Радмило В. Радовановић: Разуђена пјесма

РАЗУЂЕНА ПЈЕСМА

Ово срце дубоко понире у бездане
У таму гдје нема ни сунца звијезде И мјесеца
У загрљај самоће и празнине
Бистра вода Ахеронта и одбљесци плаве ова мјеста
То је мој рај и моја наслада
Савршенство у коме недостајеш
Твоја њежност и роса са твојих стопала
Митски ум и дио бола
Оно задовољство у свијетлом балзаму
Лед и руже од данас нестали су
У чекању наши духови су се срели
Ја сам ушао у ноћ ноћ је створила пјесму
Ти си срећу сакрила за цијели живот
Нека ти буде опроштено
То ме сада лијечи и испира рану
Која ме вуче у Хад
Далеко од твог правца и ове разуђене пјесме
И држи ме као Платона и ту и тамо и доље

Радмило В. Радовановић

Радмило В. Радовановић: Успомена

Успомена

Вече полако улази у ову успомену
Узалуд невидљив дотичем ти лице
Испијам све твоје осмијехе и чари
Замагљених очију свој бол чупам
Ноћас ми се привиђа ватра и растужене зјенице
Твоја сјенка хода сад по мојој руци
Лебдиш у ваздуху и овом огледалу
Још си недодирнута али туђа
Срце задрхти када ми се јавиш
Од мене не остаје ништа
Ја сам пјесник без наде
Савијен у прошлост у својој јесени
Вољен бескрајно у сјећању
У цвијету без ријечи и мириса

Радмило В. Радовановић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радмило В. Радовановић: Ријечи

Ријечи

Ријечи мале ријечи вријеђају ријечи не говоре
Наше ријечи немају шта више да кажу
Свјетлости сјаје али без сјаја
Ходам сам носећи на уснама стихове
Из којих ти улазиш у литературу
Мој унутрашњи говор тражи твој дах
Ова уста живе твој живот
И још су заљубљена у онај зид
У онај поглед и лице у огледалу
С неба откида се једна звијезда
Припија се у тијело и освјетљава ову тишину
Скамењује ме и ослушкује празнину
Примјећујем да овај живот одржавам
Чувајући твоје лице и крв која више није моја
Господе само ме сјенка подсјећа на тебе
И твоју радост на камену Саломе

Радмило В. Радовановић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радмило В. Радовановић: ДОЂИ У ЕЛИСЕЈ

ДОЂИ У ЕЛИСЕЈ

Сањам да дођеш у мој Елисеј
Ту земљу далеко на западу
С друге стране Океана
С ову страну Балкане
Ту у вјечитом блаженству бораве
Љубимци богова
Овдје у њој нема ни снијега ни кише
Океан је стално освјежава влажним лахорима
Ово је боравиште праведника
Ово је острво блажених
Док сјене смртника одлазе у Хад
На острву блажених три пута рађа воће
Овдје расту и пламте златни цвјетови
Неки на стаблима а неки на води
То су поља црвених ружа и златних нарова
На којима лебде облаци тамјана
Моји праведници такмиче се у бацању диска
Утркују се колима и веселе уз звуке китере
Под посебним сунцем уживају вјечиту срећу
С јунацима и пјесницима орфејски пјевају
Своје пјесме
Знам да ћеш једнога дана
Доћи на моје Острво Блажених
Ту у Елисеју у вјечитом блаженству
Остарићемо скупа

2. март 2011.

Радмило В. Радовановић
/Преузето из ТРАГ, број 36, децембар 2013/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радмило В. Радовановић: Жал за Еуридиком

Жал за Еуридиком

Негдје крајем осамдесетих

Изгубио сам те
Моја лијепа нимфо
Моја Вероника
Еуридико са поља Вишићкога
Да ли те тада ујела
Змија отровница
На херцеговачком камену
Ја то не знам
Никада те не прежалих
Ја сиђох у Подземље
Да те тражим
Својим пјесмама и свирком
Побиједио сам силе смрти
И таму свијета мртвих

Када се подземљем разлијегала моја свирка
И Еумениде су заплакале
Кербер је постао кротак
Харон је зауставио свој чамац
Иксионов точак је престао да обрће
Сизиф је сјео на камен
Тантал је заборавио на глад и жеђ
Дунаиде су престале да обављају свој задати посао
Ја сам својом пјесмом разњежио и строге судије мртвих
Неумитне суђаје које су завршену нит Еуридиконог живота
Опет су започеле да преду
Суђаје започеше и Вероникину нит
Владари Подземља не одољеше моме ненадмашном пјевању
Вратише ми моју Еуридику
Моју Веронику
Али само на трен
Забранише ми да је погледам
Док са њоме не изађем на свјетлост дана
Ја кренух ка излазу из Подземља
Али мучен сумњама и чежњом
Осврнух се
Истог часа по други пут ја је изгубих
Занавијек
Иза мене врата  Подземља
Иза мене врата Могорјела
Остадоше заувијек затворена
Узалуд почех аскетски да живим
Седам дана не једох
Седам мјесеци без престанка плаках
Три године живјех у потпуној усамљености
Двадесет и седам година чеках на поновни сусрет
Трачанке ми дођоше главе
Херцеговке као да ме уклеше
Остаде жал за мојом Еуридиком
Мојом Вероником
Коју и сад узалуд будим
И дозивам дозивам дозивам

Мркоњић град, 12.01.2011.

Радмило В. Радовановић

Мирослав Б. Душанић

Радмило В. Радовановић: Касно предвечерје

Касно предвечерје

Та кућа у којој си ти рођена
У малом херцеговачком мјесту
Постоји и данас али ти ниси ту
Промијенила си адресу
Сад је нека мала варош у равници
Мени непознат број и друга држава
Ја твоју Итаку можда и видим
Али тај сусрет биће само у пјесми
У некој зори и смирају сунца
Кажеш
Узалуд се надаш и чекаш на нешто
Што је прошло и никад се неће вратити
Све лијепо и ружно ријека је однијела
Пишеш у прошлом писму
Дијеле нас миље загађености
Које се таложе у нашим сјећањима
Нама не требају нове свјетлости
Нове године и кругови
Нису нам потребни ни цвјетни дрвореди
Ни неке лијепе шансоне од Азнавура
Слутимо само обећано небо и Хад
Линије нашега живота повезује само прошлост
Оне ишчезавају и полако нестају
Наш прави живот је далеко
Твоја равнодушност остаје у мом забораву
Стрепња и сјећање на тебе пјевају
У овом сутону и једно
Касно предвечерје

5. 3. 2011.

Радмило В. Радовановић

Мирослав Б. Душанић