Предраг Бубања: МОЋНИ КОКТЕЛ

МОЋНИ КОКТЕЛ

Миришу дуње
са старинског ормана.
Спокој у души.

Неки звукови. Боје.
Мириси и укуси.
Ноћ. А дан.
Галама. А тишина.
Гужва. А усамљеност.
Нису ноте ако их не бришеш са лица.
А ја – снајпериста на узвишењу.
Поглед на прошлост,
објектив сјећања
и црвена тачка на детаљима
које бих радо упуцао.

Предраг Бубања

Мирослав Б. Душанић

Предраг Бубања: Глупост...

Глупост нема плићак... Одмах упаднеш у дубоку воду ...

Предраг Бубања

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић & Предраг Бубања: ЖИВИМ У УБЕЂЕЊУ, НЕ ЗНАМ КАД ЋУ КУЋИ

ЖИВИМ У УБЕЂЕЊУ, НЕ ЗНАМ КАД ЋУ КУЋИ

На другом дугмету кошуље,
где се колебам у смелости,
једна небрушена реч ти остала
да навија за моје прсте.
Ти си једини ветар коме је
пошло за руком да се заглави..
То чега се ти плашиш, ја гризем за врат.
Сабиј ме у просту,
с крајева посечену реч
да се два пута не искупљујем за страст
и пар придева да претерају уместо тебе.
Мој говор тела јеца.
Зато што ми је тешко да верујем
у сиже твојих капи,
вечно ћемо ћутати суви на киши.
Стојим иза речи због којих
босонога могу да ходам Сибиром...

Моје срце је било Сибир, драга...
И твоја боса стопала
остављајући свјетлуцаве трагове
отопила су га сасвим.
Разградила си берлински зид око њега
као некадашњи бјегунци из East enda -
тврђаве саткане од страхова
повезаних тајним каналима
суза, исплаканих због сваког
ко је додао по једну циглу
у “изградњи” крхотина срца.
Једина ти си имала чаробну моћ
да их спојиш изнова.
Хватај моменат, не питај зашто!

Наташа Андрић & Предраг Бубања

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Предраг Бубања: Моћни коктел

Моћни коктел

Миришу дуње
са старинског ормана.
Спокој у души.

Неки звукови. Боје.
Мириси и укуси.
Ноћ. А дан.
Галама. А тишина.
Гужва. А усамљеност.
Нису ноте ако их не бришеш са лица.
А ја — снајпериста на узвишењу.
Поглед на прошлост,
објектив сјећања
и црвена тачка на детаљима
које бих радо упуцао.

Предраг Бубања

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Предраг Бубања: (К)РАЈ

(К)РАЈ

Не, није пожар
новембар боји шуму
руменом бојом.

Дошла је и јесен на ред
да је преболим.
Како њежно од ње!
Сјетим се како сам
смио да украдем
грожђе, шипак, јабуке, срце...
и сво лишће знам напамет.
Нијесмо још пробали
споразумијевање димним сигналима.
Тебе би мрзјело да сакупљаш лишће,
а мене би мирис дима нервирао.
Јесен је онда,
када лишће почне
да нам опада са осмјеха.
Нема то везе са годишњим добом.
Кад лишће опадне - наживјело се.

Предраг Бубања

Фотографије: Мирослав Б. Душанић