Небојша Деветак: ДРАГОВИЋ ЈЕ СРЕЋЕ НАЈХУДИЈЕ

Манастир Драговић (стари)

ДРАГОВИЋ ЈЕ СРЕЋЕ НАЈХУДИЈЕ

Научио си и под водом да дишеш
Није ни чудо да су ти израсле пераје

Час си под водом
Час на земљи
А понајвише на небесима
Гдје ти, крај Господа, и јесте мјесто
Јер, како записа љетописац:
Од свих манастира
Драговић је среће најхудије

Око тебе глуво коло
у ритму дјевојачких ђердана
И мук језера, кад коло стане

У води се умивају околна брда
На чијим лицима остају сјенке
У водену гробницу сахрањених села
У ушима им одјекују таласи потонулих звона
Свете Петке, Мале Госпе и Светог Јована

Сјај иконе са дна муљног зари
И у ноћима без мјесечине
Само је слијепи препознају и о томе ћуте
Иако им вјетар упорно око усана обиграва

Небојша Деветак

Небојша Деветак: Где су сада наше љубави

Где су сада наше љубави

Наше љубави, где су сада наше љубави
Пред овим зидом
Што сваким даном постаје све виши
Ускоро га ни анђели неће моћи прелетети

Сада се плашимо и малих нежности:
Ружиних пупољака
Ветра у таласима језера
Капи росе на листовима багрема
И речи
речи поверења и утехе
Разнежених топлотом дланова

Где су сада наше љубави
Кад је сумња ушла кроз наше капије
А кроз отворене прозоре
Одлазе прећутане прељубе

Улазимо у самоћу постојања
Из које као из презреле оскоруше
Навире чедност златне месечине
И младалачка бистрина долазеће зоре

Ето, ту су, у заспалом лишћу сећања
Наше бивше љубави

Небојша Деветак

Мирослав Б. Душанић