недеља, 26. октобар 2014.

Мирослав Тодоровић: ЈЕСЕЊИ ЧОВЕК




И баш ме брига шта ће ко да мисли. Свијету се ионако не може угодити. Неколико пријатеља ће ме разумјети, и то је довољно. Тјешим своју душу. Поново преписујем. Поново су то ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ. Овога пута јесењи сонет, који је објављен у Вечерњим новостима – Култура, 03. новембра 2012.


ЈЕСЕЊИ ЧОВЕК

ЈЕСЕН и твој живот стиже.
Празне њиве, убрани усеви. Вране
И кроз твоје дане. Све ниже
Небо је, а крошње голе, цвиле гране.

Тражио си себе залуд по свету.
На кућном прагу старац у тишини
Ћути у свом потоњем сонету.
Сушт свега мотри у нигдини.

Призва те даљина плаветнило.
У њ видиш све што ће бити.
Позно чујеш све што је било.
Душом стиха хоће ли се поновити?

Питаш се већ јесењи листак.
Ал, чујеш студ, онај зрак, и мрак.

Мирослав Тодоровић




Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 25. октобар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Наивно питање



Наивно питање

Смрт нас се, ипак, тиче!
Пориче ме проф. Радомир Виденовић,
И још каже: Када има нас,
А нема смрти – има мисли о смрти...


Све је то мени познато, драги професоре,
И могао бих да носталгично уз групу
Леб и сол, по васцијели дан пјевам:
Одговор знам, кад останем сам.

Али, чему све те филозофске студије
О ономе што је сасвим природно,
И саставни дио и мене, и Тебе,
И свију око нас...

Зар не би било и љепше и боље, да око
И перо, и моје и Твоје
За животом посеже – живот велича
И у њему види спас...

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радомир Виденовић: Зло севера



Зло севера

                      Il male viene dal nord

Чему ли си,
залудни Демостене,
надвикивао море?!
Подсмешљива Историја и сада
прави широке друмове
за разне Филипе и њихове синове.

Али, ипак, млади Сизифе,
не жали се; јер,
и те како би користи од те вике
и то – за тебе самог:
гле, нема твоје мане више,
а то је,
признаћеш,
(далеко) изнад твојих надања.

Радомир Виденовић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Овако се никада не пише пјесма



Овако се никада не пише пјесма

Помало сам збуњен пријекором
Упућеним Њему лично
А све му прикалемимо – баш све
Оно што једни другима чинимо
Када се оружја хватамо
Кад се поткрадамо и власт бирамо
Па их онда љути и незадовољни
Њиме проклињемо
И жалимо се како је Он слијепац
Да не види нашу тешку муку
И то нас страховито збуњује и чуди

И могао бих да набрајам у недоглед
Али због грешака на самом почетку
Од овог неће постати пјесма
Као што ни од нас неће добри људи

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 24. октобар 2014.

Искрено и једноставно Бобица Миливојевић: ПРОЛАЗИ ЖИВОТ



ПРОЛАЗИ ЖИВОТ

Ноћ је.
Посматрам небо.
Тамно је.
Нема звезда.
Волим да гледам како трепере.
Оне су сада горе,
високо, изнад облака.
Хладно је.
Хвата ме језа.
Срце ми највише зебе.
Ова се ноћ,
никада вратити неће.
Све пролази,
само је туга још увек ту...
Пролази живот...

Бобица Миливојевић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Због сна Николаја Андрејевича



Због сна Николаја Андрејевича
                   (Небојши Ђорђевићу)

О чему сам размишљао 

– Допао ми се стих
Поравнаш ли облаке
Угледаћеш морнара
Који је сањао о музици


И замишљао сам митска бића
Како глачају небо као паркет
Уклањају сваку мрљу
Да брод предвиђен да потоне
Јер је уклет – уплови у луку

Срећни морнар улази у бар
И још с врата наручује рум
Губим га у диму и загрљају
Упадљиво нашминкане даме
 
Уз тужне ноте клону му на раме

Мирослав Б. Душанић




САН НИКОЛАЈА АНДРЕЈЕВИЧА (Римски–Корсаков)

Од јутрос
ваздух мирише
на Шехерезадине приче.
Поравнаш ли облаке,
угледаћеш морнара
који је сањао о музици,
летеће ћилимове и
виолински кључ из
кога се осмехује
нежност, ужарени
печат, који си ми
оставила на срцу

Небијша Ђорђевић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 23. октобар 2014.

Да знаеш мори...

Мирослав Б. Душанић

Емануел Сведенборг: Небо и пакао



Није могуће у мало речи описати какви су зли (Духови) у томе стању, јер сваки лудује према својим пожудама, а оне су разноврсне. Зато ћу навести само неке по којима се може судити и о осталима. Они који су волели себе изнад свега, који су у службама и дужностима гледали само на властите почасти, који у послу нису уживали ради самог посла, него ради свога угледа како би их остали више ценили, да би уживали у слави својих почасти, они су тада глупљи од осталих. Јер онолико колико неко више воли себе, толико је удаљенији од Неба; а колико је од Неба, толико је далеко и од мудрости. Они који су самољубиви а уједно и подмукли, који су се успели до почасти разним мајсторијама, они се удружују с најрђавијим Духовима, и одају се магијским вештинама које су злоупотреба Божанскога реда, тиме досађују и чине зло онима који их не цене. Они постављају замке, изазивају мржње, горе осветом, имају неодољиву жељу да злостављају оне који им се не покоравају. Свим тим страстима они се одају док им је гомила злих наклоњена, а на крају смишљају како да се попну у Небо да би тамо све срушили, или како би тамо постигли да их поштују као богове: дотле иде њихово лудило.

Емануел Сведенборг


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 22. октобар 2014.

Јелена Глишић: Дједова прича



Дједова прича

С тугом неком у очима,
расприч'о се дједа стари,
како некад живјело се,
какви некад бјеху дари.

Сата, каже, није било,
будио га цвркут птице,
хладна вода са извора
умивала руке, лице.

Брзо, брзо, на посао
журиле су руке, ноге,
јутром Сунце милује нас
и оре се пјесме многе.

А у свакој кући живи
слога, игра и весеље,
само хљеба, здравља, рада,
такве су тад биле жеље.

Прича мени сјетно дједа,
док поглед му негдје лута,
слутим да је опет дјечак,
бос, рашчупан, без капута.

Јелена Глишић


 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: ПТИЦЕ И КАВЕЗИ



ПТИЦЕ И КАВЕЗИ

Ух! Ти ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ (М. Тодоровић) ме убише... Не одолијевам да их изнова не читам. А сваком ишчитаном ријечју постајем крхкији, постајем осамљенији... Зашто се мучим и самоубилачки излажем тој вјетрометини?   Шта ме гура и вуче? Шта? Шта?

... А хтио бих да се ослободим ОКОВА, да потргам ланце, покварим све браве и катанце и изађем напокон из КАВЕЗА, и полетим сасвим слободно... Да будем птица. Да будем птица. Да будем...

А шта да будем? А шта да будем? А шта да... Птица. Птица.
Птица у слободном простору... Птица у слободном лету... Птица на вјетрометини... Птица без заштите... Птица предвиђена за слободан одстрјел...

А у тим трешњевичким листовима У СЕОСКОМ ДНЕВНИКУ и ова пјесма:

КАВЕЗИ

Сјајне сребрне па и позлаћене
Нуди продавац кавезе крлетке
За лепе птице још неухваћене
Којих и нема или су већ ретке

Док чека купце дрема и одмара
Над једним малим кавезом се пригне
У ком миш бели трчкара
Тамо и амо а нигде не стигне

Као украсе сплетене од жица
Изложио је он кавезе разне
Без шароликих птица певачица

Нуди и зна продаће и празне
Да они који живе у кавезу
Имају и свој кавез у кавезу

Томислав Мијовић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Емил Сиоран: Силогизми горчине



«Много пута сам се повлачио у то спремиште звано Небо, много пута сам се покоравао потреби да се гушим у Богу!»

Емил Сиоран


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 21. октобар 2014.

Мирослав Тодоровић: ЗРНО, БИБЛИЈА

Мирослав Тодоровић

ЗРНО, БИБЛИЈА

Песнику, Мирославу Душанићу

ДРЖИМ на длану зрно
(Или ме то зрно на плећима мојим носи
У другој слици чује се овај призор)
Зрно свезнало што све памти
Све хранило
Путоказ свему било

Горска река историје тече
Кроз библију зрна које држим на длану
Ово мало зрно пшенице
Веће од сваке планине

Прође путем праисторија
Црну рупу миленијуми населише
Поново Вавилон-ска кула зида
Виртуелна с друге стране вида

Прођоше списом векови
И народи многи у јаругу таме
Из зрна пепео тишине чуо се
Над књигом овом смењивали
Векови – Ноћи Дани на начин траве

Држим зрно на длану
Виделом светли пуна песма
Без краја
Све повезује дахом земаљским држи
И кад раздваја
На окупу свеТ држи спаја

Све што је било
У зрну зрном сјаји
Што се изгубило
У зрну се пронашло

Мотрим како кроз зрно
Пролазе векови како
Народи у Реч замичу
О зрну у зрну будућу у древној
Живе причу

Мирослав Тодоровић


Мирослав Б. Душанић

Борис Рижиј: У Русији се растаје заувек

* 08. септембар 1974 - † 07. мај 2001

* * *

О чему ћуте камења склиска?
Зашто је на ћутање глува, тиха
Земља? Њихова ми је тежина блиска.
А што се тиче самог стиха –
У њему је увек важније ћутање
Од тога има ли риме или не.
Шта је реч? Тек очекивање
Лепореке тишине.
Стих се разликује од прозе
Не само зато што има речи мало.
Рано јутрос сам с камена сузе
Длановима топлим обрисао.

Борис Рижиј

/Пријевод са руског: Светислав Травица/

ISBN: 9788691287559

Са длана, циганко, хоћеш ли умети
Изгатати ми судбину клету?
Циганка рече: ти ћеш умрети,
Такви дуго не живе на свету.
Биће ти туђи син и женица,
Другови ће непријатељи постати.
Питаш ме шта ће те убити? Кривица.
Ал ти је ником немој дати.
Зашто сам крив? Јер си жив! -
Смешка се и гледа ме у очи.
Са пијаце трешти познати мотив
И пресијавају се небеса у ноћи.

Борис Рижиј

/Пријевод са руског: Светислав Травица

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 20. октобар 2014.

Мирослав Тодоровић: ТЕРЕНСКА СВЕСКА



ТЕРЕНСКА СВЕСКА

Суштина није у злату свечаних сала и одаја
Него у патњи сиротиње
и јаругама развалина
                                                    А. Тарковски


ЖИЗНИ ПАТНЕ СЛИКЕ СКУЋИШЕ

Теренску свеску лутних адреса
Судбо грдна земља тврда високо небеса
У пустоши вас век случише
 

Кућевници голи Слика се томила
У маглици затљате силуете
Призори заторни прича је домила
Књигу жизни Грдне сцене сплете
 

Поскитане скраси песма душе
Жалобна истина – Худе слике
За причу нема се каде Расуше
Се сећања памти невољнике
Теренска свеска лутних адреса
Мучи земља ал не маре небеса

1970 (1990)
 

(Свети мученици, 1998)

Мирослав Тодоровић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јован Бојкић: Елегија



Елегија

Прошли су дани моје cpeћe лепе,
Блаженства мога и љубавног миља,
Живота мога увело је цвеће
Ја стојим ево без мете, без циља.
K'o када олуј у јесен захуји,
Кроз празне груди тако уздах лети,
И ваља дрвље непознатих страсти,
И тресе лишће успомена свети.
Разум ми каже, да се махнем свега,
Да предам прошлост мртвом забораву,
Да кидам нити љубавнога веза
И гордо дигнем малаксалу главу.
Ал' срце моје, слабо, непослушно,
За њоме јоште, јоште силно бије,
И око моје, мутно, непослушно,
За њоме јоште грозне сузе лије.
Ох, ал бих вол'о, да ме нема жива!
Да ми је пасти у крваву боју!
И гуслар слепи да уз гусле пева
Јунаштво мушко и срчаност моју!
Па песму славе нек и она чује!
А дотле гавран нек ми на леш прне
И нек ми срце непослушно кљује,
И нека пије моје очи црне.

Јован Бојкић

/Пјесма је преузета из Никола Маширевић: Успомене и цртице, у којима налазим и нформацију да је пјесник родом из Сремске Митровице, да је умро на Пештанској клиници у 26. години свога живота, од неке болести на бубрезима. И да је био оплакан од тадашње омладине, Текелијанаца, коншколара и његових пријатеља. Његов брат је 1899. године сакупио и издао све његове пјесме, а предговор за ову малу збирку је написао професор Јован Грчић. Издавач је Српска штампарија Светозара Милетића - Нови Сад./



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бошко Ивков: О даљинама



О даљинама

зуји тишина ноћног сата.
смрдљиве крпе минулог дана
распадају се у глави,
гарави возови крви
разносе их у престонице
и далеке провинције тела:
трују ми срце, бубреге,
заслепљују вид.
од отровног талога дана
коса ми седи, нокти отпадају,
душа ми се кобно
нахерује на смртну страну.
још само ме синоћна кратка,
тамна лектира,
стихови рилкеа,
држе будног и бодрог.

то бива тако:
мрачан се вратиш
из сунчаног дана
да би се светло и ведро
измио у горкој светлости
тавних стихова.

и,
шта је ту нестварно?

привидна јава дана
у сунчаном пљуску
ил' пригушене, штедре
светлости што зру у мастилу?

а једино једно једино
доиста знам:
да би ваљало устати
у летње јутро,
па се, бос, ленијом,
по прашини,
низ биље у роси,
под светлим тичијим кликтајима,
упутити у даљине,
у којима ме не чека
наум и сврха.

у даљи којима
није разлога ни имена:
у оне које никако
да досегнем,
као да и не постоје.

Бошко Ивков



Фотографија: Мирослав Б. Душанић

недеља, 19. октобар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Није ме брига


Није ме брига

Пуштам да праве царства и гозбе
Да кличу и да се славе
Ја се не уклапам ни у једну причу
За мене су и сонети окови и браве

И како год да се са мном опходе
Дух ми из навике извору хита
Тамо гдје су бистре воде
Гдје је она љековита

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић