Жив сам али не постојим
На утакмици младих репрезентација Хрватске и Србије у Вараждину, публика је између осталог громогласно скандирала већ уобичајене слогане: За дом спремни!; Убиј, убиј Србина!; Србе на врбе!. Овакви „испади“ у Хрватској нијесу ријеткост. Прије неколико дана Радио Сплит је преносио концерт на коме је узвикивано „Убиј Србина!“... Но то није тема мог прилога, Срба ионако има веома мало у Хрватској. Што није побијено, покатоличено или протјерано, побјегло је главом без обзира и живи разбацано по цијелом свијету... а оно мало што је остало на свом огњишту, живи биједно покушавајући да буде што више „невидљиво“. Разлог што све ово помињем је стварно неопходан, да бисте схватили један потресан коментар читаоца интернет издања београдске „Политике“ - текст је преузет без измјена:
NIkola KObac, u proLAzu, 14/10/2009, 22:09
Više nikoga ne predstavljam. Ne pišem u ničije, pa ni u svoje ime. Živ sam ali ne postojim. Hrvatska, ta moja nekadašnja domovina me je izbrisala iz Ustava, otjerala sa vjekovne zemlje, ukinula potjernice pa pokrenula istrage... Bojeći se povampirenog ustaštva podgrijan lažima Matice bio sam među onima koji su branili svoje selo, svoje nade, koji su ostali sa svojim narodom. Od danas nas više nema! Spomniju nas eto na sportskim utakmicama i na estradnim pozornicama. Dakle, naše postojanje je ograničeno a obećanje izgubljeno! Hodamo kao pokisli mrtvaci a zastajemo kao prosjaci. Pred sjećanjima!
Мирослав Б. Душанић
Izgleda da nas je sve kolektivno neko moćan osudio da uskoro postanemo apatridi. Umesto komentara na ovaj bolan iskaz, preneću razmišljanje jedne moje junakinje iz priče "Kofer" ( zbirka "Varke duše"):
ОдговориИзбриши"Beg i rat. Stradanja i seobe. Seobe kao sudbina. Drugi narodi između rođenja i smrti imaju život, a mi samo seobe. Seobe i smrt..."
Pozdrav od još žive Srpkinje!
Miroslav,
ОдговориИзбришиI am glad you have google translation on your page. I put your poems there and I really like your words.
I share your political ideals.
Thank you.