Оливера Недељковић: СЕНКА & ВРАТА

СЕНКА

Још од поднева по одлубљеним фасадама опцртава своје хитре и над њима наше, у смех заувек уловљене, сенке. Ако, учећи од онога што допире из ових посвуда испросипаних светлости, не заборави баш све што му је дато, можда и нећемо морати да се правдамо једно другим. Можда никад неће ни упитати због чега смо за огледала изабрали сва ова полупана окна и како то да, чинећи и више но што се може, ни заједно нисмо смогли снаге за више од овог јединог одраза.

ВРАТА

Пред једним смо од оних чуда која догађају се сваком, али, истина, бивају све ређе препозната: издиже се на врхове прстију, дохвата кључ који ставља у уста, отвара и затвара врата, остајући каткад са ове, каткад се задесивши са оне тамо стране. А врата су час излазна, час улазна, ето још једне чаролије коју никада нисте приметили. Полуотворена, одшкрине их још таман толико да би зачуо шкрипу или притвори тек да би непрегледност са оне стране прага видео онако како се понајбоље и види, кроз кључаоницу. Чини ли сад све што читав ће живот једино и чинити? Немам кога ни то да питам, а жедна сам као да малочас прогутала сам свој први кључ.

Оливера Недељковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Оливера Недељковић: Оно што на другим местима не бисмо ни чули

Оно што на другим местима не бисмо ни чули

   Овде, под дрветом у чијој се крошњи сваког јутра рађа крупно и здраво сунце, све је звук. Понајпре, оно што на другим местима и не чујемо: и замаси крхких крила у крошњи и узалудно опирање ваздуха свему што га ваздухом чини. И шуштање травки кроз које очас мине гуштер вукући своју сенку. И пад шишарке на земљу која је спокојно чека. И стризање ластиног репка кад нам поглед односи у непомичну плавет.
   Али, и властите мисли које најзад разговетно чујемо и разумемо, одједном замру. Уснуло дете над којим се, овде, у зеленилу, као двоглаво биће које ослушкује своје једино срце, надносимо, дише, дише, дише. Прећутим мисао да никада нећемо бити срећнији него што смо сада, овде, у овом хладу, који се по читав дан са наших лица никуда не помера. А ова стрепња коју по ваздан уљуљкујемо, наше је прворођено дете.

Оливера Недељковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Оливера Недељковић: О анђелима који прекривају уста шаком

О анђелима који прекривају уста шаком

Ипак, срећна сам: не личиш на мене. Али, твоји су анђели, сине, ипак, налик мојима. Превише брину. Гризу заноктице. Не чују ништа осим властитог срца. Док у своје свешчице уписују мала и велика слова, клече и, уместо да се моле, до крви гризу врх свог језика. Не праве размаке између речи. Трпе док не поверују да је трпљење дар. А онда, изненада, прхну у небо. Тек да не би ставили тачку на крај раставне реченице. Голицљиви су једино тамо где ником на памет не би пало да их заголица. И мисле да чувају све који над њима бдију. Ако се закикоћу, смешни су толико да нам и не личе на праве анђеле. А кад их угледаш, а увек их опазиш први, насмејеш се, звонко и гласно. Извини што не гледам тамо куда уперио си свој танки кажипрст. То се и сад трудим, тако се трудим, да препознам ово своје осмехнуто лице у твојим незамућеним очима.

Оливера Недељковић

Мирослав Б. Душанић