Ранко Јововић: СПАСИ БОЖЕ

СПАСИ БОЖЕ

1

Спаси Боже мој разум
Раздробљен, нападнут безданима,
Без очију, срца, без свјетлости,
Сакат, зао, најмрачнији —
Мој разум ошинут хиљадама јачих,
Убојитијих, подлијих, још црњих —
Спаси Боже моје мучење
Мој пут на земљи
Мој сан о земљи
Моју стабљику повијену над земљом,
Спаси Господе мој сироти разум
И разум мојих пријатеља
И разум мојих непријатеља помилуј,
Дај нам дажд
Да оперемо лице, пол и тијело
Пусти ваздух
Пусти Господе чисто дисање међу нама —
Не дај да ова Земља страда.

2

Спаси Боже моје сузе

Сузе жалоснице

Сузе радоснице

Сузе грешнице

Сузе крвавице

Сузе усамљене

Спаси Боже наше сузе

Кукавице.

Спаси Свемогући мој изгубљени народ

Не дај очају

Спаси очајног, изгубљеног

Да не залаје

Да не загрокће —

Гледај Благи ове суре свиње

Око нас, међу нама, над нама

И таква су наша браћа

Врати сузу у њихове очи.

3

Сачувај Боже моје груди

Пуне горког садржаја,

А одбрани од опште среће и истине,

(Добар је и овај сумрак стогодишњи)

Ове суморне грађевине, суморне народе,

Суморну слободу

Заштити —

Смутно је, али сачувај и смутно.

Нека стијена и Орао и даље круже

И стријељају

И трава нека лети

И нека камен једнако суди о нама —

Али Господе заштити тако и старицу моју

И кравицу у пољу, ведро млијека, покислу чељад,

Кокоши, раж и пшеницу —

Моју тужну истину

Господе очувај.

(1984)

Ранко Јововић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ранко Јововић: Двије пјесме

Слава 

Нијесам ја рођен  

Да се радом окупам у башти  
Да се радујем цвијету и трави  
Ја сам у градском стијењу заглављен  
Ја мрачне пољупце славим. 

Мајку су ми уграбили анђели  
Оца убиле убице  
Љубе ме моја дјеца као слијепца  
Поезија ми нагрдила лице.

Вјечно робовање и ослобађање  
Ми дојадило 
Живот ми тешко изгнанство  
Слава је Бог, али и ништавило  
И братство. И разбратство.

Ранко Јововић

Шта је човјек без подвига Господе

Мало је старих Црногораца на свијету
Уопште мало је Рођених Срба
Остало је распршено у збјеговима
По периферијама великих градова
Продају, нуде част, цигарете, помаде
Пертле и свакојаке ђинђуве
А понеки црну, турску траву
Звану куга.

У Горском вијенцу још крваре, зборе и творе
Косовски прваци и премудри Божји свештеници.

Старих Грка и нема
До у Илијади
Можда у Хелдерлиновим усјевима-виноградима.

Руси – чувени Царски народ
Људи од части и Оружја
Пјесници у сваком подухвату
Пјесници и у злочину
Још пламте само у пламену Толстоја и Достојевског.

Што рећи о Енглезима
Да нема Шекспира, не би се ништа знало
О њиховој уклетој величини –
Била би то једна бивша Империја
Страх и трепет
За ионако понижене афричке народе-племена.

Зар потонуше умни, ал силовити Пруси
Гетеова и Ничеова наука још нас сјећа
На младост човјечанства
На обнову Античке Љепоте,
Данас, њемачки дух је – крв економије.

Самурај би био спрдња
Или убица из ниских побуда.

Кинези, који су измислили Слободу и Звијезде
Барут и Јапанце
Прије но је гранула Зора и стишала се Тама
Ено су се преобразили у мраве.

Французи,
Некако постојанији и духовнији –
Тај Галски сој још траје,
Али и они су били.

Нема више Старих Народа
Постоји само Њихова Поезија о Њима
И нема наде да ће се поново Родити
Једном Рођени.

Ранко Јововић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић