Ранко Павловић: АПСОЛУТНА ТИШИНА

АПСОЛУТНА ТИШИНА

Апсолутна тишина је кћи Великог праска,
савршена је и има спирално тијело.
Она ништа не чује и ништа не види,
храни се одјеком своје нечујности.
У апсолутној тишини чују се само
зуј Васељене и жубор властите крви.
Ко спозна апсолутну тишину,
спознао је неизрециву Творчеву Ријеч,
и њему ништа више не треба,
јер ће слушати оно што другима је сан.

22. 9. 2008.

Ранко Павловић

Фотографије планине Борја: госп. Сувајац

Ранко Павловић: КРУГ У КОЈЕМ ЈЕСМО

КРУГ У КОЈЕМ ЈЕСМО

То савршенство, без иједне оштрице,
боде око. Не дотиче га, али се у њега
болно засијеца. Ко има право
да круг око себе начини, да се
од других одијели, да свој свијет
створи и савршенством га омеђи,
богом над боговима да га прогласи?
Већ видим запитане који су зајахали
ислужене кобиле, зашиљили копља,
па силно јуришају на твој круг,
човјече који хоћеш да будеш Свој,
и ништа не тражиш од остатка
свијета који ти ничим не припада.
О, прогањани, чувај свој круг,
јер у њему је и биће нашег сопства,
чак и онда када то и не наслућујемо.

Ранко Павловић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ранко Павловић: ПОГЛЕД

ПОГЛЕД

Ако немаш шта друго, гледај себе у огледалу.
Видјећеш брда, стијене, непроходну прашуму.
Чуђење на Створитељевом лицу видјећеш можда.
Предачку тугу препознаћеш у погледу незнанца,
невјерицу у очима потомака, прикривен страх
у киселим осмијесима сапутника. Сјенку ноћи
на осунчаном небу у позадини тек ћеш окрзнути.
Обрати пажњу на плавкасту тачку сред твога чела;
можда је иза ње пролаз ка другим хоризонтима.
Ако немаш шта друго, гледај свој лик у огледалу.
Видјећеш чудо невиђено... Загонетног странца.

7. 11. 2011.

Ранко Павловић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ранко Павловић: СРЖ

ISBN: 86-09-00882-7

На стубу срама

Да их питаш зашто
рекли би да не знају,
ал' људи од власти
над људским животима
прикују често тачку
на централни стуб срама
у главном градском парку,
па дуго круже око ње,
гледају је презриво
и пљују пут несрећнице.

А догоди се понекад,
врло ријетко додуше,
да на миг оног изнад њих
ти исти људи од власти
над људским животима
скину тачку са стуба срама
и посаде је у главну ложу
краљевског позоришта,
да гледа драму о Прометеју
ил' слуша Пјесму над пјесмама.

Тада јој прилазе смјерно
и клањају се понизно,
све мјерећ' једним оком
оног што је изнад њих,
а другим онај стуб срама.

О чему још да сањам

О чему још да сањам,
који сан да удјенем
у све чешћу несаницу?

Очеве касне повратке
са шумског радилишта,
мајчине брашњаве руке
док мијеси питу за суботњу вечеру,
пуцкетање сирове грабовине
у зиданој пећи крај које
дремуцкајући преде олињали мачор,
невину сњежну бјелину
што се кроз чађаво окно
усијеца у радознали поглед
зачуђеног дјечака
– све то, и још стотину чуда
у сан да призовем,
опет бих осјећао празнину
коју је вријеме издубило
у ономе што године нису изглодале
и у незаситу утробу
халапљиво стрпале.

Којим сном још да унесем
мало радости у сивило свакодневице,
који сан да подарим
стрпљивом чекању
расцвјетавања тачке?

Можда онај о стази
што вијуга између потока
и пристранка обраслог шипражјем,
или о каменој кичми
поврх брда сличног самару,
куда ме пут водио до школе?

Да ли сан о звијезди
која је једне ноћи пала
на јастук уснулог дерана
док је погледом мрсио
плавичасте нити мјесечине,
или треперав сан о лептиру
што се одједном нашао
на раскриљеној свесци,
пуној бесмислених бројки,
на часу математике?

Све то, и још стотину чуда
у сан да потопим,
опет би смисао свега
био у несаници.

Ранко Павловић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ранко Павловић: Самоћа

Самоћа

Сам сам. Свуда око мене тутњи
сав тај слуђени свијет. Милиони
стопала стопљени у једно, па оно
грува у моје сљепоочице, забија
клинове у моје чеоне кости,
врховима танких а дугих игала
тражи скривене мисли у моме мозгу.
И не хаје за мене тај слуђени свијет,
као што ни ја не хајем за њега, јер -
шта ћу му ја овако тврдоглаво свој,
и шта ће мени његови дамари,
распусни до дрскости? Сам сам.
И баш ми је лијепо што никог нема
између мене и моје мисли која ми
већ крчи пут до савршене тишине.

Ранко Павловић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ранко Павловић: Ријечи небеска слова

Ријечи небеска слова

Шта су друго звијезде
него слова којима Створитељ
исписа Књигу Васељене?

Читај, о зачуђени,
док томе је вријеме,
небеска слова редом.

Једно по једно сричи,
у ријечи их плети,
у њима свој одраз тражи.

У почетку бијаше
једно једино Слово,
једна Звијезда, самотна.

А долази тренутак
кад ће у једно Слово
све опет да се врати.

Варљив је звјездани сјај
и зато, о изгубљени,
трагај за својим Словом.

Ранко Павловић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ранко Павловић: Киша

Мирослав Б. Душанић

Киша

Пада киша. Данима, мјесецима, годинама
пада киша. По сјенокосу и стрништима,
по главама оних који не знају да побјегну
од пљуска. По гробовима предака, по стопама
потомака који ће тек доћи, по пресјеченим
грлима младића који нису дочекали нови вијек.
По погледима обезнањених пада киша.
Док спавамо, док се будимо, док вољенима
шапућемо ријечи које ћемо сами касније
обесмислити, док у залогајима гутамо
сопствене мисли о будућности по којој се
већ хвата патина прошлости - пада киша.
О, докле ће из нас и по нама да пада,
и шта ће бити с нама када престане киша?

Ранко Павловић

Мирослав Б. Душанић

Ранко Павловић: Очева ријеч у сну

Очева ријеч у сну
 
Све чешће отац ми говори,
када као сјенка ушета у сан,
да моје срце куца убрзано.
Уморило се, каже, па брза,
као стари, дотрајали часовник. 
А и ти си се уморио, каже,
па успорио корак, као казаљке
сата који нема смисла поправљати.
 
Много читаш, говори забринут отац,
и много књига кроз руке протураш,
а добро знаш да само једна је Књига,
па и њу до краја живота да читаш,
никада је, гладан, не би дочитао.
Када већ читаш, вели, наглас читај,
да ти и мајка усамљена понеку чује
сада кад јој је само Ријеч остала.
 
И ријеч понекад савлада умор,
безгласно шапуће очева сјенка,
па тражи срце које смирено куца
и уво у коме ће предахнути
као у брижном мајчином погледу.
А твоје срце пребрзо дамара,
ромори отац одлазећи из сна,
осмијехнут, као да се у живот враћа.

Ранко Павловић

Ранко Павловић: Онај који пише поезију / Ranko Pavlović: He who writes poetry

Онај који пише поезију

Онај који пише поезију
увијек има сигурно скровиште
за склањање од непогоде.

Напише стих, као човјек
што прави кров над кућом,
и сакрије се од невремена.

Наткрили пјесмом себе,
па своју и туђу чељад 
заштити од мрзовоље.

Онога који пише поезију
стигне метафора, пронађе ријеч
топла као сјећање на љето,

баш као што ласта за гнијездо
непогрешиво открије стреху
под којом су срећни укућани.

Онај који пише поезију
никада није сам у својој самоћи
и никада му прсти и срце не озебу.

Ранко Павловић

He who writes poetry

He who writes poetry
always has a safe hiding-place
to hide himself before the storm comes.

He writes a verse like a man
who makes a roof above the house,
and hides himself before the storm comes.

He convers himself with a poem,
protects from peevishness
his family and himself too.

Him who writes poetry
reaches a metaphor, finds a word
warm as a memory of summer,

just like when a swallow for its nest
infallibly finds the eaves
under which the inmates are happy.

He who writes poetry
is never alone in his loneliness
and never has his heart and fingers cold.

Ranko Pavlović
/Translated: Svetlana Pavlović/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић