ПЕСМА ТУЖНА
Једна суза
клизнула је
браздом дубоком
старице
преоране земље
Далеке а родне
кад смањио се род
за једне руке горштака
Размичу се бразде
земља хранитељка
телом се храни
чеда свог
А у туђини утрнулој
друга суза пада
као грумен земље
који далек
не може да баци
на ковчег
Тодора Шкоро
Prijatelju,
ОдговориИзбришиOprostio si mi, vidim, što sam možda umesto tebe ove reči napisala.Da vest o smrti nije uvek uznemirujuća, mogla je da bude i bolja...Ali, biće, iz tvog sećanja i pera lepših, pravih pesama, o Dušanićima i kojih ima, i kojih više nema, pa i o pokojnom stricu Živojinu, laka mu zemlja...
Стварати, значи постојати. Стриц Живојн је стварао, онолико колико је могао.Дио њега си и ти пријатељу. Дио који је не раздвојив и колико би било ко хтио да буде другачије. Твоје ријечи одзвањају као ехо, који говори да звона звоне и да се његово име помиње. Ријечи, за ријечима редају се у пријатељима широм свијета, и звеку звона у ехо куглом земаљском разносе тужну вијест и наду постојања у животу пролазном,али надживљењом родом који се наставља и траје. Траје и трајаће за навијеке у твом бићу зачетка и почетка до краја, који је Божијом одређен.
ОдговориИзбришиПрими саучешће моје породице, а нека је лака земља Живојину! Једној звијезди која се гаси,а друга се рађа и наставља постојање овоземаљско.
Lijepo ih je vidjeti na ovoj slici,tvoga strica Živojina i strinu Trivunu.Veoma lijepo i od tebe što čuvaš slike svojih bližnjih.
ОдговориИзбришиIskreno saucesce.
ОдговориИзбришиUsé el traductor para captar la idea, la escencia de la poesía y creo que lo logré, me gustó mucho. Saludos desde Argentina
ОдговориИзбриши