Петар Гудељ: КУЋА ЈЕ ТВОЈА

КУЋА ЈЕ ТВОЈА

Кућа је твоја на врху Средоземља.

Градили је дједови твоји лубањама
својих дједова.

Над кућом твојом гувно.
На гувну стећак.
На стећку поскок.

Кућа је твоја над градовима.

Ти си пио топло млијеко из костију
младих матера,
младих смокава
и младих коза.

Грлиле те дуге руке
младих лоза.

Тебе, који си витак
сашао с небеса.

Кућа је твоја на врху Средоземља,
пред лицем Пасје звијезде,
над градовима.

Београд, 12. липња 1973.

Петар Гудељ

Фотографије: Перо Васлић

Петар Гудељ: ИЗБАЦИЛА ТЕ САВА

ИЗБАЦИЛА ТЕ САВА

 
Ноћ вјетровита и штакоровита. Беспутна и безнадна. Сањаш свој вјечни недосањани сан. Који се хиљаду пута поновио.
Тражиш пут у Београд. Из далеког раковичког предграђа, кроз кукурузишта и каменоломе, кроз туђе станове. У његово средиште.
Нашао се на скелама, на Калемегдану, километрима високо, над облацима. Љуља их вјетар.
Падаш у Саву.
Пробудио се у три: гризу и развлаче те штакори.
Покушаваш читати, не можеш: све ти од смоле. Очни капци, очи, реченице и ријечи. Ниједну не можеш одлијепити од папира.
Мртвао, плутао до сванућа. Избацила те Сава.

Петар Гудељ

Горан Карановић: (...) Ви сте рођени у малом селу Подосоје покрај Имотског?

Петар Гудељ: Да. У једном селу. У љутом кршу. И у том селу, за које нитко не зна, у једном засеоку који је и за то село био потпуно забачен. Прекрасно мало мјесто између два брда. Често сам говорио да нама ни нису била потребна врата на кући јер смо ми врата затварали брдом. Иза брдо, испред брдо. У удолини, заштићени од буре, од свих вјетрова. Ни сунца нисмо имали пуно. Излазило би око осам ујутро, залазило око два, три поподне. Ја сам се у једној кућици родио, и, ето, баш на данашњи дан, док ми сједимо овдје за овим столом и пијемо другу каву, зидари завршавају послове и пеку козле код те моје кућице, јер сам је ја обновио. Двије кућице. Једна је од њих стара око 400 година, другу је градио мој ћаћа прије педесетак година. Ја сам их подмладио и обновио какве су биле. Од тамо сам ишао у Имотски у гимназију. Из гимназије у учитељску школу. Прво у Шибеник, па онда је завршио у Мостару. Из Мостара отишао за својим пјесмама у Београд. У Београду проживио цио живот, или цио један живот. И ‘90 се вратио у своју кућу у Башку Воду. Вратио сам се зато што с оне стране у то вријеме не би могао преживјети све то што се догађало од ‘90 па... Без обзира на сва своја пријатељства, сву пажњу и љубав којом сам био окружен. 

Ја сам у Београду живио као сретан човјек. Увијек сам све најбоље говорио и говорим за Београд. Београд је једини мој град. Ја кад град сањам, ја сањам само Београд. Сањам Подосоје као мјесто из којег сам кренуо, а што ми се послије догађало, сањам само Београд. Коме се то свиђало, коме не...

/Пјесма и дио разговора који је вођен 26. маја 2007. у кафаници поред тржнице Долац у Загребу, преузети су из часописа СЛОВО ГОРЧИНА, бр. 34, 2012./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић 

Петар Гудељ: Двије пјесме

ТРИ ПЈЕСМЕ

Из једне пјесме расте дуб.
Из друге пјесме пуца гром.
У трећу легла дјевојка
с тобом. Први пут.
Књига написана прије тебе.
Запечаћена тобом.
Тек што си се осмјехнуо, већ ти се
згрчила уста.

ХАРОНОВ НОВЧИЋ

Потрошио живот, златнике и сребрењаке.
Све што је вриједило живјети, доживјети.
Чему се имало надати, радовати.
Остали излизани, истањени бакрењаци,
којима ништа не можеш купити.
Који не вриједе ништа.
Ни Харон ти не ће примити онај
што ћеш му га донијети под језиком.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Петар Гудељ: Три пјесме

 

За оне моје мртве

За оне моје мртве које нитко не ће споменути
ни ријечју ни каменом ни мјеђу.

За оне моје мртве којима су пред покоп
пљунули у лице.

За оне моје мртве који с испљувком на лицу
бораве вјечни сан.

За оне моје мртве који не могу уснути,
што су се притајили у земљи.

Који ишчекују још један хитац
у потиљак, у леђа.

За оне моје мртве који се још ни једном
нису насмијешили у земљи.

За оне моје мртве којима је из уста
никла и насмијешила се трава.

На вуненим ногама,
на врховима прстију,
прикрада ти се с леђа.

Дланима ти поклапа очи
и пита:

– Погоди тко сам.
– Ти си смрт.

 

Земља у језику

Имам земљу у језику.
Језик у земљи.
Земљу над јамама,
језик пун јама.
Имам Мосор и Велебит
од лубања.
Имам мједени Мјесец.
Имам медено Сунце.
Из лубање, из језика изађе.
У лубању, у језик, зађе.
По Мосору чувам козе.
По Велебиту вукове.
У лубање садим смокве.
По језику сијем пшеницу.
У очним дупљама
држим пчеле.
Јако је моје вино.
Сладак је мој крух.
Густ је мед и бистар восак
из мојих улишта.
Небо ми је у понорима,
а у небесима земља.
Једнако волим
небо и земљу.
И све што гмиже и хода,
лети и плива.
Лисицама и ласицама
кујем крв.
Копцима
оштрим кљун.
Вукови код мене
школују глас.
Човјечја рибица у мом оку
учи да плива.
Имам земљу у језику.
Имам језик у земљи.
Не могу ископати
земљу из језика.
Не могу ишчупати
језик из земље.

 

Попалили и поклали

Попалили и поклали.

Пастирице и грлице.
Старце и дјецу.

Згазили у колијевку.

У змијско и у препеличје
гнијездо.

Окрвавили руке.
Окрвавили лице.

Окрвавили цокуле.

Оставили крвав траг.

Дуго ли траје ово
нечујно доба.

Пијетао не кукуриче.
Пастирица не рађа.

Не пјева змија.

Крв излизали мрави.
Крв испрале кише.

Зарасли пути.
Зарасле матернице.

Зарасла уста.

Попалили и поклали.
Прошли.

Из руку им испали ножи.
Из руку им испале кости.

Пали злочинаци крај закланих.
Уморили се од клања.

Ко ће им распознати кости?