Баба Грозда: Куј те љуби, мож те јутре пљуне

Баба Грозда: Куј те љуби, мож те јутре пљуне

Никад у овија живот неје онак како се чини да је, па чак и некада кад ти изгледа да је баш такој. Ти саг мислиш, баба је сигурно изапела чим овак збори, а ја ти оћу рекнем само оној што ћеш сас године и сам да видиш и да се увериш да је баба док ти је овој оратила имала јоште бистар мозак и да вој се пред очи јоште неје почело замућује.

Не дава ти сваки асли затој што ти оће даде, него некад и затој што још повише оће да ти узне и кад ти неки нешто узне, куј га знаје ква це корис од тој деси. Не мисли ти добро сваки кому из уста само слатки речи течу, нити лошо онија који ти оће каже да работиш нешто како не вељаје. Куј те љуби, мож те јутре пљуне, а онија који те корил мож те зајутре придржи кад види да ће паднеш.

Варкај се од онија на који су сви "срце", "душо", "злато", који од другога све најгоро вреве чим им окрену леђа, који баш брига што су некому остали дужни, који имају змијче у џеп, на који је цел свет кабат кад им њим крене на лошо. 

И гледај да будеш близу при онија којем се људи насмеше кад и' сритају и који се на људи насмеше када им пруже руку, који те гледају у очи док вреве сас тебе и којем неје тешко да питају "можеш ли" кад виде човека који је под неки терет. Који имају време и да чују, не само да се они чују, који умеју и да се повале и другога да повале и који се зарадују и на туђу радос, а не само на њину.

Негослава Станојевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Негослава Станојевић: Станомир це жени на телевизор

Станомир це жени на телевизор

Виде ли? Станомир Радикин искочил на телевизор, викају це жени. Зва ни Косана из Ниш, вика, гледате ли телевизор, ене га Станомир сас три слабодржеће пензионерке, једну ће избере и сас њу мора излегне на састанак, ако се она не попишмани. Он не смеје да одрекне. А после, кво ће буде, тој си они знају.

Саг постало модерно да се жене и удавају, такој, ели да иду на телевизор и да и’ сви посматрају како се зноје докле ги бирају или докле они бирају, ели преко компјутор, туј се прво гледају и дописују, па ако потраји, има који се и узимају. Незнам, некада су такој давали огласи у новине – леп, црномањас, висок, ситуиран сас кућу и кола и плату, тражи лепу и вредну и богату, с коју ће живи у њојну кућу, његова је малечка за оба. Шифра, додји да остаримо заједно. Знак за препознавање – црвен карамфил .

Тола Радисовин си нема туј бригу. Па дојде из Аустралију, лани не може да се ожени, оној убаво циганче, Аникино унуче, беше млого малечко, па се врну еве, викају ће гу води.

Оно, прво треба девојче да се породи, не знаје се куј је татко, па ће дете остави у болницу и ће си иде с њег. Још си нема годинке за удавање, ал Тола ишал у милицију да се распитује како тој иде и рекли му, ако родитељи потпишу, све може. Не иде он џабе саг сас мајку, док се девојче не породи. Оно, мож си и њу узне, и она је пешес године помлада од њега. Ал, она немож остави осталу дечурлију, а и њему се девојче повише присвидјало. Још само да се породи.

Ма, чудно нек’во време дојде. Викају, стари момци доводе жене из албанско, наше се неће удавају у село, па векују саме по варош.

Тако’е кад више нема сабори. Однапред беше, излегну на сабор и девојке и момци, шетају по ливаду и погледјују се преко сладолед, лубеницу и флашу пиво, не пројде млого и чују се пушке. Миса испросил Станку.

И ако им је, нек се жене преко телевизор, кад и’ срам да дооде на сабори.

Дописујем данаске, на 10. мај – девојче се породило, ал дете неје оставило. Ће си га чува. А Тола Радисовин одлучил – це жени с матер. Оно, по године, она је и више пристала уз њег. Нек им је са срећу.

Негослава Станојевић

Мирослав Б. Душанић

Негослава Станојевић: УМЕСТО ПЕСМЕ ЗА МОМУ ДИМИЋА

Негослава Станојевић (приватна фотографија)

УМЕСТО ПЕСМЕ ЗА МОМУ ДИМИЋА

Могла бих да напишем песму за Мому Димића
Шарену као цигански кревет и кратку као сан
Дубоку као чаша воде уз коју је знао да седне*
Загледан у казаљке на сату, у пролазност, у време
У пероне, неке излизане гуме, у путнике и путеве
У нека лица, у нечије зенице, осмех нечији и тугу неку
У гужве, доласке, одласке, празнине, нигдине  и даљине...
Испевала бих шарену песму за Мому Димића, поету
Ал' већ је, ево, пуни сат како седим над белим папиром
И како тражим неке речи у његовим песмама неприсутне
Јер не бих да ми неко замери како сам, не дај Боже
Украла стих или реч Моме Димића, па још у песми за њега
Који је знао да свака реч може да буде песма
Ако знаш где речи да метнеш па буду стих ил' рима
Па пошто не нађох те речи, јаке и јасне, непохабане
Нек ово буде уместо стварне песме за Мому Димића
Који је заувек отишао неким од оних путева
У које је гледао док је посматрао свет уз чашу воде

Негослава Станојевић
* Мома Димић: ПОНЕКАД НЕ ПУТУЈЕМ НИКУДА
 

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Негослава Станојевић: Искривене грбине и душа што чека радос да ју огреје

Искривене грбине и душа што чека радос да ју огреје

Еееееее. Вилданке, остаре се, сестро, године натежале на овеј наше искривене грбине, а пуста душа јоште радос ишчекује и од живот јоште некво иска, пре него ни зањишкају у гробишта ко да никад несмо ни одили по овија шарен свет. Ће поплачу по нас који си куга оставил, мањшке ели повишке, па це ману. Црне шамије од главу ће стуре ели ги ич неће ни турају, саг модерно такој стануло, па си сваки свој живот има настави да си га живи ко ми што живеомо кад наши испосарањувамо. Це се сете понекад  од нас, ће ни помену у цркву кад се слагну да запале свећице на мртви, на задушнице ће ни издооде, да пребришу споменици, ако мож да стигну и ако неје снег завејал путови  и... толко ни је, кво ни па и требе там куде се само емпут иде.

Вика ми, скоро, Тиса Милентијин, довезе га син јошемпут да си види огњиште, вика не знаје оће ли више мож да дојде, и здравје попуштило и ноге га неће слушају, дозремо, вика, Рајно, скоро ће ни се пасуљ накусају. Неце млого начекају, реко му ја, а он обикаља око кућу и само се чује како уздањује, па на сина си показује куде ћошка од кућу попуштила и куде су црепови поломени. Несам ја мислел да ћу овој доживим кад сам дрва  из планину довлачил за грађу за овуј кућу. И кад сам из киримџилак стакло за овија прозори доносил, ако сам пешки ишал од Лесковац довде.

Ћути, Тисо, реко му, ти си бар све из кућу у варош отера, да га овде лопови не разносе, не ко неки, све оставише, да има кад се врну, а оно ништа не затекоше, само празни дувари. Кво ми вреди што ствари однесо, и њи смо врљили кад купимо нови, кад си гробови не мога понесем, па нема куде д'искочимо, ни на задушницу, ни на црвено слово, ни кад ни стегне подгруди, да запалимо свећице и да си провревимо сас онија што смо ги туј оставили.

        Седомо под онуј крушку,  посадила сам ју кад мој Пејча отиде на онија свет, мислела сам нећу дочекам ни да процавти, а она еве већ десет године рађа, повиле се гране колко су понеле овуј годину. Одмори, Тисо, викам, под овуј крушку, дани си сас душу. Оно, знам ја да се он неје ич уморил, неје имал од какво, ал ко да видим онија самар што му легал на грбину, па се повил дозем, а мушко, не дава да се види, угушил би се од плакање, само кад би дозволил слза да му удари на очи.

А кроз мисал ми пролетеше све онеј године, онај наша работа и мучење и немање и стицање, и трчање и идење и вртање и давање и узимање. И радос и жалос, и милос и надање...

Све пројде, само остадоми ми испијени, изморени, савијени... Да се до онија дан надамо још капка радос да на нас падне, да се порадујемо још малко и душа да ни се згреје, кад ни коске оладнуле и кад си и сами знамо куде воде наша путишта, за век ги опустела дабогда, па после нас никуга там да не воде више.

Негослава Станојевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Негослава Станојевић: Приче из Заплања (Јоште чекам тај реч да ми рекне)

Док не заклопим очи

Видиш ли ти овуј лепоту свуде око мен'? Оно, јес, река летоске пресушила и само камење из њојно опустело корито извирује, нема ни баричке да бар из њи' жабе крекећу, ал, река је река, и па ће кроза њу потече водица, студена, одозгор низ планину, кад почну кише ујесен.
Видиш ли оној брдо, там, подесно, куде онија борови што су се устрмили накуде небо, куде је била селска утрина, па смо на њу изводили овце да пасу и да пландују? Е, кад намирим пилетија, па ми досади с мачку да вревим, ја седнем на овија басамаци од камен што га с татка дотерамо там' из планину, па гледам у тија борови и пред очи ми искача цел мој живот.
Како сам од дете почел да се мучим, и како ми мука не предстаде ...до данаске.
Штап је бил поголем од мен' кад ми дадоше овце да терам у брдо и да по њих цел дан идем. И да одмарају кад упече, па се набију пода дрво, докле не залади. А ми, овчари, један другоме до уши, седнемо и ми пода неко дрвце, извадимо грутку сирењице што ни мати у крпу умотала и голем комат леб', тој ни је за цел дан, па кад се натепамо и кад ни се легање на траву досади, ватимо да бацамо камен. Куј ће подалеко да га доврљи, куј има појаку руку и побоље умеје да скочи.
Наработил сам се и пред војску и по војску, не бој се, нећу ти развезујем с'г ни од војску, ни од работу, неје те тебе брига за моје мукување и немање и стицање. Ја си тој, онак', за мен' вревим, кол'ко да разбијем увуј чуку што ми се за душу заврзала, па ме тера да уздањујем, чинимиске од тој ми полако буде.
Док се обрнеш, живот отиде. Које си напра'л, напра'ил си, докле си дошал, дошал си, што си видел, видел си. Помлади си отидоше, гледају си њин живот, ми постари полагачка си идемо, ал на другу страну од њи', там од куде се никуј не врта и некуј још не зна'е које ни там чека.
Панте овија басамаци и кад овај кућа беше пуна, и кад поче да се празни, само не знам које ће панти кад се испразни и кад по њи нема више куј да гази.

Ал' па, ја се одовде не мицам. Бадава им причање. Там, куде пилетија не поју и куде нема ни свици, ни бунар, ни басамаци да чучнеш на њи' кад ти се досади, куде не смејеш углас ни да узданеш, там куде има гледам само у зидови и у небо и возила како се претицају по друмови, е там неће буде мојо легло.
Још ћу ја, кад падну кише, слушам реку пред кућу, и 'тице и ветар кроза шуму, зими док завија кроз оголело грање и упролет, кроз напупело лисје, и док тој лисје ујесен по земљу пада... док и мен јемпут не покрије...

Негослава Станојевић

Стави ме у твој блог и пусти ме да плачем

Понекад не постојим. Нема ме.

Само благо померање мојих груди при пригушеном издисању одаје да сам жива. Кад одлучим да се увучем у себе и лижем своје ране. Кад кажем да ми је доста свега. Кад ућутим.
Умем да ћутим и умем да ме нема на милион различих начина.
С музиком. Без музике.
Уз сузе. Без суза.
Са смешком од којег ми је горко у устима. С набораним челом.
Скрштених руку и ауром затвореном за сваки спољашњи утицај.
У мраку. Под отвореним прозором без завеса. Кад свиће. И кад залази сунце.
Још нису пронађене шарене таблете које би биле делотворне кад ја одлучим да је време да отпатим свој део свакидашње боли, у чемеру огрезлог света којем припадам и који се рони пред свима. Који ће, можда, наставити да постоји и када нас не буде. Или ће се, ипак, распрснути заједно са нама, онда, када врачеви не промаше…

Кад одлучим да ме нема и кад, тако, одужим своју дозу горчине, понесем своје парче крста до негде, па се вратим, онда сам скоро ко нова. Ко да ме никада није било иза границе постојања и ко да сам одувек само за смех, само за сласти знала.
И зато, стави ме у тај твој блог, ионако се препознам у њему и онда кад ме ни тамо нема.
И пусти ме да плачем. Док не одлучим да се вратим.

Негославље - Негослава Станојевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић