петак, 18. април 2014.

Иђима Коићи: НЕБО, СТРАНАЦ

Мирослав Б. Душанић

НЕБО, СТРАНАЦ

Вратиле су се птице.
Кљуцале су пукотину црне земље.
На непознатим крововима
ишле су горе-доле.
Као да су изгубљене.
Небо се хвата за главу, као да је појело камен.
Утонуло у мисли.
Јер не треба више да истиче,
небом тече
крв, као странац.


Иђима Коићи
/Пријевод са јапанског: Кајоко Јамасаки/

Мирослав Б. Душанић

Живорад Недељковић: Уз смешак

Мирослав Б. Душанић

Уз смешак

1.
Једном, кад се опремим
И смогнем храброст за далек пут,
Овако бих могао вољену тешити:
Ја ћу теби понуде донети,
С мора смокве, из Мостара грожђе,
С јаблан дрва јабланских јабука,
Суви шљива са сирови грана.
Овом, или којом другом песмом.

Донео бих, заиста, и много другога воћа.
У Мостару бих се напио вина,
И у Дубровнику бих, насмејан, кушао столећа,
Али јабуку јабланску не бих донео
Јер више не постоји таква сорта.
Памти се тек гдегде у Шумадији
Изворно значење речи јаблан
Која је у прасловенском језику
Означавала јабуку, стабло и плод.
Сачувана је та давнина у називу
За врсту јабуке јабланка.

Било је некад могуће
Убрати јабуку сазрелу на јаблановом стаблу,
А више није: име је припало другом дрвету,
Изразито лепом и опеваном.

Извесно је да ни суве шљиве
Не бих нашао на сировим гранама.
Та је шаљива ставка додата песми,
Јер је и претходна, у којој у давној прошлости
Јабуке руде, будући неостварива, попримила
Све одлике шале; слична доскочици
Кад на врби роди грожђе.

Тако је увек. Кад изгубимо какав смисао,
Значење нечег кад ишчили,
Љубав кад се вине са нашег длана,
Ми знамо: и тај губитак биће једном
Прежаљен, уз смешак.

Мирослав Б. Душанић

2.

Да, увек се пренемо и латимо се шале.
И онда кад лопов однесе наш сат,
Кад лихвари посегну за нашом надом.
И кад нам силни одузму окућницу.
И тада, и тада
Утеху нађемо у шаљивом мирењу:
Чије овце, његова ливада.

Без свега се, без свега, може.
И тако увек, до краја,
Кад разумећемо да је заувек нестало
Све што смо непрекидно губили.

А не знамо има ли потребе
Изругивати се изгубљеном.
И хоће ли бити времена за смешак. 

Живорад Недељковић

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 17. април 2014.

Мирослав Б. Душанић: Спас душе

Мирослав Б. Душанић

Спас душе

човјек може до извјесне мјере
да освијетли неке узроке свога
пропадања, али ја још увијек
не знам, куда ме води овај пут


небо озвјездано ...

простор претрпан
окрутан
у луку свјетлости испуњен трњем
и стварима из свакодневног живота

(урлик
и плач ока које мучи и размишља)


на рушевинама цвјетају дивљаке
чопори дивљих паса и змије
на ушћу велике ријеке

у огледалу душа моја заведена

куда да кренем анђеле ...

око ми варљиво
а срце не види

Мирослав Б. Душанић


Мирослав Б. Душанић

Будимо људи!

Мирослав Б. Душанић

«Човек не може да бира време у којем ће се родити, ни где ће се родити. Ни околности у којима ће живети. То не зависи од нас. Али бирамо да ли ћемо бити људи – увек и свуда или нељуди.»

Патријарх Павле
/Мудрица. Часопис Основне школе “Деспот Стефан Лазаревић” Број 17-18, Београд, јануар-јун 2013./
 
Мирослав Б. Душанић

Небојша Ђорђевић: Лепота спаљене спознаје


Лепота спаљене спознаје
(Ватра Ђордана Бруна)

Смеју се недеље на златним капцима катедрала,
пробија зрак, топлоту расипа о зидине,
заклоњен облаком дима измичеш лажима.
затвараш очи, букнеш и угаснеш:
чуваш свој задњи призор за сећање.

Да сам раније стигао на Campo dei fiori
не би отровнм ваздухом горело нејасно питање,
не би ти босе ноге смртиле ломачом,
не би овенчан ватром гледао лепоту спаљене спознаје.

Њихова страст је пала на родне године,
њихово сунце жари по усијаној плочи:
Не би ни дрвећа, ни воде у њиним очима,
пустош је та, што гори људски ум у пепео.

Да сам пуним једрима бродио низ ветар
и коња потер`о по правди небеских путева
да стигнем, да склоним руку џелату
и смирим звер у онима што пустоше мисао
на Campo dei fiori:
Пламен би остао неокршчен, пепео израсрао у тело,
светина заиштала опроштај.
А дух?

Нек знају, нек воле, нек памте:
никад не гори по ломачама,
старији од Сунца, од неба,
од некаквог згаришта:
Eppur si muove!
Eppur si muove,
fratello Galilei!
Земља је ипак округла!


Небојша Ђорђевић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 16. април 2014.

Мирослав Б. Душанић: Не улазим у читанке

Мирослав Б. Душанић

Не улазим у читанке

ефект огледала
елаборација збиље
концепт
друга тенденција
дистрибуција
наративна декламативност
транзицијска обмана и превара ...


овдје бих одустао и нечујно се повукао
умакао из тог модерног пјесничког пакла
заморих се тумарајући вјештачким
халама и двориштима
паластима празних ријечи
и баш ме брига што не улазим у читанке
радије одлазим на пијац да купим
јаја за Ускрс
када их обојимо луковицом
па се огласи звоник оближње цркве
Светог Арханђела Михаила
биће то практична и разумљива поезија
а радоваће се и дјеца
одмориће очи од европског дизајна

Мирослав Б. Душанић


Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Свијет слике

Мирослав Б. Душанић

Свијет слике

одсјај сунца на глаткој воденој површини
док дивље патке чисте перје
једна је од омеђених субјективних форми

други пролазник досадно посматра воду
као да пред собом има узорану ледину
или било коју од градских улица

трећем је све стопљено у ништа
у један сасвим празан простор
у којем је изузев његове луле све неважно

Мирослав Б. Душанић


Мирослав Б. Душанић

уторак, 15. април 2014.

Мирослав Б. Душанић: Ожалошћени Бог

Мирослав Б. Душанић

Ожалошћени Бог

Жали ми се Бог како је заморен
од оптужби
да ништа не подузима против смрти
и биједе људске
и да се стално склања и повлачи
у неприступачне кутке

Жали ми се и само што не заплаче
као да је ушљив и шугав
из дома га изгоне
ни име му више нико не спомиње
као да је он а не они пред
нечастивим устукнуо

И каже све су му могуће приписали
ратове и бездушне попове
незапосленост и глад и беспарицу
и ако се овако даље настави
ништа му друго не преостаје

осим самоубиства

Мирослав Б. Душанић


Мирослав Б. Душанић

Анђелко Заблаћански: Усамљене душе

Мирослав Б. Душанић

Усамљене душе

О, да ли постоји негде сакривена
У беспућу неком - од света далека
Бродоломно слична душа усамљена
Или свако биће само очај чека

И да ли се туге некад (негде) сретну
Док самоћи трен је бескрајан к'о море
Или не препознаш патњу истоветну
Одевену само у туђе одоре

И зашто прост осмех мора да се снатри
Јер ретко кад слети на усне очаја
Те као опсена трепери у ватри
Запаљене маште - наде и смираја

Зато у свом болу не знаш јаде туђе
А можда је твоја мука ипак мања
И сујета свака опако оруђе
Кад живот изгуби потребу да сања


Анђелко Заблаћански

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: У знаку смрти

Мирослав Б. Душанић

У знаку смрти

очекивали су да се смрт заувијек удаљи
и оде друмом
са првим гласом пијетла испари
као кап росе
одмах по изласку сунца
и никад не врати у њихов мали сокак

неки су маштали да се заглиби
у мочварном тлу
и остане да грца у рђавим водама
изван села

само кад би могли да је загризу
као јабуку
поједу или оставе да се њише на грани

нека је сажеже сунце
нека је бију вјетрови и кише
док не отпадне и иструли

ко зна колико дуго би тако занесени
и уљуљкани
сањали звијезде трепталице
чаробне фењере
који се пале и гасе
да их с времена на вријеме не пробуде
жалосни крици нарикаче

и схвате да се смрт поново огласила
да није ни сморена
ни забрављена у непознатом предјелу
већ живахна и свеприсутна
као да из њиховог мјеста није ни одлазила


Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Ђорђе Асталош: Воде

George Astaloș

ВОДЕ
 

како да их раздвојимо
од обале
 

зашто су плаже од снова
а пространства од кошмара
 

зашто је поларни троугао
прецизним насипима опасан
зашто да не замислимо
утопију обухвативши
ЦЕЛИНУ


Ђорђе Асталош

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 14. април 2014.

Акатист Светом Анђелу чувару

"Видик" Српска Православна Парохија, Храм Преображења Господњег; Београд - Видиковац (2004.)

Кондак 8.

Странац и придошлица сам на земљи овој; живот мој је сујетан и пролазан, па макар несрећник никад о непознатом часу смртном и не размишљао, или о Страшном суду, ипак морам изаћи пред праведног Судију и морам дати одговор за свако своје дело и сваку своју реч. Зато те молим, чувару душе моје, да ме брзо пробудиш од сна греховног, како ме час смртни не би затекао неспремног и да се удостојим да од свемилостивог Бога измолим опроштај за сва безакоња моја, да бих Му радосним гласом певао: Алилуја!

Мирослав Б. Душанић

Икос 8.

Када ми Господ над свима и Створитељ назначи да се представим од овога живота, ти, мој добри чувару, провидећи страшне муке које ме очекују, намењене злим дусима и непокајаним грешницима, прекриј ме крилима милосрђа свога, као орао птиће своје, и када ме дух мој напусти, учини да те видим у мојој близини, док идеш испред мене и моје љуте непријатеље растерујеш. И док те за све ово са умилењем молим, говорим овако:
Радуј се, јер духовним очима мојим горки и страшни час смртни представљаш.
Радуј се, јер ме увек подсећаш на тај непознати и неизбежни час!
Радуј се, јер ме учиш да на сваки дан гледам као да је последњи у животу мом!
Радуј се, јер ме припремаш да у свако доба могу отићи на други свет!
Радуј се, јер у мени рађаш умилење и скрушеност срца!
Радуј се, јер увек желиш да се бар пред крај живота покајем!
Радуј се, јер ме спречаваш да овај свет заволим!
Радуј се, јер ми помажеш да из срца свог искореним страст према трулежном богатству!
Радуј се, јер ми показујеш да су сва блага земна привремена и пролазна!
Радуј се, јер ме увераваш да су све лепоте овог света слично цвету пољском!
Радуј се, јер ме спречаваш да славу људску, као сенку пролазну тражим!
Радуј се, Анђеле Господњи, неуспавиви чувару мој!

Мирослав Б. Душанић

Заборављени српски пјесник: ДУШАН МАЛУШЕВ

Мирослав Б. Душанић

Верлену

У самотне ноћи ... када збори тама
И кô мрачна бајка мистерије ствара, —
Силна једна Тајна душу моју слама
И страхотно мучу. стеже и обара.

... Осамљен ја стојим усред кобна мрака
И упирем зене у ту сфингу мрачну!
Ах, срце ми гордо, то срце јунака,
Осећа сву немоћ, беду бесконачну ...

О. чуј! мраком шуме црне мистерије!
Можда сфинга збори?.. Древну прича бајку ...
О, знам ... то природа вечну Тајну крије!

Ја бих да прокунем ту маћинску мајку — — —
О, драги Верлену! О, тужни Верлену,
Природа нас сазда у бедноме трену!

Душан Малушев
/Објављено у ДЕЛО; књига 44, свеска 1; јули 1907. год./
 
Мирослав Б. Душанић

Перо Зубац: Суботичка дуга ћутања Душана Малушева

Станиша Нешић: The Sound and the Fury (фрагмент)

Мирослав Б. Душанић

Уморан од смрадних тунела,
Од хладних соба, гледам у звезде пошасти,
Са урликом машина у врелом мозгу
Меким додиром Анђео уништења
Усправља мој посрнули Ум,
Да живим будан у поноћ, при смени дана,
У ноћној смени кад је Месец
Мачије око трговачког центра,

Живим у леденим струјама
Над плавичастим таласима асфалта,
У крду аутомобила, у облацима дима,
Као на неком космичком тлу,
Не на тлу Државе-Монструма.
Сагоревам у државном ковчегу,
На боровим даскама, под боровима,
Без сна, без крика, прожет
Сунчевим зрацима смрти,
Са ветровима континената у коси.


Много смирених умова хода улицама,
У ритму берзе, не бубња, бели оквратници
Попут лешинара лете на Југ,
"Безбедоносна ситуација је задовољавајућа",
Астролози тајних служби виде државне ударе
Далеко од Европе у којој тече време високих цена,
Лепа је свака земља која има своју Пустињу,
"Претерана љубав према женама,
Претерана љубав према новцу".



Мирослав Б. Душанић

Док уши чују далеку космичку тишину,
Видим Ум човеков неповратно истрошен
Паранојом Државне Механике
У модром сазвежђу уједињених држава,
Између Стрелца, Распела и Овна,
Видим свети пламен Бенареса
Како сагорева на Теразијама,
Свету воду Јамуне у водама Ушћа,
И воду Ушћа у водама Јордана,
На гори где вођа изабраних прими законе
Који историјом разорише свет,
Видим кинеску четврт како плови
Кроз Гринич вилиџ и вечни Рим,
Како плови кроз Вијену,
Укрштање дугиних боја видим,
Блејкове визије сажете у један Програм:
Не подлежем лажном урлику масмедија,
Не носим униформу, не гланцам чизме,
Мој Ум одолева Законима,
Мој Ум живи у Природи,
Моје га руке Елементима хране,
Мој Ум је свети пепео Распетих,
Сажет Дах свих љубави.

Из програмиране Нирване
Тргне ме неки потресан призор,
Отмица, атентат, пуч.
Тад утонем у музику
Која прожима беле голубове
Високо над Калемегданом,
Тад све ишчезне кроз заслепљујућу светлост,

Људи ходају улицама ослобођени ружних мисли,
Отварају каталоге, трговине, банке,
Својим телима Паука-Молоха хране,
Из светлости у зверињак клизе
Без знања о томе шта их чека
У кревету, за столом, иза шалтера,
Већ данас тамо можда ничега нема:
Све што није стигла да уништи љубав
Прогутаће Молох, свариће Валпургина врећа.


Станиша Нешић

Мирослав Б. Душанић

недеља, 13. април 2014.

Цвијет јапанске трешње






Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Стојан Стив Тешић (Stojan Steve Tesich): Ова нова ера ...

* 29. септрмбар 1942. - † 01. јул 1996.

Ова нова ера је вријеме пост-истине и пост-умјетности. Истина и умјетност не постоје више јер је човјек ослабио. Умјетник је данас кловн, забављач. Ја се борим против овакве представе о умјетницима, и прије ћу умријети него да постанем такав. Умјетност је једина религија за мене, јер макар док пишем могу вјеровати у истину. Ово је тешко вријеме, када се ни Толстој ни Достојевски не читају. Сви услови постоје, изузев оних најважнијих, да човјек постане људско биће. Човјек се, пак, претворио у нешто друго.

Стив Тешић
/Пријевод: Радоје В. Шошкић/

Мирослав Б. Душанић

This new era is a time of post-truth and post-art. Truth and art don’t exist anymore because man has been diminished. The artist today is a clown, an entertainer. I fight against this image, and I would rather die than become the same. Art is the only religion for me, because at least while I write I can believe in truth. This is a hard time. It is when neither Tolstoy nor Dostoevsky are read. All the conditions exist, except the most important ones, for man to become a human being, However, man has turned into something else.

Steve Tesich

Мирослав Б. Душанић

Добрица Ерић: Склопљено небо

Мирослав Б. Душанић

Склопљено небо

Још негде на дну чека нека ишчезла река
платно што се беласа на мутним бистрицама
Кроз шупљу лобању неба цеди се та далека
вода која се враћа извору и пиљцима.

Дуга је једини мост изнад овог понора
изнад безубих уста, између цврчка и мрава
Кад год ми твој лик растера облаке са прозора
таваница над мојим узглављем прокишњава.

Склапа се зрело небо око нас као шкољка
са опном несанице... и невидљиви ловци
на бисер – наша срца мере и пребирају.

И док се преда мном рачва путања калипољска
светле у сенци липе где пиште млади попци
очи које се кротко приближише смирају.


Добрица Ерић

Мирослав Б. Душанић