Мирослав Б. Душанић: У осами крушка калемљена

© by Ж. М. (Србија)

У осами крушка калемљена

Заплакала крушка калемљена

Свевишњему вапај упутила

кука кано сиња кукавица

у корову трави до рамена

Ништа није као што је прије
одавно Ти нисам радосница
драги Боже кад ме већ осами
сасуши ме не мучи ме више
стара кућа хлада жељна није
њени дани давно одбројани
од како је људи напустише
само болно дрхти и уздише
од корова не може да дише

Заплакала крушка калемљена

плаче горко јест јој за невољу

предуго је била осамљена

у корову трави до рамена

Двориште ми тама населила
нема руке што ме калемила
нити моме пјесмом да ме мами
старе мајке да пилиће храни
нема дједа да у фрулу дува
зелен плоде од дјеце да чува
драги Боже кад ме већ осами
сасуши ме ил сјекиром суди
што ће мене кад нема ни људи

Мирослав Б. Душанић