Рајнер Марија Рилке: (Ја волим свога бића полутмину)

***

Ја волим свога бића полутмину
што даје мојим чулима дубину;
у њој се, као из писама старих,
мој живот једном већ проживљен жари,
у пребољену одмакнут даљину.

Из ње се точи у мене сазнање
да имам доста простора пред собом
за другога живота вечно ткање.

И каткад сам ко дрво, чије грање
шуми негдашњем дечаку над гробом
и чији корен простирку му плете, —
дрво што онај испуњава сан
који је дечак у далеки дан
изгубио у песми пуној сете.


Рајнер Марија Рилке
/Пријевод: Б. Живојиновић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Рајнер Марија Рилке: Ја живим у круговима који се шире

Мирослав Б. Душанић

Ја живим у круговима који се шире,
и њима све више обухватити жудим.
Ја можда и нећу искусити последњи,
коначни круг, али се трудим.

Ја кружим и кружим око Бога,
тог прастарог торња, већ хиљаду лета,
и не знам још, јесам ли сокол или вихор,
или велика песма овога света.

Рајнер Марија Рилке

Мирослав Б. Душанић

Рајнер Марија Рилке у књизи Писма младом песнику

"Носити у себи колико је потребно за развој па онда дати плод – то је све. Пустити да се сваки утисак и сваки зачетак осећања доврши сасвим у себи, у тами, у неизрецивом, несвесном, сопствном разуму недокучивом, и са дубоком скрушеношћу и стрпљењем сачекати час рођења једне нове светлости: једино то значи уметнички живети, у поимању као и стварању. Ту нема мерења временским јединицама, ту не важи година, и десет година нису ништа. Бити уметник значи: не рачунати и не бројати; сазревати као што сазрева дрво које не гони своје сокове и спокојно стоји усред пролећних бура, без страха да после њих може и да не дође лето. Оно ће ипак доћи. Али долази само стрпљивима, који живе као да је вечност пред њима, тако безбрижно мирни и неизмерни. Ја сазнајем свакодневно, сазнајем у болу коме сам захвалан: стрпљење је све!“

Р. М. Рилке

Рајнер Марија Рилке: САМО СМО УСТА

Мирослав Б. Душанић

САМО СМО УСТА. Ко пева далеко
срце што цело сред свих ствари бди?
Ударац његов силан, праћен јеком,
разделисмо у дробан куцањ ми.
И његов бол големи и големо
клицање - преогромни су за нас,
и ми се тог стално отржемо
и једино смо уста, тихи глас.

Ал' велик срца бат се изненада
сручи у нас и отме из нас крик, -
и ми смо тада
суштина, вид, преображени лик.

Рајнер Марија Рилке
/Пријевод: Бранимир Живојиновић/

Рајнер Марија Рилке: Да умрем, шта ћеш Ти, мој Боже?

Да умрем, шта ћеш ти, мој боже?

Да умрем, шта ћеш ти, мој боже?
Ја сам твој сталак и твој стожер;
Ја сам твој крчаг пун до врха
(па да се проспем? да се скрхам?);
ја сам ти смисао и сврха,
ти са мном губиш разлог свој.
Имати нећеш после мене
ни једну кућу где ти могу
шаптати речи занесене
топао поздрав, присно хвала.
Ја ћу са уморних ти ногу
спасти ко сомотна сандала
Шапће огртач голем твој.
Твој поглед, што га вазда чека
мој образ као јастук мекан,
доћи ће тада из далека
да мене тражи и не нађе
и клоне када Сунце зађе
крај страног стења, туђих смрека.
У мени зебњом звони јека:
шта ћеш да чиниш, Боже мој?

Рајнер Марија Рилке

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Рајнер Марија Рилке

 * 04. децембар 1875   † 29. децембар 1926

* * *

Мој живот није ови стрми час,

час кад овако журно стремим.
Пред својим житним пољем ја сам клас,
тек један глас сам само, и то глас
што први сред мог многогласја неми.

Између два сам звука дубок мук,
који их трајном усклађењу гони:
јер прети да надјача смрти звук –

Но тамнога их интервала лук
мири.
Лепотом старом песма звони.

Рајнер Марија Рилке 
/Пријевод: Б. Живојиновић/