Наташа Андрић: ГДЕ ИМА ДИМА ЈА СУМЊАМ НА РОШТИЉ

ГДЕ ИМА ДИМА ЈА СУМЊАМ НА РОШТИЉ

На полицама живота, осуђивање је увек сјајнија и траженија играчка од расуђивања. Некима се небо отвара над главом, а некима се простире под ногама. Узалуд се тражимо и прижељкујемо сударе, кад су нам путеви толико различити. Пустите децу да падају и гуле колена и дланове, иначе ће вам одрасти у људе који тромо ходају, тромо мисле и замотавају крста. Количина будалаштина просутих овде, није сразмерна ничему што је човеку познато да би се упоредило. Све добре приче које су преживеле простор и време биле су нечија мука и несаница. Ако неко тражи Тугу да јој наплати неке дане и изгубљене осмехе, нека је потражи у мом свету. Ми смо прихватили Усуд, мирно, без гласа. Катастрофу живимо као свакодневицу. Свако има невидљиву грбу и нико више није млад.

Кад миришем на сузе, кад тврдим да сам добро и кад нико не примети да нисам. Кад немам план, па ходам насумице, рукама у џеповима стискам време да спорије цури. Да те сретнем. А то што ти спаваш не чини те пријатељем (непријатељ наводно то никад).

Хајде да никада немамо онај, ни сит ни гладан, измирени осећај који оставља простор за схватање шта још све недостаје у животу. Једина лоша ствар у изоштравању жеља је моменат, кад тачно знаш да ти се наслања лице на малу овцу, а немаш је...

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: ИСПАТИТИ ФАБУЛУ & РАЗУМЕМ ВАС У ПОСТХУМНОСТИ

ИСПАТИТИ ФАБУЛУ

Нагутала сам се усамљености у великом граду, међу гомилом људи. У провинцији знаш на чему си. Ништа је опипљивије.

Умеју људи да им се од уздржаности привиђа финоћа. А умем и ја да се изненаде. Све долази из главе, а одакле долази глава? Дупе и глава као да припадају различитим особама, никако да се деси тај фамозни прелазак. Ништа то народ неће позлатити, браћо и сестре. Ако желите да видите звезде, само јако опалите главом о висећу кухињу. Не питајте како знам.

Наташа Андрић

РАЗУМЕМ ВАС У ПОСТХУМНОСТИ

Окупатори су бар стрељали! Сада идеш улицом мислећи да имаш живот! Е то је окрутност! Плашим се да ме не прострели нечији залутали поглед на свет.

Право да опраштају, имају само атеисти. За вернике је опраштање у надлежности свевишњег, изузев дугова.

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: КАД ИСКАЧЕШ ИЗ КОЖЕ, ИСКОЧИШ КРОЗ ПРСТЕ НА РУКАМА

КАД ИСКАЧЕШ ИЗ КОЖЕ, ИСКОЧИШ КРОЗ ПРСТЕ НА РУКАМА

Здраво свима! Сунце боји јутро као сликар платно док симфонија цвркута птица... шалим се, кафа је једина реч која одзвања јутром.

Каже се: „Здраво” да се зада тон разговору, да се болестима зачепе уста. На питање: „Здраво, како си?”, нема смисла одговарати описом где те све боли.

Изаберем онај најтиши ћошак у соби, рукама обгрлим колена и душу вежем најчвршћом алком. Да не скита циганка!

Треба почети смрћу, пребринути је у старту, да нам не гура после клипове у точкове.

Сећам се када ме је мајка звала да очистим пшеницу.

– Нема пуно. – каже, а мени се чинило да је на столу пшенице, као да је свака војвођанска њива донирала џак.

Бацила сам рукавицу у лице овом дану. Увод у сачекушу свих изазова који су ме напали.

Најбоље мисли су остале испод туша. Независне мисли траже отцепљење од нормалног тока размишљања. А лепе су и заводљиве, штета да им не учиним по вољи…

Држим пламен илузији да не угасне, опеклим и отеклим прстима, опеченим јагодицама чувам од ветра.

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: ВЕЋИНА ЈЕ ОВДЕ САМОРУКА

ВЕЋИНА ЈЕ ОВДЕ САМОРУКА

Један трг сместим у реченицу и гледам како сви ти људи, један за другим, улазе у причу. Толика је гужва у етру, да се неки догађаји сударе и падну на ливаду. И никад не сазнамо шта је то путовало ка нама. Толико сам лоше причала о њему, да комшилук није имао шта да дода. Дие, не питај...
Прогањају ме духови свих безобризно бачених цигарета на станицама... Минут ћутања и за све догореле цигарете и охлађене кафе које су нас тужно чекале по пикслама и шољама док смо обављали нешто друго. Кад си срећан, ај' понови, ако смеш!
Кад неко каже: "Срби страдају доле", не помислим прво на Космет већ на недостатак секса. Јбг. Стока је крупнија кад јој приђеш ближе.
Важно је бити свестан кретена у себи. А најужасније и најважније је знати када и како да му одузмеш реч.

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: ЋЕЛИЈЕ МОЖДАНЕ, МОЖДА ДА

ЋЕЛИЈЕ МОЖДАНЕ, МОЖДА ДА

Живот би по дефиницији требало да је оргазам. Ово трење код већине, говори да се нешто опако лоше ради. Ићи на спавање звучи као да мораш да се попнеш на нешто да би пао у сан. Је л’ видите колико је спавање опасно? Остарим преко ноћи, умрем неколико пута, па чим сване оживим. То ја зовем проклето добар живот. Свесност је џиновска мишоловка. Схватим да немам ништа у новчанику, слегнем раменима и наставим да певам.

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић & Предраг Бубања: ЖИВИМ У УБЕЂЕЊУ, НЕ ЗНАМ КАД ЋУ КУЋИ

ЖИВИМ У УБЕЂЕЊУ, НЕ ЗНАМ КАД ЋУ КУЋИ

На другом дугмету кошуље,
где се колебам у смелости,
једна небрушена реч ти остала
да навија за моје прсте.
Ти си једини ветар коме је
пошло за руком да се заглави..
То чега се ти плашиш, ја гризем за врат.
Сабиј ме у просту,
с крајева посечену реч
да се два пута не искупљујем за страст
и пар придева да претерају уместо тебе.
Мој говор тела јеца.
Зато што ми је тешко да верујем
у сиже твојих капи,
вечно ћемо ћутати суви на киши.
Стојим иза речи због којих
босонога могу да ходам Сибиром...

Моје срце је било Сибир, драга...
И твоја боса стопала
остављајући свјетлуцаве трагове
отопила су га сасвим.
Разградила си берлински зид око њега
као некадашњи бјегунци из East enda -
тврђаве саткане од страхова
повезаних тајним каналима
суза, исплаканих због сваког
ко је додао по једну циглу
у “изградњи” крхотина срца.
Једина ти си имала чаробну моћ
да их спојиш изнова.
Хватај моменат, не питај зашто!

Наташа Андрић & Предраг Бубања

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: ГЛУМИЦА ЗА БРИСАЊЕ

ГЛУМИЦА ЗА БРИСАЊЕ

У сред гладијаторске арене
позивати људе на љубав је
забава кроз сузе за оне који мисле.
Колико ти је дуга несаница
да видим колико си широк?
Код пропадања у ништа
важно је раширити руке.
И код љубави исто.
Наставићемо, запамти где смо пали.
Романтика је прећутала
да је у плачу више слина проливено,
него суза.
Питање је лако,
али је мени тежак одговор.
Погодило ме на данашњи дан...

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: УРЕЂЕЊЕ ЈЕБЕМТИЖИВОТНОГ ПРОСТОРА

УРЕЂЕЊЕ ЈЕБЕМТИЖИВОТНОГ ПРОСТОРА

Седимо Жеђ, Глад и ја и некако сам ја најкрволочнија и неутољива. Мени кад је тешко, ја извадим тегове из џепова. Завучем руку у фиоку са чарапама, измешам их и вриштим А СРЕЋАН ДОБИТНИК ЈЕ... Прави кључ и гвоздена врата отвара. Без речи. Има тих људи који увек искористе ситуацију, ево нпр. као моја баба некад, крава да млеко, а она на крају покупи сав кајмак. Кад ми пукне филм па се пријавим у легију странаца да бијем туђе битке јер своје више не могу. Како ми је леп пораз у огледалу. Најтеже је бити захвалан. Јер кад си захвалан онда треба и да узвратиш, а одакле ти?! Не можеш стално да вадиш истог зеца из шешира, угинуће, а онда ћеш вадити лешину, што ће ме на крају отерати...

Када ми будеш дошао, убацићу своју огрлицу у време и заглавити ноћ тик пред свитање... онда ћемо разбити пешчани сат и поделити небо.

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: КАД ЂАВО ДОЂЕ ПО СВОЈЕ, ЈА МУ СЕ НАСМЕШИМ. БИЛА САМ БРЖА.

КАД ЂАВО ДОЂЕ ПО СВОЈЕ, ЈА МУ СЕ НАСМЕШИМ. БИЛА САМ БРЖА.

Да знаш како бдим над тобом,
како те чувам,
ти никад не би заспао.
Сањани увек сањају
на другим фреквенцијама.
Натерај ме да те волим!
Ја волим кад је немогуће да се браним.
Једном си ми ушао у поглед и остао тамо.
Исцури по мени, најлепше моје море..
Да ти спавам на грудној кости
као на дасци за једрење.
Једном ћеш приметити да ти недостаје
изгубљени уздах,
директан пренос искакања из коже.
Не бих умела шта да додам.
Има ђаво објашњење,
методологију и искру.
Ђаво је ту да му не одолиш.

Савршен тренутак је сасвим довољан.
Они који уз то желе и срећан крај су проклетници.
И док се поглед не замути.. памет царује.

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: ЈА ТЕБИ, ТИ МЕНИ. НИКОМ НИШТА

ЈА ТЕБИ, ТИ МЕНИ. НИКОМ НИШТА

Безимена туга у мени живи свој комфор, флаширана синестезија, плес за винске муве и кривица што нисам умела боље да умем. Све на крају дође на погрешно место и труд се увек испати.
Свима је потребан загрљај, а ја не разумем како то помаже, мени после буде непријатно и не знам на коју страну да кренем да се не сударимо.

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: Школа соло плакања

ШКОЛА СОЛО ПЛАКАЊА

Убацим речи у цедиљку, да прође само оно што треба, а она се запуши од великих слова.
О чему размишљам док перем постељину и остали успутни тестови личности. Претпоставка да јастучница не може да мирише на плејлисту је потпуно погрешна. Ето, могу да напишем. Могу и да гледам у нову, блиставо белу, на штрику у комшилуку. И шта бих ја још хтела од живота…
Доћи овде, исплакати с(в)е, сатима.
Стави на папир да рачунамо колико смо стари. И сити. Свега.
Где год да одем, умрем у Београду.
И да рашчистимо, не треба ми јаре! Неста цигара у кључном моменту.
’Еј животе, пропали хармоникашу!

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: РАМЕ ЗА ИСКАКАЊЕ

РАМЕ ЗА ИСКАКАЊЕ

Седнеш поред неког времешног храста да се изјадаш, а он све то чуо одавно и само шушти. Сви звуци који се чују када се не чују звуци који се иначе чују су, у суштини, миш. Одох мало у реалан свет. Тамо ме само виде, а не чују шта мислим, па ме и више воле.
(Потпуно несавршен живот. Потпуно сломљени људи. Али ти и ја смо алхемичари, пријатељу. Ми знамо од пустиње да направимо шарене караване.)

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО ЋУТИ

НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО ЋУТИ

Најбољи и најхрабрији увек погину; кукавице и јајаре мудро остају иза, праве потомство и продужавају нацији живот. Оканимо се пустих жеља, нечије ћутање говори само то да је тај неко глуп или кукавица. Знате, када вам не смета полусвет у вашем свету или се плашите да га уклоните, то о вама ствара јасну слику.
Треба ми храброст за храброст коју поседујем. Неповерење увек има нешто да каже. Добар привид је обећање среће која станује на хоризонту... Чуло привида.

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: ШТ(АФ)ЕТА МЛАДОСТИ

ШТ(АФ)ЕТА МЛАДОСТИ

Живот је као и савршен стих. Може да се преведе на безброј начина. Али стиху се јебе. И животу. Опраштам и себи и другима. Ем сам у пролазу, ем сам ту на кратко. Фора је у томе да кад год се жалиш на живот, он попизди и намерно буде још гори. Зато мораш тихо да се жалиш, да не чује скот. Децо, јесте ли прочитали лектиру? Немој да вас склоп реченица у старости пита где вам је младост била. Тачка је поклопац или чеп, зависно од тога да ли се у реченици нешто кува или слави.
Мртав гладан, мртав пијан, мртав уморан, мртав болестан... Човек заправо већи део живота проводи мртав, а онда се једног дана то само озваничи.

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: Удри где највише воли

КЛО(В)НИРАЊЕ У БЕЗБРОЈ ПРИМЕРАКА
 
Волим кад ме отпишу, а ја се појавим једнако
захтевна.
Чврсто. Као вилица после свађе. Добар одабир
речи шири ноге, зенице или срце. Важно је знати и 
не рећи и не радити ништа.
Види ме, ја сам стих!
Бити оквир за сопствену мисао је пакао. Не
морам ја ништа. Могла бих само да седим и
чекам. Али то што са вама певам и што вас до-
дирујем – ја учим да се од вас растанем.
Бројаћу овце уназад, да видим хоћу ли се про-
будити. Једна жеља се од мене крије као дете,
сакрије главу, а цело тело јој и даље јасно
видим.
Могла бих да се кладим у све што сам имала.

ISBN: 978-9940-634-09-4

ДАВНО ПРОШЛО БРЕМЕ

Кад пишем увек сам у могућности да нисам
присутна овде и сада. И то је тако много.
Ја кроз људе. Некад обала, некад пропаст.
Поделимо ову убогу љубав, па да нам не
остане ништа.
Осмехује се. Слутим да мисли да се шалим.
Недостаје ми само она чиста срећа кад шестар
оцрта линију додирујући баш ту тачку коју треба.
Старост, то је оно кад пишеш и пишеш, а у тексту
нигде човека на видику.
Ако је живот џемпер, ја често увучем руке у
рукаве и правим се да их немам, а заправо се
испод грлим...
Просечно трајање дана, три.

Мирослав Б. Душанић