Радомир Продановић: СНОП

Са супругом; Врњци, 19. септембар 1940.

СНОП

— Сноп сам.
У појасу ме струка засекло.
Чудо сам —
од две поле сам биће ја.
На рамену ми божури и булке цветају,
у косу ми се уплео звезда рој.
Ја сам непребивена тајна живота,
гле од појаса навише,
за мене, иако моја,
није више крв,
иако медени венац
плету ми челе небесне.
И срп и жетве у мојој су руци,
сејача само да ме обреми треба,
и њива, и безброј зрна сам рој. —

Радомир Продановић

/Преузето из Мирослав Лукић: НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ — Антологија, 8. сажето, измењено, прегледано — коначно издање; Пожаревац 2009. ISBN: 978-86-7315-057-4/

Радомир Продановић: Звоно

* 07. август 1915  † 16. април 1944

Звоно

Небо је сковано као звоно златно.
А земља од туча обешено клатно —
брује олује.
Ветри кроз раскуштрене косе прохује;
челом дотичемо недро висина,
прстом размичемо звеку модрина —
заглушио је свако свог слуха тон.
И дозивамо с глухи са звоника
и гледамо се слепи са видика,
неком руб звона туч угиба —
појасом плавим по зраку шиба
помамљен звон;
те ухом нашим брује олује
у златно небо —
кад срце туче о тврдо ребро
безгласно бим, безгласно бом.

Радомир Продановић

Погинуо са супругом Милицом и сином у априлском бомардовању Београда (1944.)

Радомир Продановић: Глас

Глас

Ти гласе из тишине,

када се рујним предзнаком
незнано кроз нас винеш,
да је мрењу заблистало пролеће
у сенкама што испред ствари стварношћу пребивају,
сребрном нити доћи ћеш у походе
на границу црних и белих светова,
где ће да ти зазвучи тугованка
од сатртих, бездану полетелих надања.

И од хода доласка твог
мекано звончиће у душама безвучење,
да још једном начује се песма
што је кроз нити у прелому носиш.
А са ликова умирења, отпашће све боје,
и у бело сахраниће сву радост и очекивања,
да ти белином осветли пут
кроз твоју последњу вечер.

И доћи ћеш на славље
у долине свих звонова,
од нарицаљки што потегоше у дубину,
и биће ти дочек
на висинама свих веровања
што у расплинутом преливању,
ни теби ни другом не кренуше.
Али се не бој, и не задрхти,
што ће и теби зацвокотати зуби од ледне вечере,
јер са прстију,
у та сива времена,
склизнуће и последња кап нам крви,
за топло, не да буде,
већ у црвеном да дочекамо те
и још једном
осетимо се као људи,
када је и крв допевала своје.

И после вечере,
растрћемо ти лежај
од зглобова меканих нам болова.
А изнад кровова,
забрујаће ти успаванка,
дотле уздржавана, из наших колеба.
Но нека те не жалости то
и што ће у твојим словима,
по суза бисерна на тренутак
низ лице да нам блесне,
њоме ћемо укресати ватру,
за вечно,
кроз твој усталасани огањ, везивање.

И пламом из сузе пробуђени,
поседаћемо около огња,
и пригрлићемо твоје снове.
А онамо, све што нисмо ми,
тама још једном,
саломиће себи врат...
И тад,
запалићемо се сви,
и ишчилети кроз скрушени пламен,
а ти гласе,
уснићеш поново своју реч,
за у некуд даља рођења људи.

Радомир Продановић

Мирослав Б. Душанић