четвртак, 21. август 2014.

Мирослав Б. Душанић: Без одговора



Без одговора

Који је исправан поглед на свијет
Из којег угла да гледам
Како да будем сигуран
Да стварно користим здрав разум
И своје право лице

Кад треба да ћутим
Да застанем
Да потрчим
Или сједнем и причекам појашњења
Као храст уморног путника

Зашто
Зашто баш ја морам да упознам
Чемер прогона и сеоба
И памтим трагичне датуме
Који никоме ништа не значе
Чак ни мојој дјеци

Питао гласно или тихо
Одговора нема
Зидови ћуте

Мирослав Б. Душанић


Мирослав Б. Душанић

среда, 20. август 2014.

Мирослав Б. Душанић: Одсутност



Одсутност

И небо проговори: Нема олакшања
цијепам се као и тијело


Сва сјећања су заморна и изазивају бунило
осим оних о мајци
Свака страна је она права и она погрешна
и ниједна није без рана и бола
Све имају своја Помрачења и Просвјетљења

Не тражим да се смилујеш Господе
остави милост за оне којима је потребна
Ја знам да одсутност није празнина

Мирослав Б. Душанић




док Мирослав ћути

опет је месец затреперио
љубоморан на мирис дуња
којим досежу у детињство

још увек рука мајке
испружена застала
осетиш ли њен длан
на избораном челу
зачујеш ли њен шапат
сачувај их сине мој
у њима почивају
наше напуштене куће
наше порушене куће
наше неизграђене куће


Горан Ранчић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 19. август 2014.

Јела Спиридоновић Савић: Пергаменти (фрагмент)



И онда једне ноћи
у светој самоћи
чух тихи Глас,
ко голуб бео,
мекани цео
ко паперје беле птице:
„Покри твоје лице
и заборави себе.
Ако будеш увек
чекао Спас за тебе,
и кружио увек
око твога Ја
ко соко око куле,
а ти збаци црну ризу,
ено,
градови су близу
а ти знаш пут…
 

Не мисли, Мили, да сам крут,
но треба да видиш
у тмини светли прст,
и сазнаш:
да носити Крст
значи велику Славу.

Јела Спиридоновић Савић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 31. јул 2014.

Миодраг Павловић: Научите пјесан



Научите пјесан

Кроз каква друштва треба још проћи,
кроз какве људске видике,
кроз злоходнике, пауке-војнике,
кроз шуме пошасника,
кроз уши доушника,
треба још ићи уз раме дволичника,
с напасником облачити самуре,
с цариником завлачити руке у мошње,
гледати пандуре како бију по кичми!
Свуда се дигли борци против откровења
и јашу велике коње, вребају крв,
заседају праведнике и сваког ко се јави
између човека и бога, на брвну.
Куда ће они што се клоне звери?

Браните се! Научите песму!
Уђите кроз гусле у мраморно око,
певајте, орите се, појте
и стојте мирно кад се зачује питање
ко ће међу вама да затвори врата
славословите док се храму не пробије теме,
стаклени прозор нек се обрати мору
док не проклија сиње срце,
жаморите, жуборите, роморите,
нека вас нађе светло као срп своје снопље,
као што мученичка крв нађе своје копље,
ускликните, утројте, узхвалите,
док се и лобањи не отвори горњи вид
и песма не покуља на сљеме,
попевајте, коледајте
усред овог рата који сећање брише
научите пјесан, то је избављење!

Миодраг Павловић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 30. јул 2014.

Мирослав Б. Душанић: Слутим



не јавља се више
поново оживљавају стрепње
слутим неке нове филмове
на старе теме –
сјечиво повлачи танке резове
оштрица бритве понире у ткиво
хаотичне слике обрушавају се
и пријете да затрпају –
нејасне ликове у измаглици
путеве као гује вијугаве
и псе који реже и лају
на непознате пролазнике

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 29. јул 2014.

Мирослав Б. Душанић: На Ваведење Пресвете Богородице



На Ваведење Пресвете Богородице

(Случај је расвијетљен. Судија је потврдио
да се радило о несрећном случају. И каже,
Нема никакве сумње... Ако лаже, њему на
образ.

Силуете светаца са икона и фресака
градске цркве, нијеме и у колони, корачају
ка хоризонту...)


Празник је. У календару црвено слово.
Мразом оковане гране и ријетке биљке,
добиле чудне облике. Сунце се није
ниједном указало.

Гробље је опустјело брзо, као небо
кад се распрше облаци. На углу Церске
пуним лулу. Нечист се разгони ватром,
а прсти ми крути.

И док се од гробља удаљујем, нагриза ме
сумња, Коме је данас до истине...
Загледам у очи пролазника. Не одају ништа.
Тишина. Свевишњи такође ћути.

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ГИЛГАМЕШ



Десета плоча (фрагмент)

И Гилгамеш рече Утнапиштиму:
„Мислио сам, идем до Утнапиштима, далеког,
хоћу да видим њега, бесмртног,
који је нашао живот.
Тако сам пошао и путовао земљама,
путовао сам преко брегова
који су тешко проходни,
прелазио сам преко река и мора.
Нисам се задовољио сретним животом,
до сита сам се напио боли,
патња ми је била храна.
До Сабитуе нисам још био стигао
а одело ми беше већ давно подерано.
Морао сам ловити дивље птице, дивокозе,
јелене и газеле и јести њихово месо.
Лава, пантера и пустињског пса
морало је да убије моје копље,
њихова крзна морала су ме одевати.
Нека душе умрлих затворе своју капију,
смолом и камењем нека је затрпају!
Хоћу да уништим духове смрти,
нека престане њихово кликтање.
Утнапиштиме, ти ми објави живот!
Ти си га стекао."




Утнапиштим рече њему, Гилгамешу:
„Немој јадиковати и немој се љутити.
Богови и људи имају различите судбине.
Отац и мати су те родили као човека.
Иако су твоје две трећине божанске,
једна трећина је човек
и она те вуче људској судбини.
Човеку није одређен вечни живот.
Смрт је страшна,
сваком животу она поставља циљ.
Зар градимо куће заувек?
Печатимо ли уговоре за вечност?
Зар браћа заувек деле баштину?
Зар човек вечно ужива радост стварања?
Носи ли река сваки дан високе таласе
и доноси ли земљи поплаву?
Зар птице кулилу и кирипа увек гледају пролеће?
Зар ће њихово око довека гледати сунце?
Откада су дани започели, ништа није трајно.
Не личи ли једно другом
новорођено дете и смрт?
Зар нису обоје обележени знацима смрти?
Кад чувар и вратар пушта душу
из Подземља на светло
и новорођене поздрави сунце,
тада се одмах сакупљају силни Анунаки,
велики духови,
и Маметум, која ствара судбину,
да заједно одреде ток живота.
Они одређују дане живота,
али не броје дане смрти."



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Штефан Георге: Ко плам си чиста и танана ти

* 12. јули 1868 - † 04. децембар 1933

Ко плам си чиста и танана ти

Ко плам си чиста и танана ти,
Ти си нежна као јутро сјајно,
С финог си стабла младица што зри,
Ко врело си и смерно и тајно.

По сунчаном долу водиш мене,
И јежиш ме у вечерњој пари,
На мом путу обасјаваш сене,
Свеж си ветар и дашак што жари.

Моја си жеља и мисли жиће,
И са сваким удишем те зраком,
Испијам те ја са сваким пићем,
Целивам те у мирису сваком.

С финог си стабла младица што зри,
Ко врело си и смерно и тајно,
Ко плам си чиста и танана ти,
Ти си нежна као јутро сјајно.

Штефан Георге

/Пријевод: Бојан Белић/



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 28. јул 2014.

Мирослав Б. Душанић: Божанска присутност

Душанића тук

Божанска присутност

Тјеши ме пријатељ
да су моје стопе још видљиве.
 

(И вјерујем и не вјерујем.

 Е је тако од Бога суђено
а сила је у Бога вишњега.)

Мирослав Б. Душанић


Појезна (поглед са гробља)

Фотографије: Перо Васлић

Видовдан 2014. - Хилдесхајм (5 фотографија)






Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 27. јул 2014.

Роберт Музил: Занесењаци (фрагмент)

* 06. новембар 1880 - † 15. април 1942

Објаснили су ми да постоје људи очију, ушију и мишића, а они се међу собом разликују одређеним грешкама, тајним за лаике. Рекли су ми да песници, откако постоји свет, увек само користе исти, прилично мали број мотива и да никада не могу пронаћи неки нов. Рекли су ми да се формат који тобоже тако својеглави уметници дају својим сликама продужава и смањује према сасвим одређеним правилностима, ако пуштамо поглед да прелази преко векова. Да љубавници кажу увек исто, то је познато. У лето број порођаја расте, у јесен број самоубистава.
Рекли су ми да је све то као са запењеним крунама таласа: само лаик верује да је то бело пребацивање таласа једних преко других неко огромно кретање које све даље напредује; међутим, обмањује нас само неколико прскотина, а целина тапка на месту и привидно ствара научну криву линију не померајући се. Зар да човек сам од себе прави будалу? Чинимо нешто, а то је потајан закон! Просто не можемо издржати кад знамо да ће се све то једном тачно знати, а ми сами то још не знамо!

Роберт Музил

Мирослав Б. Душанић

Љубомир Симовић: Истина о планинама



Истина о планинама

Ми смо границу држали иза облака!
А јутрос нам је осванула на прагу!

Оном ко је унутра не да напоље,
оном ко је напољу не да унутра!

Кланицу је оставила без сточне пијаце,
рибљу пијацу је оставила без реке!

Граница ми прелази и преко трпезе:
кашика у једној држави, чорба у другој!

Где је почињала даљина, сад је рампа!
Скраћени су сви путеви и летови!

Ширине се сузиле, висине смањиле!
Нестали су нам са видика Алпи,

нестали Анди, нестали Хималаји!
Па шта ако су нестали Хималаји?

И са Забучја можеш довући дрва!
Па шта ако су нестали Анди и Алпи?

Види ли се с врхова планина
даље него с врхова ових мрва?

Љубомир Симовић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Пјесме су ми крици



биле су свратишта
биле су света мјеста

у њима била љубав
и њежност
у њима огањ и сан

и одоше
свака својим путем
однесоше душу

пјесме су ми крици

машем
испред кућног прага
и ћутим

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 25. јул 2014.

Владика Николај Велимировић




Господе, помилуј оне који су на власти, трипут
ти се молим, јер су у опасности да постану насилници.

Господе, помилуј оне који су у богатству, трипут
ти се молим, јер су у опасности да постану раскалашни.

Господе, помилуј сиромахе и сирочад, трипут
ти се молим, јер су у опасности да падну у очајање.

Господе, помилуј оне који су са светским знањем,
трипут ти се молим, јер су у опасности да
себе обоготворе, а тебе забораве.

Владика Николај Велимировић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Тоде Николетић: Корен



Корен

Свако стабло има корен
Свака стаза свој почетак
Од пупољка свет је створен
Цвет је прво био цветак.

Океан је био река
Река поток пун слободе
Све је пошло издалека
Од обичне капи воде.

Птица да би била птица
Мрави да би били мрави
Створени су из честица
Сачињени од љубави.

Кућа да би била кућа
Пуна среће - пуна жеља
Почиње од надахнућа
Па тек онда од темеља.

Све почетак негде има
Или расте или цвета.
Љубав кажи пољупцима
За лепоту целог света.

Тоде Николетић


Мирослав Б. Душанић

четвртак, 24. јул 2014.

И на крају живота... "Дипломатска маска" одбачена?

* 09. октобар 1892 - † 13. март 1975

Ни богова ни молитава...

Ни богова ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвен шапат у себи.

То се моја стара и вечно жива жеља
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно

Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободна даха.

(Београд, 1973)

Иво Андрић


Мирослав Б. Душанић