Тодора Шкоро: Суђаја ми дала (2010.)

Нестварна

Нисам крива

за магле у оку,

за дрхтави глас,

за бајку коју ствараш.

За сан без краја

у који сам,

нестварна,

залутала.

Ја жива, истинска,

нисам ни вила,

ни богиња,

ни твој спас.

Далека једино

могу да трајем

тек као ехо,

а не глас.

Заблуда

Кажу

туга свременом прође,

или умине, утрне.

Лажу.

Моја, храњена самоћом,

појена болом

расте и буја,

у окове очаја баца,

па бих да крикнем,

викнем,

а снаге немам,

тек лелујам

међу смехом и неразумом

оних што још удвоје

ходе друмом.