понедељак, 01. септембар 2014.

Compañía Nacional de Danza de México: LA BAYADERA


Титос Патрикиос: Помен Мајаковском / Одисејева лукавства

Τίτος Πατρίκιος

Помен Мајаковском

Анушка, угаси шпорет
Топлина твојих очију ми је довољна
Сети се плесних корака и пусти друге
да мењају љубав за кување чаја.
Анушка, толике су године прошле
али на Невском мосту
још стоји човек вечно увезан
конопцима стихова.
Анушка, то твоје страно име
сасвим ми одговара.

Титос Патрикиос





«Поезија је за мене опијум, не могу да је се ослободим. Иза полазне инспирације, следе сати и сати писања. Радим на стиху као дрводеља. Потребно је много времена да спојите тек два стиха. Као кад градите зид, у којем свака цигла мора бити на месту, иначе ће се срушити. Не ставите ли речи на право место, песма се руши.»

Титос Патрикиос 



Одисејева лукавства

Одисеј је знао за апорију
много пре него Зенон
знао је да се време не дели
да Ахилеј у трци претиче корњачу
а да би га завео, лукав какав је био,
поставио је на стазу безбројне корњаче
и стално се нека од њих налазила испред
брзоногог хероја.
Одисеј је научио у рату
да се време не враћа
ипак је после повратка поново покушао
да са неколико лукавстава постане оно што је био
непобедиви љубавник и заљубљени муж
популарни краљ и усамљени путник
док није јавно прихватио
да време може да нагомила богатство
отвори авантуре, да приближи непознато
али ништа од свега тога не враћа
протекло време које је то стварало.
Одисеј је старећи осећао
да је све оно што је видео и доживео
било довољно другима, али не и њему,
осим стимуланса, биљака за дуг живот
све је теже успевао да смисли
нове ствари да му испуне
стално све веће његове жеље.

Титос Патрикиос



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 31. август 2014.

Јагода Никачевић: Сведок



СВЕДОК

ако ми ноћас свратиш
да завртиш
све(т)
око
усне
обрвице ће
као црне птице
одлетети остављајући
пристојан
за собом јаз
необорив као доказ сам
на челу и месец
сведок заљуљан

(и плав)

утиснут(и) у мом
дамском огледалу

Јагода Никачевић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Обрен Ристић: Ако бих град зидао



АКО БИХ ГРАД ЗИДАО

Ако бих град зидао дворе и куле камене
Несвакидашње насеобине на сунчевом блеску
Не онакве какве се граде сред реке на песку
Јер вечност припада светлости Песак и стене

Вода односи у неки други свет Књигу о томе
Старопланинску Поезију жића у саму зору
Капима росе тим мастилом светим на извору
Сричу у минулим вековима остављени што доме

Се кротки на фрескама мајстора сербских
Они које каткад у сну виђам јер време ово мним
Не иште обичне већ оне што погледом смерним

Мисли броде од истока ка ушћу зрак у стих
Јер такви градови нове људе творе
Овде бих древне довео мајсторе

Обрен Ристић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Ноћ ме насукала



Ноћ ме насукала

    Стојану  Богдановићу
           и Горану Ранчићу


Сан ли је ово постојање
Док читам Криво дрво
Пријатеља Богдановића
И Ранчићеве стихове
У настајању

Уселио се немир
Као кад пред путовање
Брзо пакујеш кофере
Несигуран да ли ћеш
Ухватити посљедњи лет

Ноћ се одужила и траје
Пријети да вјечно остане
Да ме завије ил помете
Из живота заувијек
А добијао сам охрабрења

Упутства опрезно изречена
И драгоцјене савјете
Ал једно је оцјена са стране
А друго подрхтавање
Док болне ране крваре

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 29. август 2014.

Litvakus

Мирослав Б. Душанић: Живци



Живци

више се нема куда отићи
од себе побјећи не могу
а са људима одавно не причам
немамо ништа заједничко
понекад попричам са Господом
уствари ја му се пожалим
како ми туђина живот омеђила
да ми срце завила у тугу
сваким даном за слободом јечи
да ме соба држи као роба

а никог нема да ме ослободи
сви пријатељи остали на југу
и како изван имена и ријечи
ништа не посједујем
кажем му и мртвачки сандук ће
неко морат за мене да купи
а он мученик стрпљиво саслуша
и ћути – још и данас ћути
које он има живце ...

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Катарина Киковић Јовић: ГОЛИ ОТОК



ГОЛИ ОТОК

Отац је остао без иједног зуба
и сада је као беба
дајем му само средину хлеба
и понекад ноћу
летећи над крововима
тражим њих које је сламао
по камењу
отечен и го од суза


Катарина Киковић Јовић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Дејан Ђорђевић: Збуњена песма



ЗБУЊЕНА ПЕСМА

Чудна нека времена
Да чуднија не могу бити
Сви немају, а сви ћуте
Сви су задовољни, а свима треба
Родитељи једу чоколаде својој деци
Професори краду оловке ученицима
Лекари сирупе за кашаљ пацијентима
У судовима израђују бесплатне семинарске
За студенте Политичких наука
Полицијске станице се реновирају 

На градилиштима нема цемента
Зидају се цигле, блатом
У селима редовно искрвари
По нека свиња или овца
Сви ћуте, нико не говори
Свима је јасно, нико не разуме.
И овог лета ће бити претопло
Базен још није спреман за купање
Код фризера одлазим редовно
И сређујем браду
Ко зна? Можда нас поново мобилишу
Сутра је рођендан мом псу
Можда напишем песму о лајању
Ако већ није касно.

Дејан Ђорђевић

(Огледало, Гимназијски магазин бр. 5-6; Лебане, 2012.)
 

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 28. август 2014.

Менсур Ћатић: Отац



ОТАЦ

сједимо на клупи од искривљеног дрвета
што је давно изрезано у кундаке
и сад сања само себе
авлију, трешњу и мјесец

лебди као неразумљив знак
стављен изнад пјесме
писане на брзину
с пуно вјере у ријечи

ноге и руке су му од гранчица
палих по њој

очи му свијетле
као небо иза срушених кућа


Менсур Ћатић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Борисав Бора Станковић (* 31. март 1876, Врање; † 22. октобар 1927, Београд)


Aко те подведем да видиш како
изгледа иза сцене, ти више нећеш
пожелети да гледаш представу!

Бора Станковић




Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 27. август 2014.

Станимир Трифуновић: Шар-Планинска тишина четврта



Шар-Планинска тишина четврта

Завичај је тамо где те више нема
У немутираном гласу који лебди детињством
И успаванкама које јече у крошњама дивљих трешања
У којима се још отац скривао…
У дворишту обраслом тишином
Где нико више не улази
И одакле се не може изаћи
Од ројева уздаха
Где се речи згрушавају у мук
И ветар чешља празнину…
На истом оном месту
Где су некада летовале санке
Завејан је завичај

Станимир Трифуновић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Боривоје Секулић: Дивна везе перунике



ДИВНА ВЕЗЕ ПЕРУНИКЕ

Где је Дивна?
Везак везе.
А шта везе, дивотница?
Везе дарак који крије,
везе цвеће најмилије
по кошуљи свога дике,
везе плаве перунике.

Што не везе друго биље,
лале, смиље и ковиље?
Што не везе руже бајне,
различке небески плаве?

Перунике да га штите
од громова из облака
и од муња из очију
заљубљених девојака.

Боривоје Секулић



Фотографије: Галина Николова (Варна/Бугарска)

Мирослав Б. Душанић: Заслуга



Заслуга
 

Не може се о свему пјевати
нешто мора и да се исплаче
 

И то је несумњиво тачно 
али ... 

Зашто је скоро увијек
све опјевано лична заслуга
а исплакано Божија воља

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Francisco Goya: Los Caprichos, no. 70