О СРБИМА
Од овог повечерја
Срби су на бдењу
Ако ли ко задрема
За руку крсну славу
Да држи, ако ли коме
Ноге попусте на храстовину
Да се ослони, ко огладни
Светињом да сити,
Ко ожедни трикратко
Воду богојавску
А ко оде са бдења
Расрбљен се враћа
Као странац отачаства
пленик
ТРИПТИХ О СВЕДОЧАНСТВУ
са два обраћања
Свет је сведочанство
И нема покрета незапамћеног
Ни малог таласања воде
Ни плахог таложења неба
Све је забележено ревносно
Прибира се писар и трава
И нежељено и жељено памте
Сведоци случајни, промишљени геном
Слободно вуци своје тишине
Прећутане клетве или срамоте
Осећања неисказана и страна
Свет овај сведочи трен као и век
Свет је сведочанство
Не испуњива меморија
Спремиште сваке речи
Било испраћене, не формиране
Ниси се провукао незнатан
Иако мали инсект историје
Твоја се псовка зачађила
А врлина просијала на летопису
Свет је овај сведочанство
Саделан да баштини импулсе
И сваки делић тела, честицу
Удостоји сећањем, дакле трајањем
Прво обраћање
У сваком глиненом ћупу
У светској котарици
Воћу донесеном са планине
Месецу пробушеном
Делић заборава стоји
Као страх од квара
Или немоћ да скочиш
Да загризеш дубоко дубоко
У илузију замењену животом
Делић заборава црн
На планети која памти
Која сваки миг региструје
У зони заборава дрхтиш
Да не снађе те сећање
Затурено лице одбачено
Шта је са твојом меморијом
Том свесном одбијању
Да све се испише до краја
Јер крај ужасава
А пред вечношћу зебемо
Јеси ли заборавио звезде
Разасуте око Распећа
У белој задужбини Симеоновој
У међи слободе и уздржања
Јеси ли заборавио звезде
Друго обраћање
Забележен си у капсули
Космичком путнику рађања
Уписан у протоколе полета
Један си од људи позваних
На послушање ново
И пут којим закорачио си
Дрво које си прво савладао
И река, микро-представа тока
Рибе њене за лов постројене
Памте те очима сјаја и немира
Градови поплочани жутом и сивом
Мостови промењене намене
Потез секиром у меко дрво
Тек посечена плућа земље
Између два даха држе те
Жена, она запостављена
И она узнета до трона
Памте твоју посету законску
И ону под оклопом страсти
Записан си хтео не хтео
А ти јеси ли заборавио
Работавшег Саву на негдањем
Ловишту зверова, у материци
Зидова осликаним животима
Јеси ли заборавио работавшег
ПОВЕЉА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ
Сневам ти крила
Да голуб си слободни
И прегршт зрнастих стихова
У питомој бранковини
А око ти камено
У висини Грачанице, застало
Душу у плачу
Небеском збежишту
ПОВЕЉА МЕХМЕД ПАШЕ
Лако
Као што ме расрбише
Обнављам мост
Брата правоверца
Узиђујем место срца
Да куца
У тајном образу матере
Пећком жилишту предајем
ПОТРЕБА
Треба писати даље
пребирати нагомилане речи
ухваћене у мрежу
вођену рибарем рибара
законодавцем и творцем чуда
Треба пловити даље
до увале где разгорева
ватра уздржана силом
присуства Бога Логоса
и потрчати преко у сретење
Треба корачати даље
иако се буди море
под босим стопалима
иако дубина вапи
и зверје морско гладни
Треба сусрету даље
наоружан тврдом вером
чак и када виђење
и глас сигурни изостану
у ноћи душе у олуји
Треба се молити даље
у тмастој овој засенчености
и Божије име бројити уснама
треба певати даље речи бележити
као милост незаслужену
Никола Александар Марић: рођен 1973. год.
„Студеница, студеница“ (2003), (најбољи рукопис на конкурсу СКЦ Крагујевац за прву пјесничку књигу)
„Косовски прозбеник“ (Градац, Рашка, 2008)
„Анђели жетеоци“ (Књижевни клуб Краљево, 2008).
