Phantomschmerz Ich war aufgewacht, doch hätte ich nicht gerade schwören mögen, dass ich wach war. Über dem Bett eine Zigeunerin in Schwarz, mit ihrer rauhen Hand streicht sie über meinen Bauch, bricht Lehmbrocken ab, vertreut sie in alle vier Winde. Knüpft mir die Nabelschnur auf, nähert ihre Lippen, saugt grünen Schleim, Blut von Tieren und Pflanzen, die mir Nahrung waren. Schneidet mir den Schluck in der Kehle ab, Erleichterung tritt ein. Warum will es mir nicht einfallen, wer ist diese Frau, die still vor sich hin murmelt, die noch kein menschliches Ohr vernommen und die verstummt, noch bevor ihr Mund einen Laut gebiert? Jovan Nikolić
Fantomiskeri duk Me upre uschtijom, ham akan menik naschtig armaja tschitschomahi, hot me upre som. Pedar o vodro jek Zigeunerin ando kalipe, pre raui vaha pedar mro per kosel, luamakere gruschi tel phagel, hintinel len ando cile schtar bavla. Gombolinel mange i pupakeri dorik upre, pasche tschil pre voschtscha, pil seleno tschungaripe, rat le marhendar taj flaunslinendar, save mange habe sina. Tschinen mange o schluk ande mro kelo tel, lokaripe al. Soske na kamla mange and te perel, ko hi aja dschuvli, savi loke angle peste angle vakerel, sava meg nisaj manuschengero kan esbe lija taj savi nemali ol, meg angloda lakero muj jek alav ol? Jovan Nikolić
Alfred Ullrich: Reflexionen zu Jovan Nikolic „Zimmer und Rad“ I
Alfred Ullrich: Reflexionen zu Jovan Nikolic „Zimmer und Rad" V
Alfred Ullrich: Reflexionen zu Jovan Nikolic „Zimmer und Rad" VI
Alfred Ullrich: Reflexionen zu Jovan Nikolic „Zimmer und Rad" VIII
Шта нам можете рећи о пореклу, односно генези српске народне песме?
Лирске или „женске” народне песме, по свом пореклу и по мотивима које носе, већином су старије од епских. Оне су оно најстарије што имамо. Оне су наш истински културни почетак, и по свом духу и по свом пореклу древније су од споменика писмености нашег средњевековља, каже наш угледни песник и академик Миодраг Павловић.
Српска народна песма, дакле, има веома дугу традицију. Од 14. века, нарочито на владарским дворовима, помињу се наши свирачи, певачи, добошари. У једној Душановој повељи помиње се Преде свирац, а 1335. године у Дубровнику знају за Драгана, трубача из Призрена. Године 1415. српски гуслари су на двору пољског краља. Доментијан, биограф Светог Саве с краја 13. столећа, бележи како је краљ Стефан Првовенчани, „када је за трпезом седео, тимпанима и гуслама, као што то чине владари, увесељавао своје великаше”. По тексту би чак могло изгледати да је и сâм краљ свирао, а вероватно и певао својим гостима, али је сасвим извесно да је волео музику. То је пут српске народне песме, који је утрт ногама племените аристократије. Зато је она толико опстала, јер се на стаменим темељима универзалних вредности доброг и лепог рађала.
Шта нам можете рећи о квалитету текстова и музике наших старих завичајних песама? Може ли се та традиција без претенциозности назвати ,,српском класичном музиком”, ако узмемо у обзир изворно значење латинског појма classicus (= узоран)?
Кренуо бих од вашег другог питања. Велика је истина да српска народна музика Косова и Метохије представља праву и најзначајнију класику уметничке речи стварану вековима. Најраније народне песме Косова и Метохије могле су настати још пре средњег века, каже професор др Владимир Бован. Са сетом и радошћу сећам се свога детињства и младости проведених у Призрену. И данас су ми свеже слике из башти у касно летње поподне: жене седе у сенци јоргована, разговарају, пију кафу, везу на ђерђефу и – певају. А призренске песме, стваране деценијама и вековима, натопљене су лиризмом благог поднебља и људских осећања, као и ритмом прохујалих времена. Те песме су врло разноврсне, а мелодијски танане, као што су били танани чувени филиграни које су израђивали стари призренски мајстори – кујунџије. У њима нема места дерту. Када се оне изводе или слушају, не ломе се чаше. Понајпре, оне су нежне, отмене, господствене. За песму Разгранала грана јоргована, покојни Бора Илић, дугогодишњи музички уредник у Радио-Београду, рекао је да у себи носи лепоту и карактер Моцартових менуета.
Одлика, дакле, песама које су мој живот, јесте: узвишена порука, истицање моралних вредности, литерарна префињеност и одушевљавајућа мелодијска структура, што је живо сведочанство естетске надарености српскога човека. Ако ово није узорно и за углед, а шта је онда!
У каквој вези, по Вашем мишљењу, стоји православна вера и музичко предање чији сте својеврстан носилац?
Призрен. Утемељен по узору на средњевековне византијске метрополе, овај град, као државно средиште, претендовао је, с правом, да буде центар свих дешавања од значаја и вредности. Тако је – постоје многа сведочанства – у Призрену и околини било преко триста шездесет православних цркава. Ромејска култура, философија, уметност, а пре свега вера православна, која је очарала изасланике чувеног кијевског кнеза Владимира у своје време, у мом завичају је била с пажњом негована, те је ухватила дубоког корена. Мислим ‒ или, боље речено, тврдо сам уверен ‒ да Православљу дугујемо све оно што је вредно у нашем народном музичком предању, али и уопште, јер је њему својствено да рађа и одгаја само оно што је достојно човекова имена и образа.
/Преузето из ВИНОГРАД ГОСПОДЊИ, Лист православне Епархије бачке; година пета, Нови Сад, март - април 2010./
Пливам не толико вешто колико панично. Обала је далеко дно дубоко небо високо. Нада ми је једина у твом оку које ми шаље сламку и осмех. Бићеш спасен рече ми галеб и слете на моју главу. Вребајући златну рибицу која ми стаде на пут. Заврши с тим - одговорих му. Понестаје ми дах, птицо. Драгољуб Фируловић
Управо ме америчка софтвер-фирма „Oracle“ (специјализована за банке података) и француски телекомуникациони систем „Alcatel “, обадвије са сједиштем у Colombes (Île-de-France) Француска), шпијунирају и копирају све моје текстове са блога... Ма нека се носе у материну!
Некултурна, ал' ажурна Кажу да отмјеност и култура Захватају и најзабаченија села – Све се мијења Само српски чувари реда Остадоше и даље „шљам и биједа“ Никако да се промијени слика "Драгог нам лика" Из Историје: Нико не смије Да вас бије Осим Српске полиције Ногом Шаком И кундаком...
Мирослав Б. Душанић
Die Welt steht Kopf und Du tust nichts. SCHÄM DICH! Es werden Menschen unterdrückt und Du tust nichts. SCHÄM DICH! Die Natur packt all ihre Gewalt aus und Du hilfst nicht. SCHÄM DICH! Menschen müssen mit Hartz 4 und ohne Arbeit und Nutzen vor sich hinwegetieren und Du nimmst es hin, SCHÄM DICH!
