Обрен Ристић: Господ је велики поета

Господ је велики поета

И курјаци су ноћас завијали
Негде на Тресибаби
А ноћ само што не уједа
Толико се кише слило

Као да Господ говори!
Господар ватре и воде!

Век се читав спустио на нејака плећа
Век вукодав век недовољства
Али све што има лице има и другу страну
Осим ове постоји и другачија песма
Живот или трен је ово припитомљен
У густим маглама старе планине
Лелек у тескоби
Савршен модел савршеног мајстора

Господ је велики поета
Писано је у Књизи истине!

Обрен Ристић

ISBN: 978-86-84181-25-3

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Обрен Ристић: Магистрале

Магистрале

Жизни толике минуше а песма тек изустила
Читав век: дани и ноћи предугих лектира.
И као да време између два цвета лептира
Заветне књиге зборе... А премало је мастила

Да опише призор што страсног поета бира,
Ни боје за тајни знамен пресветлога лика –
Таквога мајстора разборног што узнесе га лира
Ни модела достојног савршеног уметника!

Страшан је напор да речи не изгубе у гласју
Своју божанску моћ и искром светом проговоре.
Када подигну се завесе и часне двери отворе

Прхнуће све тајне анђеоске као плахе птице
За спас истине и лепоте у овоме царству
И сва природа ће показати своје друго лице!

Обрен Ристић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Обрен Ристић: Ако бих град зидао

АКО БИХ ГРАД ЗИДАО

Ако бих град зидао дворе и куле камене
Несвакидашње насеобине на сунчевом блеску
Не онакве какве се граде сред реке на песку
Јер вечност припада светлости Песак и стене

Вода односи у неки други свет Књигу о томе
Старопланинску Поезију жића у саму зору
Капима росе тим мастилом светим на извору
Сричу у минулим вековима остављени што доме

Се кротки на фрескама мајстора сербских
Они које каткад у сну виђам јер време ово мним
Не иште обичне већ оне што погледом смерним

Мисли броде од истока ка ушћу зрак у стих
Јер такви градови нове људе творе
Овде бих древне довео мајсторе

Обрен Ристић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Обрен Ристић: Отац поезије

ОТАЦ ПОЕЗИЈЕ
 
   (Пред иконом, са Србом Игњатовићем)
 
Стојимо на литургији
у цркви нашој завичајној
Светог Великомученика Георгија!

Крај иконе на зиду источном
испод самог копља
светога ратника
ЦЕЛО НАШЕ ЖИТИЈЕ.

Шта смо урадили
урађено је по истини Божјој.
Мудраци се и сада
из Вавилона протерују
као по књизи пророка Данила.

Молимо се, грешни мирјани,
да нам Отац наш
Отац Поезије
своје приближи царство.

У шуми вечној, у тишини
што песму узноси
допеваћемо све што не стигосмо,
као и овде. Без обланде.

Важно је, заиста, бити спреман.
По истини Божјој.

Обрен Ристић

Мирослав Б. Душанић

Обрен Ристић: Венац творцу

ISBN: 978-86-6001-040-9

I

жизни толике минуше а песма тек изустила...

Жизни толике минуше а песма тек изустила
Дан овај што замандалио се као царске двери
А било је ноћи којих би се страшиле и звери
Оштрећи зубе у магли намах што се густила

Са ово мало љубави и песма би нас одала
Говоре у хору сликари лекари учитељи ђаци
Достојни и недостојни циркуски пајаци
А истина часна себе је најбоље спознала

Измишљено је све што уживању служи
Ми кукавци нисмо овде стигли непозвани
По савести историје давно су нам одбројани

Дани и само пркос око главе постојано кружи
А сенке умилне посрћу као из шпалира
Читав век: дани и ноћи предугих лектира

III

и као да време између два цвета лептира...

И као да време између два цвета лептира
Не беше довољно ни сунцу у клици
Ни кишном дану доследном по навици
Јер премало је љубави за труд пастира
 
И творца који умеће да у тој слици
Препозна себе дарује нам као весеље
Боголико. А премноге су наше жеље
За лет један ил покрет у чесници

Мајстора недохватног суштине и лепоте
Дело над делима ко чудо над чудима
Да једна погача одржи толике животе

И објави: Господ је велик у делима!
Исписује се од најдоње до највише врлине
Заветне књиге зборе а премало је мастила...

VII  

таквога мајстора разборног што узнесе га лира...
 
Таквога мајстора разборног што узнесе га лира
Под Старом планином тражисмо и не нађосмо
А походише нас градови многи, друмовима ходисмо
Царским и опеваним рекама пловисмо до увира

Као муљ се наталожиле све пробдевене ноћи  

И дани у којима слависмо свето име
Али о чему певати када нам и лета и зиме
Исто миришу. И куда после свега поћи

У ово глуво доба? Како Песми прићи,
Тој невести разузданој – Данајевој кћери
Отворило се море на четири стране – ретка слика

За часнога намерника мудрост своју да одмери
Ал ни сенка пајаца не дотаче се мудраца
Ни модела достојног савршеног уметника

XII

прхнуће све тајне анђеоске као плахе птице...
 
Прхнуће све тајне анђеоске као плахе птице
И све што летело није полетеће са горе
У сусрет звездама што ноћас обичније говоре
Оно што ће сутра сви већ знати а улице

Заћутати јер начин на који размишљам с тога
И није можда начин на који угодник божји поима
Сву чамотињу тешки товар минулих зима
И као летњи пљусак обилан и брз после кога

Нам је сваки сунчев зрачак много страснији
Представљајући нам јасно узалудност моћи
Уобичајене летаргије У свом неимарству

Укротиће наше мисли за подвиг часнији
Господар умова и благовест његова ће доћи
За спас истине и лепоте у овоме царству

Обрен Ристић
 

Цртежи: Драгослав ЖИВКОВИЋ

Обрен Ристић: Сутрашњи варвари

Мирослав Б. Душанић

Сутрашњи варвари

Ако бих град зидао дворе и куле камене
Овде бих древне довео мајсторе
Оне у вековима минулим заборављене
Оне који једини су вични да моје намере
 
Тек наслуте И праву меру Тачан угао
Изласка и заласка сунца и месеца спрам
Бесконачности у пени, зрак по зрак, кам
На камену. Њима ће се само казати ко
 
И како ће будуће насеобине, те куће
Небеске населити. И невеста чија ће
Безданим темељима своје девичанство дати
 
Јер само ће они, из векова давних неимари
Ветрове дивље моћи потчинити и призвати
Нови сунчев зрак. Ти сутрашњи варвари.

Обрен Ристић

Мирослав Б. Душанић

Обрен Ристић: Ноћ дуга, веома дуга

Перо Васлић

Ноћ дуга, веома дуга

Спуштају нас у ноћ дугу!

Завичајне шуме су иза нас
и све тајне.

Деда свезао главу под мишком,
на истоку Сербије,
у највишем орловом гнезду.

Ево, већ толика лета,
отац и ја,
ћутке корачамо око огњишта
погнуте главе
и чекамо да се излегу
орлови млади.

Ноћ велике обмане
предуго траје.
Пси лају,
а петлови ни да се огласе.

Обрен Ристић

Обрен Ристић: Последњи дан

Последњи дан

Слово Цртеж у песку у таласима звук
Из галаксије далеке, из тајанства и мира
У једно писмо прошло и будуће сабира
А коме ће повест бити поверена за наук

Спознаја или слутња, тек чулима се оте
Какав је био последњи дан, без страсти
Сведочиће завичај мој који из ове красоте
Блиста на хоризонту и са њим ће срасти

Да ли ће час тај имати снагу и лепоту вулкана
Из утробе, силину воде из тамних дубина
Или ће нежно сунце овога умилног дана

Ка свом заласку објавити вечност Оца и Сина
Можда нам камен острошки светлошћу у заметку
Благовести. Или ће реч само као на почетку.

Обрен Ристић