Радош Бајић: Наше столице нема

© by OverdeaR

Нешто смо скривили па нас је Бог наместио ту где смо. На раскрсници свакоме. Сваких неколико деценија нам изнова руше цркве, разграђују плотове, газе младе винограде и чупају кукуруз који је тек никао. Оно што се десило 1941. поновило се и деведесетих. И данас нам сервирају захтеве које морамо да испуњавамо. Нисмо још нашли решење и достојанствено место у учионици. Чекам дан да бар једна столица у том разреду буде наша и да кажемо: Е, ово смо ми – Срби! Да мирно седимо, да нам нико не гура лактове у ребра и не шутира у задњицу.

Радош Бајић (Вечерње новости, 30. јуни 2012.)

Радош Бајић: "Страх ме да не забрљам..."

И на крају, шта да кажем,

ништа скривили нисмо, ништа туђе нисмо узели,

ни богати ни сиромашни, имамо само један живот..

И хтели бисмо да му се радујемо.

Нека нам нико не замери, да нам опрости нема шта.

То што још нисам рек`о остаде ми у грлу

А шта мислим – знамо само Бог и ја…

И тако…

Радош Бајић

(Радашин у серији "Село гори...")

Поново стара крушка

поново стара крушка

© by Pero Vaslić

Пада тама, ал' никако ноћ,

нигде плота да ишчупам коц.

Стара крушка још старија трешња,

село гори, а баба се чешља.

Свако иде где може и хоће,

никог нема да обере воће.

Стигла крушка презрела је трешња,

село гори, а баба се чешља.

(из "Село гори а баба се чешља")