Небојша Ђорђевић: СРПСКИ ПЕСНИЦИ

СРПСКИ ПЕСНИЦИ

Кроз слаба врата упале сумњу:
„Земљо ти си најлепша играчка у мојој соби?!“
Изнутра визују два округла сјаја, архитектуру птица,
боје играчака, богумилске песме...

Памте осећање света, „снег, вешала,
обешењака у ланеној кошуљи“,
самотни глас у заједничкој успомени –
глад нових путовања.

Властитих слова се не могу надостити
Или ће реч укротити песника –
Гладан вук осећа крв издалека!

Небојша Ђорђевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Небојша Ђорђевић: Брод који(м) сања(м)

Арт група Акт - Ваљево, Књижевни клуб “Бранко МИљковић” Књажевац, 2003.

ЗЛАТО ПОТРОШЕНИХ ЛЕТА
И БЕСКРАЈНА ПРОЛЕЋА ВИЗАНТИЈЕ

Ако поринем мисао у море сред спавања
заљубиће се речи, које су јуриле за галијама,
светлеће у ноћима неизговорене приземљуше знања,
пркосна мудрост одмрзнуће полове у нама.

И рећи ће опет: Византија,
да њена бескрајна пролећа оживе,
младост намрешкана у фрескама, иконама, иза мантија,
у следећи дан, у длан судбинине криве.

Ови мореузи сведоче о вировима,
о изласку царева, заседама и атентатима,
о топлом дому, остављеним принцезама, безбројним хировима

али и о злату потрошених лета, одсудним сатима.
Док пратим проток мисли, која из снова израња
можда ћу и постати брод који сања.

Небојша Ђорђевић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Због сна Николаја Андрејевича

Због сна Николаја Андрејевича
                   (Небојши Ђорђевићу)

О чему сам размишљао 
— Допао ми се стих
Поравнаш ли облаке
Угледаћеш морнара
Који је сањао о музици

И замишљао сам митска бића
Како глачају небо као паркет
Уклањају сваку мрљу
Да брод предвиђен да потоне
Јер је уклет — уплови у луку

Срећни морнар улази у бар
И још с врата наручује рум
Губим га у диму и загрљају
Упадљиво нашминкане даме —
Уз тужне ноте клону му на раме

Мирослав Б. Душанић

САН НИКОЛАЈА АНДРЕЈЕВИЧА (Римски–Корсаков)

Од јутрос
ваздух мирише
на Шехерезадине приче.
Поравнаш ли облаке,
угледаћеш морнара
који је сањао о музици,
летеће ћилимове и
виолински кључ из
кога се осмехује
нежност, ужарени
печат, који си ми
оставила на срцу

Небијша Ђорђевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Небојша Ђорђевић: Све*Т*песмени АТЛАС

СУМЕРСКО АКАДСКИ ПЕСНИЦИ

У ЧАСТ ДЕЛА
одлучи, устани,
вину казуј,
тајну света потражи -
Ако си месечар
другим путем ћеш доћи!
ВРЛИ МЛАДИЋИ ВОЛЕ
Савет мудрог старца
ПРОБУШИЋЕ БИСЕР,
он ће путоказ
Твој постати у песми.

ЕГИПАТСКИ ПЕСНИЦИ

У тела своја уђоше
У ЈЕЗИК ПОНИКНУШЕ
добише срце, семе, руке...
 
Радуј се онима
који чарају речима
и познају беседе своје,
 
ЧИЈА СУ УСТА МУДРА,
њихова власт
допире до неба!

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Небојша Ђорђевић: Мирис преломљене боје

Мирослав Б. Душанић

Мирис преломљене боје

Ви, што живите на другој страни тренутка
вечнотрајни као сликарско платно
као невидљиве пратиље
у полигону за осамостављивање,
ви, као преокрет у животу
који миришете на преламајуће боје:
Динамични, провокативни, геометријски...
Ви, скице, ви цртежи, ви акварели,
Ви под претњом заједничке одлуке...
Ко се то одважио да прославља живот,
за обезнађене, за неухвативе поступке,
За било какво постојање...
Ко је одобрио празнину,
а ко именује стид?
Ко упућује на узалудност?
Коме то у тројанском коњу
Звони мобилни телефон?

Небојша Ђорђевић

Мирослав Б. Душанић

Небојша Ђорђевић: Лепота спаљене спознаје

Лепота спаљене спознаје
(Ватра Ђордана Бруна)

Смеју се недеље на златним капцима катедрала,
пробија зрак, топлоту расипа о зидине,
заклоњен облаком дима измичеш лажима.
затвараш очи, букнеш и угаснеш:
чуваш свој задњи призор за сећање.

Да сам раније стигао на Campo dei fiori
не би отровнм ваздухом горело нејасно питање,
не би ти босе ноге смртиле ломачом,
не би овенчан ватром гледао лепоту спаљене спознаје.

Њихова страст је пала на родне године,
њихово сунце жари по усијаној плочи:
Не би ни дрвећа, ни воде у њиним очима,
пустош је та, што гори људски ум у пепео.

Да сам пуним једрима бродио низ ветар
и коња потер`о по правди небеских путева
да стигнем, да склоним руку џелату
и смирим звер у онима што пустоше мисао
на Campo dei fiori:
Пламен би остао неокршчен, пепео израсрао у тело,
светина заиштала опроштај.
А дух?

Нек знају, нек воле, нек памте:
никад не гори по ломачама,
старији од Сунца, од неба,
од некаквог згаришта:
Eppur si muove!
Eppur si muove,
fratello Galilei!
Земља је ипак округла!

Небојша Ђорђевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић