кад се исто тако
Ослободиш кичменог режња
Исто тако слезине
Коју је крв напустила твоја
У утроби распрсла
Певао си и заборавио ниси
Ослони се о тело своје
А час је да се каже
Тело моје на мене наслони се
И ране
Кроз које стиже нам
Велики паликућа

Мома Димић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мома Димић: ВЕЛИКИ ПАЛИКУЋА

* 28. фебруар 1944 - † 08. јун 2008

Понекад путујем никуда 

Ја који сам одавно већ
склопио савез са свим путевима
са свим часовницима
па и онима што занавек
да раде престаше
изађем понекад до
станице аутобуске
Седнем уз чашу воде
загледан у даљине
што се разилазе
ту одмах
убележене већ у рецкама
гумених точкова
Ресторан се двапут на час празни
следећи неумитно кретање казаљки
Ево, пуни је сат
и путници се гужвају ломе
грабе
сваки на свој перон
и полазак
Само време и ја
терамо и даље по своме

Мирослав Б. Душанић

Подземна железница

У исту улазиш опет
пећину
из које се излази
ко да у њој ни био ниси
никад
Кртичњак се разори
под звезданим точковима страшним
под пазусима несаних утви
и ево отуд
световима доњим
призивамо једни друге
у очају
ко што чине већ мртви

Мирослав Б. Душанић

Зид

Уз зид притеран
Док упредаш
С прста на прст
Све којешта
Ко пусти паук крсташ
Још увек одлажући доба
За свој крст
Сумрак се спушта
Више дрвореда
Па у собу ту
И преко пожутелих ребара
Пећи на пару болничку
Још једно светло не пали
Ионако сва већ горе
Тамо доле
По друмовима

ISBN: 978–86–7191–160–3