понедељак, 22. септембар 2014.

Веселинка Стојковић: Заварајте замор



Заварајте замор
(Писмо упућено М. Д., незнатно скраћено)

Не смете се предавати, немојте! Немојте!

Замор долази, али и одлази.
У тим часовима бивају песме,
кад долази и одлази замор.

Светлости душе
у тим сатима су најсјаније,
па оне виде што иначе не виде,
и песме им узму од тога сјаја
и знања које виде – да буду песме.
   
Градња усправља дах, али и одузима дах.


Ваше песме су велике светлости,
светиљке какве изабрани граде. 
Застаните мало.
Биће и хиљаду и хиљаду песама,
завичајних, свакојаких,
али се никада све испевати не могу.
Тако је од света и века.
Па чему журба и патња?

Одморите мало душу и од песама.
Песме ће Вас наћи опет.
Окрените се сунцу, ведрој боји,
пријатељској речи, листу, цвету, птици, дану;
заварајте замор, побегните му.
Цео живот је замор и бежање од њега,
будите хитрији.
Растегните време између заморâ!

Мала Госпојина - Лето Господње 2014.

Веселинка Стојковић




Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ристо Василевски: Кажа о Брани



Кажа о Брани

Мој пријатељ Брана Петровић,
јавља ми се дописницом,
каже, из болнице.

Песме о усправном животу
пише лежећи,
зури у сломљену ногу
обешену о чивилук,
готово о свод неба.

Замишљам ту слику:
немир се за трен умирио,
друштво се разредило,
глас бучни утихнуо,
грло постало суво –
сања “Шуматовац„!

Али, глава му остала бистра,
мада без своје друге једначине
– ноге која је носи!

Пише ми још:
– Дођи, буразеру,
не треба ништа да донесеш.
Само да поделимо
оно што нам ионако припада!

Ја, ипак,
спремам понуду,
хитам ка Београду.
У соби тој и тој,

њега нема,
нема га ни у другима!

То је знак
да више не треба да га тражим,
да морам знати где ћу га наћи.

И добро је што је тако,
јер само с тог места
можемо наставити блискост,

живот који ће нас бар негде одвести.

Свеједно да ли је то негде – смрт!

Ристо Василевски



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Лукић: ТРИ КАШИКЕ ПЕПЕЛА, ПРЕТЕКЛЕ (фрагмент)



ТРИ КАШИКЕ ПЕПЕЛА, ПРЕТЕКЛЕ

...Кад би и хартија мога новог живота била таква, као столњак бељи од снега, што га је мајка опрала и уштиркала уочи Славе, или бар од овог тренутка! Али, ја одавно пишем преко већ исписаних слојева.



КРШ НА СТОЛУ

Требало би да све средим, прво сто. Па да, чим се смркне и спустим завесе, наставим писање наставка. Хуји. Као да долази неко?
Мајка? Не...
Дуго гледам заједничку фотографију прадеде, прабабе и деде (као дечака у грађанској градској ношњи на крају 19. века)...
Та фотографија је вршњакиња овог стола на којем пишем...



ЗВЕЗДАНО НЕБО, ОКО ПОЛА ДВА

Опет сам писао Приповетку о...
Неколико сати. Изашао мало на веранду. Небо је тамноплаво и јасно, можда због снега?
Чинило ми се да испливавам на површину. Пробијао сам се кроз Превару и лаж. Како би ово небо и овај снег описали - Тјутчев, Борис Пастернак?...



САБЛАСТ ПРОШЛОСТИ

Да, прошлост је постала потресно реална; голица ноздрве као дим пећи која се пуши, непрестано пуши.
А напољу је мраз, прави мраз...
Звезде. Пепео и снег.



КОШАВА, НЕУСПЕХ

Почео сам да бркам и дане, толико сам обузет оним што пишем. Написао сам скоро стотину страница...
Сунце је зауставило кошаву.
Вас свет живи на веру и на аманет, тако сам и ја живео све док нисам напустио Београд...



БЛАГОСЛОВ

Напољу је сумрак и веје ли, веје, веје – Божји благослов (тако ја зовем снег).
Кошава хуји – повратила се...



КРАЈ СВЕСКЕ

... Ево. Букти пламен ритуалне ватре иза наше родне куће у М. Спаљујем лист по лист Бележнице: 50. ЈЕДАН ДАН У СЕЛУ РОДНОМ. Свеске црвених пластифицираних корица. Формат: 31 х 21 цм.; око 160 стр. Горе исписани листови, и неисписани, као лишће опало.
 

Претвара се полако у пепео, све. То је судбина свега написаног и записаног. Тако ће сагорети и изводи које сам начинио из ове Бележнице. То је мање освета књижевним лешинарима (евентуалним), а више акција за смањивање написаних глупости.
Земљи су потребнији пепео и заборав.
 
Ако ме поново обузме искушење да правим изводе из властитих бележница, потрудићу да сразмера између извода и пепела буде у корист пепела.
Било је пет пута више ствари записаних у тој Бележници. Плус приповетка или роман који сам писао, да бих их поново и поново писао. То сам спалио пре много година; можда још онда када сам прикупљао све своје бележнице да их проинвентаришем и пребацим у стан ... крајем осамдесетих?
 
Не сећам се – није више важно. Осветио сам се књижевним лешинарима, потпуно – прогутао је пламен грађу за њихово занимање. Ево, кад је све сагорело и кад сам полио водом, нема ни три кашике пепела! Дакле, три кашике пепела су, после свега, претекле...

/БДЕЊЕ, Књажевац – Сврљиг, број 37/38, година XII, јул – децембар, 2013/

Мирослав Лукић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић (Мурали и графити - Хилдесхајм)

недеља, 21. септембар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Замор



Замор

Поодавно се с цркве
Св. Андреја огласила поноћ
у соби згуснута тишина
не да ми да дишем
размишљам
да одем у ноћ и не вратим се
тешко је посматрати
старе слике
сви су ми предјели познати
препознајем и особе
заустављене у покрету
видим њихове укочене
изразе лица

али нигдје разлике између
дрвета и човјека
испружене сјенке на стази
и водене масе у одсјају сунца
разливене
и то ме страшно оптерећује...




И у мени
увијек изнова
одзвања кашика
која удара у руб тањира
која звецка
и струже
шта се још састругати може
чврсто стиснута
у мојој руци
једна кашика
дакле
и хиљаду ненаписаних
пјесама из завичаја

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић (са изложбе талентованих ученика из Хилдесхајма)

субота, 20. септембар 2014.

Антологија првобитне поезије

Просвета - Београд (1988)

ЗВЕЗДЕ

Јер смо звезде. Јер певамо.
Јер певамо са светлошћу.
Јер смо птице које рађа пламен.
Јер преко целог неба ширимо крила.
Наша светлост је наш глас.
Ми засецамо пут души
на њеном путу ка смрти.
Јер нас троје из племена смо ловци.
То троје лове медведа.
Јер никада не беше време
у коме ово троје ловило није.
Јер гледамо на брда са презиром.
Ова песма је песма звезда.


(Пјесма Пасмакоди Индијанаца)

Мирослав Б. Душанић

Вајар: Илија Филиповић - Филип (Степојевац)

Предсказање (1997)

Поглед у небо (2005)

Окамењене поруке (1992)

Илија Филиповић – Филип: СКУЛПТУРЕ

Псалм 143. (фрагмент)

Библиотека СВЕЧАНИК, Минхен (1955)

Псалм 143. (фрагмент)

Господе! шта је човјек, те знаш за њ, 
и син смртнога, те га пазиш?
Човјек је као ништа; дани су његови 
као сјен, који пролази.
Господе! савиј небеса своја, и сиђи;
дотакни се гора, и задимиће се.
Сијевни муњом, и разагнај их; пусти
стријеле своје, и распи их.
Пружи руку своју с висине, избави ме
и извади ме из воде велике, из руку
туђинаца,
Којих уста говоре ништаве ствари, 
и којих је десница десница лажна.
Боже! пјесму нову пјеваћу ти, 
у псалтир од десет жица удараћу теби,
Који дајеш спасење царевима, и Давида
слугу својега избављаш од љутога мача.

(Пријевод: Ђуро Даничић)


(Преузето од Биљане Петровић Јевтић)

четвртак, 18. септембар 2014.

Милан I, краљ Србије и његова супруга, краљица Наталија



Illustrierte Zeitung, Leipzig; 1. April 1882


Bildunterschrift hinzufügen
Allgemeine Illustrierte Zeitung; 30. März 1882

Стојан Богдановић: РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ (фрагмент)



РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ

Јутрос је нема,
Али ја разговарам са њом и када није ту.
А очекивао сам да ми каже,
Нахрани музе, а то значи козу,
Па иди да се играш са децом.
Ваше је да измишљате Србију.
Нема ко други то да уради.
А ја идем да садим шљиве боњинке.
Под јесен ће из печалбе доћи песници,
То су људи,
Који знају да једу суво месо,
Да пију ракију
И да праве децу.
Који знају да нема живота без жена и без ракије.

А с пролећа почињу и љубав и рат.

Стојан Богдановић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 17. септембар 2014.

Владан Душанић: Вапај Богу за опроштај грехова



Вапај Богу за опроштај грехова
 

Грехови ми душу стисли
неће суза да ми кане,
нисам више бистре мисли
грешне своје бројим дане.

Ридао бих од жалости
да олакшам срцу боли,
Христе Боже, Ти опрости
заблудели син Те моли.

Ево Теби грешног слуге
за опроштај греха молим,
Покајничке ноћи дуге
Молитвама с' Тобом зборим.

Хеј, Анђеле заштитниче
Богомајку Ти умоли,
да у мени вера ниче
и издржим своје боли.

Владан Душанић

_______________________________________________

У име Оца и Сина и Светога Духа, благодати божијој бeјах надахнут при писању ове песме, те се Свети Дух кроз моја недостојна уста прогласи на радост и спасење свију нас.
- у време Ускршњег поста 2011 године Господње -


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Небојша Ђорђевић: Све*Т*песмени АТЛАС



СУМЕРСКО АКАДСКИ ПЕСНИЦИ

У ЧАСТ ДЕЛА
одлучи, устани,
вину казуј,
тајну света потражи -
Ако си месечар
другим путем ћеш доћи!
ВРЛИ МЛАДИЋИ ВОЛЕ
Савет мудрог старца
ПРОБУШИЋЕ БИСЕР,
он ће путоказ
Твој постати у песми.




ЕГИПАТСКИ ПЕСНИЦИ

У тела своја уђоше
У ЈЕЗИК ПОНИКНУШЕ
добише срце, семе, руке...
 

Радуј се онима
који чарају речима
и познају беседе своје,
 

ЧИЈА СУ УСТА МУДРА,
њихова власт
допире до неба!



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 15. септембар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Злоћудни монструм



Злоћудни монструм

љекар ми говори о ткиву које стално буја
како се на туђи рачун исхрањује
како живи и опстаје тај злоћудни монструм
и како је флексибилан те мијења тактику
кад наступи опасност да буде уништен

како је виртуозни мајстор прилагођавања
како у критичним моментима зна
да се притаји и мирује
да опонаша или чак једно вријеме преузме
сасвим нормалну функцију

да би у погодном тренутку наступио силно
показао сву своју моћ и агресивност
и све неповратно разорио

на путу кући само сам о једном размишљао
како пренијети вољеној жени
да ми се у тијело удобно удомио и да ми га
комад по комад изгриза - српски политичар

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 13. септембар 2014.

Мирослав Б. Душанић: НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ - Шетња прва

Едиција БРАНИЧЕВО, Пожаревац 2009.

Шетња прва

Несебичан и необичан је то Музеј. Редосљед представљања је одређен сасвим једноставно. По азбучном реду. Посјетиоцу је тако остављено на  вољу, да сам одлучи и вреднује ко је за њега најбољи. И коме које мјесто најбоље одговара. Таква музејска поставка у старту запушава уста свим могућим критичарима, а посебно оним злобним, који траже „длаку у јајету“. Мора се признати да је то веома мудра одлука излагача. А сам Музеј открива и пружа пуно занимљивог и вриједног материјала. Врата Музеја нам отвара помало стидљиво, млади Иво Андрић, и нема никакве сличности са углађеним господином, који је у социјалистичко предвечерје корачао Београдом низ Кнез Михајлову у правцу Калемегдана. Ћутљив и недокучив. У Музеј нас уводи свечано, и не покушава да сакрије свој немир, младалачку радозналост али и памет и проницљива запажања. Изговорене ријечи дјелују убједљиво, и прије свега, сасвим искрено. Таквог га више никад нико срео није. Позни Андрић је човјек дипломата, учтив, хладан, сумњичав, проницљив. Ријечи је бирао, тј. прије него што их је изговорио, све су већ биле одмјерене и извагане на граме. Ни једна сувише, ни једна премало. Тачно онолико колико је потребно и дозвољено. Да ником не засмета, да се јавно не огријеши о ситну рибу, а још мање крупну. Сомови, кечиге и штуке, знале су да цијене и награде. И унијели су га у историју. И остаће у њој...

Предратни Андрић је био живахан, кренуо одлучно у свијет и укључио се у политички живот. Али кад је постало густо и кад су олако летјеле главе, знао је да се заустави (дипломатско искуство), враћа се у домаће гнијездо, узима перо у руке и забрављен као у ћелији, пише књиге ишчекујући која страна ће да превагне. Већ тада је одлучио и знао да ће бити велики писац. Само је чекао побједника... И тему за своја књижевна дјела није препустио случају. Зато код њега нема ни Нијемаца, ни четника, ни усташа, нема ни једног партизана и наговјештаја садашњости (тадашњих збивања). Одлази у прошлост. Све што се око њега збива, „трпа у нека тамо (Аникина) времена давна“. Иво Анрић је био мудар човјек. Лукав човјек. Када је почео професионално да пише, он је већ тада знао да је надмудрио још непознатог побједника. Гледао је да остане што више неупадљив. Живио је као сјена, ходао као дух, и једино од чега је страховао, била су бомбардовања. Он је волио живот, он је волио себе, он је волио славу и није хтио да страда. Ни као херој, а још мање случајно. Иво Андрић није јео „врућу супу нити ју је подгријавао, он се задовољавао са сервираним хладним предјелом и хладном закуском“. Био је веома стрпљив и чекао своје вријеме. Он није зановијетао и правио кривине. Иво Андрић је увијек био на „правој линији“. Никада истуреној борбеној, него оној у позадини, што би злобници рекли „у дебелој хладовини“. И да су рат изгубили партизани, да је остала Краљевина или којим случајем завладали Нијемци или било ко други, Иво Андрић би и тада засигурно добио награду, и ми би смо му се дивили што нас прославља, као што то и данас чинимо. Зато је он велики писац, али... Да ли и човјек...

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Адам Пуслојић: Животопис



Животопис

Милујем ти гипку косу.
Видео сам то од ветра
У змијоликој ноћи.

Милујеш ми гипко косу.
Видела си то од ватре
У кристалној чаши.

А ни ветра ни ватре.
Само отровни пољупци,
С пролећа, на улици.

Нас двоје
Лутамо улицом,
Ивицом понора –

Ja неми гром
А ти слепа муња.

Адам Пуслојић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Гордана Симеуновић: Фразе



Фразе

О, дивне ваше речи
мудраци,

што су ме озариле,
као трагача за златом
прво грумење...

слушам сада отужне,
хиљаду пута поновљене.
Звече, ђинђуве просте
кроз чаршијско трвење.

Гордана Симеуновић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Оружје



Оружје

са ријечима треба опрезно поступати
са њима се не игра
свака ријеч може да одстријели срце
у рукама махнита човјека
чиода и шиваћа игла су убојито оружје

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић