 |
| Мирослав Б. Душанић |
Стоји на крају копна сама предана
раслојавању плавети: море и небо без
бокова на фотографији. Слани су ветрови
под косама и хаљинама. Чујем тела
белих змија како ломе суве травке,
како сикћу на врелом камењару.
Посматрам је са леђа и никад неће
сазнати јер сада је далеко од кошмара,
од непоменица: мамим их на себе
као на њу. Благословен је тај ваздух
што је одваја од стварности. У име снова:
обичних, неозначавајућих и лековитих.
Петар Матовић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
