Омар Хајам: РУБАИЈЕ (Избор из часописа КОРАЦИ)

XXIII
Ах, пригрли све што ти се пружи,
Пре но што се Душа Праху придружи,
Прах Праху, и под Прах да се легне,
Без Песама о Вину и Ружи.

XXV
Сви ти Свеци, што у једном даху
О Два Света учено причаху,
Наивни су Пророци; Речи им
За подсмех, а Уста им у Праху.

XXVI
Амо старом Хајаму, нек' виче
Мудрац, јер живот хитро протиче,
А све Остало пусте су Приче;
Заувек мре Цвет што некад ниче.
 
XXXIV
Те Купи приђох уснама двема,
Да чујем Тајне што Живот спрема,
Тек Пољупцем ми шапну: "Док си жив
Пиј - јер кад умреш, повратка нема."

XXXVII
Ма дај Вина - чему више клети
Како Време испод Ногу лети:
Што да те муче Сутра и Јуче,
Ако ћеш ти слашћу Данас зрети!

XXXVIII
Тек Трси Голом Пустаром ходамо,
Тек Трси Водом Живота бродимо,
Звезде бледе и Караван креће
Ка Сивој Зори - Ох, пожуримо!

XXXIX
О, па докле више, докле више
Да нас буни што филозоф пише?
Пре у весељу кушај Грожђа плод
Но горки онај што срећу сише.

LI
Рука пише, и срочивши своје,
Иде даље: а Досетке твоје,
И сва Вера, Сузе тешке, неће
Успети ни редак да прекроје.

Омар Хајам

/Пријевод: Данко Камчевски; Овај избор преузет је из часописа КОРАЦИ, свеска 13, 2014. Препоручио бих да ове рубаије упоредите са одговарајућим у препјеву Душана Симеоновића, које сам објавио 04. марта 2015./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Омар Хајам: РУБАИЈЕ (избор)

* 18. мај 1048 † 04. децембар 1131

12
За неке је срећа за живога века.
Други, пак, кажу: „Рај на небу чека”.
Троши то што имаш, пусти вересију
слатка је музика са бубња далека.

14
Нада што некад у срцу постане
у прах нестане, али и застане.
К’о снежно иње на пустинском песку
засја за часак, а онда нестане.

15
Они што златна зрна скупљају, предани,
ил’ пусте да их носе ветар и гаврани,
никад ову земљу позлатити неће
ни устат’ из гроба, једном покопани.

23
Уживај док те радост осваја
У прах нам судба живот прекраја;
Прах смо и тамо сви лежаћемо
Без вина, без песме и – без краја.

25
Мудраци и свеци узалуд се труде
о Рају и Паклу да науче људе.
Када им прах вечни затворио уста
одбачени леже к’о пророчке луде.

26
Пођи са Хајамом, пусти мудре приче
сигурно је само да живот промиче.
Једно је истина, остало је тек лаж:
Цвет кад једном увене, више не ниче.

29
Питања су многа, а које је прече:
ко смо, куд идемо – то нико не рече.
Да л’ смо као ветар што насумце дува
или као река што без циља тече.

33
Кад завлада тама и опасност вреба
које светло Судбе следити нам треба?
И ја Небо питах шта је излаз тада.
„Слепо веровање!” – одговор је Неба.

34
Примакав’ крчаг уснама двема
питах се шта ми судбина спрема.
Чух: усна усни шапташе тихо –
„Пиј, јер кад умреш – повратка нема!“

37
Пиј! Што да се жалим узвишеном Богу
што време протиче испод наших ногу!
За „сутра“ нерођен, а за „јуче“ мртав,
уживам за „данас“ – то једино могу.

38
Ако станеш за трен на праг Поништења
спознаћеш на часак и Тајну Живљења.
Гле, звезде већ бледе и караван креће
Зори Ништавила. Жури, све се мења...

39
Докле око свега подизати буку
и тражити излаз уз напор и муку?
Боље бити срећан и са једним гроздом
него с горким воћем или празних руку.

49
На шаховској табли од дана и ноћи
где се Судба игра поразом и моћи
човек је фигура, већа или мања,
уклоњена једном, натраг неће доћи.

51
Шта је написано – ништа не поврати.
Побожност и разум помоћ неће дати
да повучеш назад ма и једно слово
ког ни твоје сузе неће избрисати.

53
Људски лик је створен од праха земљана,
кад су задње жетве зрна посејана.
Шта је прво јутро Постања писало
знаће задња зора од Судњега дана.

58
Ти што човека створи од земне груде,
змију Рају завешта и казни људе,
за све грехове што нас заједно кривиш
– опрости, да Теби опроштено буде.

Омар Хајам

/Препјевао: Душан Симеоновић; Из књиге „Rubaije Omera Hajjama po Edvardu Ficdžeraldu”, Културни центар при амбасади Исламске Републике Ирана, Београд, 2002./

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић