Скица за портрет наших предака

Мирослав Б. Душанић

Скица за портрет наших предака

Наши преци су вијековима навикавани на невоље

И којекакве пометње, на збјегове, потопе, смакове и ратове

Они су стрељани, вјешани, пробадани, клани

И бацани у шкрапе, јаме и вртаче

Зла времена су тутњала равницом, и бријегом, и долом

И није било стазе на којој није капао зној или текла њихова крв

Нешто од тога је остало записано у рукописима

Али онај већи дио, онај мучнији, је прећуткиван

Јер су ћутали, јер су дисали и уздисали нечујно и кришом

Страх су одгонили враџбинама и окултним радњама

И гурали зло у бездан и заборав, а када ни то није помогло

Зло вријеме нису помињали, као да га није ни било

Нерадо су га преносили на оне који тек долазе

Ко зна из којих разлога, можда из неког притајеног поноса

А можда им је било јако битно да сузе остану прикривене

Да се нараштаји не обесхрабе на путу ка сутра

Чекајући на сунчевој јари и у хладним ноћима глас с Неба

Наши преци су себе пред Богом заборављали

Или намјерно запостављали

Па и онда када се Спаситељ није оглашавао, нити долазио

Нису посумњали у његово постојање

Него су даноноћно вјежбали њежност све до упокојења

А нарочито приврженост ка миру и љубави

У њиховим молитвама помињали су само нова покољења

И нису посустали, чак ни онда када су им ножеви били под грлом

Наши преци су изнад свега цијенили слободу

Мада су је веома ријетко посједовали

Она их је увијек мимоилазила и остављала на цједилу и у црнини

Тада су у самоодбрани дизали буне,

Хитри као муње оглашавали су се страсно и громогласно,

Али и поред тога остали су људи, који нам као светионици

Или најсвјетлије звијезде на пространом небу

Неуморно освјетљавају просторе и путе

Наши преци су и много више од тога што смо у стању да опишемо

Они су чаробна бића изван нама познате свакодневице

Вилини коњици из неке друге загонетне димензије,

Вилине косице, крошњасти храстови, пустињски пелини

И перунике, чуваркуће, воденице, тајна скровишта,

Топла станишта и оазе са дубоким бунарима, и извориштима

Са којих још и данас перемо лица и гасимо жеђ

(Само они добро упућени у обичаје и традицију

У необријаним лицима и црним одорама препознају нашу злу коб)

Мирослав Б. Душанић

Schwarze Ansichtskarten

ISBN: 978-3-446-18961-4

Schwarze Ansichtskarten

I

Der Kalender vollgeschrieben, Zukunft unbekannt.

Das Kabel summt das Volkslied ohne Heimat.

Schneefall ins bleistille Meer. Schatten

                      ringen im Kai.

II

Mitten im Leben geschieht’s, daß der Tod kommt

und am Menschen Maß nimmt. Diesen Besuch vergißt man,

und das Leben geht weiter. Doch im stillen wird der

                      Anzug genäht.

Tomas Tranströmer

послије принудног ћутања

Мирослав Б. Душанић

послије принудног ћутања

отварам ријечи из књиге у књигу

не марећи за поезију

мада је кажу у њој све записано

и рођење и брак и смрт

и обузе ме неки немир

онако из дубине неописив

те отварам очи широм

и гледaм у близину и даљину

покушавајући да пронађем пријатеље

и њиховa склоништa

онa гдје проводе јутра и вечери

дошло је вријеме да се и ја вратим

да урликнем гласом грома

и уграбим дјелић њихове самоће

тек толико да знају да сам ту

поново разигран као облак пред кишу

и да им обзнаним у рукопису

да ме из ко зна којег разлога

смрт и овог пута мимоишла

Мирослав Б. Душанић

писмо пријатељу

у књизи твојој

пријатељу

странице празне и пусте

без тебе стоје

духом дишу али не зборе

као да их неко увијек брише

а нове не пише

у ћошку собице празне

хладна туђина самоћом царује

остале су разбацане ствари

много књига и оловка мала

мисао и идеја

која се не отвара

тастатура и обриси прстију

на дуван миришу

већ неколико дана

ништа не пишу

озари погледом своје лице

на обали изнад драшаништа

кроз оструге са дањишта

и весела прелишта

благословом освећене

капи воде са Уставе

нека спасење дарују

Савко Пећић Песа

А мислио сам: Ријечи су ми као тестера*

А мислио сам: Ријечи су ми као тестера*

                        и човјек никад не зна
                        куд смјера пут:
                        на пир, на спровод или на кармин?
                        (Мирослав Крлежа)

Пред одлазак у болницу
увиђам: Ријечи су ми
празне,
наивне и плиновите.
И немоћне су.
И неотпорне су на студен.

Трудим се да сачувам
смиреност: Но, ријечи ми
одмах по изговору
умиру,
туробно и тихо,
у налету олује и сјеверне кише.

Мирослав Б. Душанић

*
Ако се поново сретнемо биће ми веома драго
Ако се не сретнемо било ми је с Вама лијепо

© by Pretty (Krasondar/Russia)

А могао сам и ја постат' дјечији пјесник

А могао сам и ја постат'
дјечији пјесник
           (Љубивоју Ршумовићу)            

Само дјецо да се зна
Постао бих пјесник и ја
Добар, мио, врсног ума
Да не бјеше тог Ршума

Златиборца из Љубиша
Веселог к‘о чича Триша
Све опјева у трен ока
Од аждаје до потока

Обрадио сваку тему
Па ја сада имам трему
Како старим све ми теже
Као да ми ријечи бјеже

Зато дјецо не чекајте
Записујте и вјежбајте
Грешке моје не правите
Већ на вријеме започните

Сваког дана ријечи нове
Уклапајте у стихове
Ко на вријеме учи наук
Тад му Ршум није баук

Мирослав Б. Душанић

Немам више времена / Ich habe keine Zeit mehr

Немам више времена

Имао сам много времена
Било је слободно па дошло
Док сам мислио шта да радим
Време је прошло

Сад лутам свуда по граду
Тресем се од пете до темена
Како да уживам у неком раду
Кад немам времена

Љубивоје Ршумовић

Ich habe keine Zeit mehr

Ich hatte viel Zeit
Sie kam, sie war frei
Während ich dachte, was soll ich tun
Sie war vorbei

Jetzt irre ich durch die Stadt herum
Zittere von der Ferse bis zur Haarspitze
Wie kann ich irgendeine Arbeit genießen
Wenn ich die Zeit nicht mehr besitze

Ljubivoje Ršumović
(Nachdichtung: Miroslav B. Dušanić)

>Српска посла< кроз афоризме

- Србија је велика Тајна. Ни границе јој се не знају!

- Брине ме поплава нових снага на политичкој сцени. Свака поплава остави шљам за собом!

(Миодраг Тасић)

- Има хлеба без мотике. Контејнери се прекопавају рукама.
- Не мењамо веру за вечеру, већ за сва три оброка.
- Нема организованог криминала. Све се ради спонтано.

(Павле Тончић: Афоризми)

- Био је ретко паметан човек. Више редак, него паметан.

- Од наших вековних огњишта остали су само векови.

- Осим развода, друге демократске промене нисам осетио.

- Поред њега народ је постао побожнији.Стално се крсти кад га види.

- Уместо да сачека боље сутра, покојник је данас умро.

- Сан сваког Србина је пун фрижидер.

(Милутин Ђуричковић: Игра је завршена)

- Прво је био патриота, потом локал-патриота, а онда је отворио локал.

- Становник сам земље у транзицији. Других телесних недостатака немам.

(Милорад Грбовић)

Нова година

СВИМ ВЈЕРНИЦИМА ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ СРЕЋНУ И УСПЈЕШНУ 2012. ГОДИНУ!

Allein

Alle Rechte vorbehalten von nomoli

Allein

Meine Hände greifen ins Leere
Von so viel Einsamkeit
Bin nur mit den Schatten verbunden

Miroslav B. Dušanić

АВАЛА, ГРОБНИЦА У ОБЛАЦИМА

АВАЛА, ГРОБНИЦА У ОБЛАЦИМА

Одувек је ова земља велико сунце у мојим грудима, а под њим је моје људско срце, спремно да кресне као пушка. Слушајте сви!... Можда то љубав грми у даљини, далеко одавде, као прасак бомбе на Шар-планини.

Овде су облаци као лестве на турским минарегима, начињене од наших костију и гробова. А Авала, стара рушевина и гроб?... Авала је костурница наших великих љубави. Јер дубоко у својој вулканској утроби она скрива кости наших мученика којима су на широким блатњавим путевима Турци и Европљани скидали кожу за своје ципеле и перчине.

Онда, доле, још даље, шума лешева је покривена лишћем хајдука — док изнад зелених попришта попут наших лирских поља и брежуљака, лебде чудеса моје варварске и балканске душе. А још даље, мноштво лобања варалица и српских кнезова који јадикују...

Погледајте, истом, шумадијске бразде натопљене крвљу, послушајте пажљиво жагор верних слушалаца, разнобојног цвећа. И осим занесеног клицања залазећег сунца, остаје ми још увек моја Авала, овде, стожер и гроб.

Љубомир МИЦИЋ

Куће и предјели Балкана

© by Mitar Ždero

Куће и предјели Балкана*

На први поглед празник за очи,

Али кад се у ову идилу крочи,

У кућама, и у тим предјелима,

Као да никад мира и није било,

Или се за њег', није ни знало.

Увијек се нешто страшно збива,

Повезано с крвљу и злодјелима.

Све што додирнеш: кључ, браву,

Тепихе, полице, књиге, кашике...

Носи трагове крви и тешке битке.

И из зидова умрле очи те прате,

И чујеш јурише, паљбу и крике.

Стално живиш у грчу и страху,

И нигдје сигурних скровишта...

На душу твоју осјетљиву и плаху,

И из крошњи сусједних дворишта,

Обрушавају се крволочне авети

И урличу, невидљива чудовишта.

Као да је стварано, да те заплаши,

Да одбије, са смрћу да ти пријети...

Као да су и куће, и сви ти предјели,

Од Бога заборављени, и проклети.

Мирослав Б. Душанић

*

Али, и поред мрака што притиска, гуши,
Балкан, тај велики гроб мојих предака,
Заробио ми срце, прирастао мојој души.
Зато желим да и мени, буде вјечна рака.

© by Mitar Ždero

Nemir

Казимир Северинович Малевич

Nemir

Nemir je u čovjeku. Glasovi. Događaji. Boje. Dolaze pojave i prolaze kroz čovjeka u velikom gibanju, bruje zbivanja kao zvonjava. Čovjek je uznemiren trajno. I postoji duboko negdje u nama slika, zakopana, potopljena, kao ikona srebrom okovana, u zdencu. Ta slika tiha je kao svitanje na moru kada je sve sivo i kada se ne čuje ništa nego gdjegdje klokotanje vode. To je vrijeme šutnje, kada se čovjek pere od nemira i roni u tišinu.

Miroslav Krleža

Nemir (Unrest) from ivana rupic

Lǐ Tài-bó (Lǐ Tài Bái / 李太白)

*701 † 762

Zur Nacht

Vor meinem Bette lag
   vom Mond ein heller Schein.
Es war mir fast, als sei
   es Reif am dunklen Rain.

Da hob ich meinen Kopf,
   sah in den Mond gebannt
Und senkte ihn: Mein Sinn
   ging in mein Heimatland.

Lǐ Tài-bó

R. Piper & Co. Verlag – München 1954 

Preciosa Poesía, expresada en tan breves Palabras. El País de nuestros anhelos. Nuestros recuerdos y momentos son alimentos para el Alma. Su paisaje, el aroma de los campos...la identidad de sus gentes son melodía para nuestro corazón.

Pedro Luis López Pérez

_______________________________________________________________________

Schöne Poesie, in so wenigen Worten zum Ausdruck gebracht. Das Land unserer Träume. Unsere Erinnerungen und Momente sind Nahrung für die Seele. Die Landschaft, der Geruch der Felder ... die Identität der Menschen ist Melodie unserer Herzen.

Pedro Luis López Pérez

/Traducción: Miroslav B. Dušanić/

Poetry in a Global Box: República de Cuba

Marié Rojas Tamayo

Fénix

Ardo en oscura llamarada,
Sólo los eternos conocemos del fuego negro
Que devora las entrañas de la tierra.

Renazco, vivo mi ocaso, muero...
En este existir interminable
Atravesando eras,
Sin envejecer,
Eternamente renovado.

He vivido tanto, tanto he vivido:
Tempestades y calmas,
Maremotos, playas idílicas,
Muerte de doncellas, presagios,
Batallas injustas, cantares, poemas,
Torturas, caricias, eclipses,
Celebraciones, duelos, llantos,
Adioses, retornos, risas,
Amores y olvidos.

Con el ir y venir del equinoccio
Continúan naciendo reyes, reinas,
Putas y mendigos,
Que al morir vuelven a la tierra
Siendo simple abono
De flores futuras.

Mientras yo permanezco
Inflexible, invariable,
Armonioso, perfecto, sin mácula,
Esperando ese día
En que alguien, por azar,
Disperse de un soplo mis cenizas al viento
Y éste las lleve tan lejos
Una de otra, tan distantes
Como estrellas,
Para que nunca más puedan reunirse.

He visto tanto, tanto he visto,
Que he aprendido
Que no vale la pena
Vivir para siempre.

Marié Rojas Tamayo

PHÖNIX

Ich brenne in dunkler Flamme,
Nur wir Unvergänglichen wissen um das schwarze Feuer,
Das die Eingeweide der Erde zerfrisst.

Ich kehre wieder, lebe meinen Untergang, sterbe...
In diesem endlosen Existieren,
Durchschreite Äonen,
Ohne zu altern,
In alle Ewigkeit erneuert.

Ich habe so viel erlebt, so viel habe ich erlebt:
Unwetter und Windstille,
Seebeben, idyllische Strände,
Jungfrauentode, Vorahnungen,
Ungerechte Schlachten, Gesänge, Gedichte,
Torturen, Zärtlichkeiten, Finsternisse,
Feste, Duelle, Klagen,
Abschiede, Rückkehr, Lachen,
Liebe und Vergessen.

Mit dem Kommen und Gehen der Tagundnachtgleiche
Werden weiterhin Könige, Königinnen,
Huren und Bettler geboren,
Die nach ihrem Tod auf die Erde zurückkehren
Als einfache Garantie
Zukünftiger Blumen.

Und ich bleibe
Unbeugsam, unveränderlich,
Harmonisch, perfekt, ohne Makel,
In Erwartung jenes Tages,
Da jemand, ganz zufällig,
Mit einem einzigen Hauch die Staubkörner meiner Asche im Wind verstreut,
Und dieser eines vom anderen so weit forttragt
Wie Sterne,
Sodass sie sich nie mehr vereinen können.

Ich habe so viel gesehen, so viel habe ich gesehen,
Dass ich gelernt habe,
Dass es sich nicht lohnt
Auf ewig zu leben.

Marié Rojas Tamayo

/Übersetzung: Judith Moser-Kroiss/

Феномен великог епа

© by JuLiO

Феномен великог епа

Искорачивши из мита

Насели нас студен

И земљом овлада зло

На путу ка вјечном рају

Стројним кораком

Маршираше хероји

– Наши и њихови.

За жртве са обадвије

Стране

Довољне су биле јаме

Мирослав Б. Душанић

Александар Сергејевич Пушкин

© by Dušan Vuković - Stara lampa

* * *

Два су чувства вавек блиска свима –
И у њима срца храну ишту:
Љубав према рођеном огњишту,
Љубав к родитељским гробовима.

Александар Сергејевич Пушкин
(1830)