понедељак, 28. јул 2014.

Мирослав Б. Душанић: Божанска присутност

Душанића тук

Божанска присутност

Тјеши ме пријатељ
да су моје стопе још видљиве.
 

(И вјерујем и не вјерујем.

 Е је тако од Бога суђено
а сила је у Бога вишњега.)

Мирослав Б. Душанић


Појезна (поглед са гробља)

Фотографије: Перо Васлић

Видовдан 2014. - Хилдесхајм (5 фотографија)






Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 27. јул 2014.

Роберт Музил: Занесењаци (фрагмент)

* 06. новембар 1880 - † 15. април 1942

Објаснили су ми да постоје људи очију, ушију и мишића, а они се међу собом разликују одређеним грешкама, тајним за лаике. Рекли су ми да песници, откако постоји свет, увек само користе исти, прилично мали број мотива и да никада не могу пронаћи неки нов. Рекли су ми да се формат који тобоже тако својеглави уметници дају својим сликама продужава и смањује према сасвим одређеним правилностима, ако пуштамо поглед да прелази преко векова. Да љубавници кажу увек исто, то је познато. У лето број порођаја расте, у јесен број самоубистава.
Рекли су ми да је све то као са запењеним крунама таласа: само лаик верује да је то бело пребацивање таласа једних преко других неко огромно кретање које све даље напредује; међутим, обмањује нас само неколико прскотина, а целина тапка на месту и привидно ствара научну криву линију не померајући се. Зар да човек сам од себе прави будалу? Чинимо нешто, а то је потајан закон! Просто не можемо издржати кад знамо да ће се све то једном тачно знати, а ми сами то још не знамо!

Роберт Музил

Мирослав Б. Душанић

Љубомир Симовић: Истина о планинама



Истина о планинама

Ми смо границу држали иза облака!
А јутрос нам је осванула на прагу!

Оном ко је унутра не да напоље,
оном ко је напољу не да унутра!

Кланицу је оставила без сточне пијаце,
рибљу пијацу је оставила без реке!

Граница ми прелази и преко трпезе:
кашика у једној држави, чорба у другој!

Где је почињала даљина, сад је рампа!
Скраћени су сви путеви и летови!

Ширине се сузиле, висине смањиле!
Нестали су нам са видика Алпи,

нестали Анди, нестали Хималаји!
Па шта ако су нестали Хималаји?

И са Забучја можеш довући дрва!
Па шта ако су нестали Анди и Алпи?

Види ли се с врхова планина
даље него с врхова ових мрва?

Љубомир Симовић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Пјесме су ми крици



биле су свратишта
биле су света мјеста

у њима била љубав
и њежност
у њима огањ и сан

и одоше
свака својим путем
однесоше душу

пјесме су ми крици

машем
испред кућног прага
и ћутим

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 25. јул 2014.

Владика Николај Велимировић




Господе, помилуј оне који су на власти, трипут
ти се молим, јер су у опасности да постану насилници.

Господе, помилуј оне који су у богатству, трипут
ти се молим, јер су у опасности да постану раскалашни.

Господе, помилуј сиромахе и сирочад, трипут
ти се молим, јер су у опасности да падну у очајање.

Господе, помилуј оне који су са светским знањем,
трипут ти се молим, јер су у опасности да
себе обоготворе, а тебе забораве.

Владика Николај Велимировић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Тоде Николетић: Корен



Корен

Свако стабло има корен
Свака стаза свој почетак
Од пупољка свет је створен
Цвет је прво био цветак.

Океан је био река
Река поток пун слободе
Све је пошло издалека
Од обичне капи воде.

Птица да би била птица
Мрави да би били мрави
Створени су из честица
Сачињени од љубави.

Кућа да би била кућа
Пуна среће - пуна жеља
Почиње од надахнућа
Па тек онда од темеља.

Све почетак негде има
Или расте или цвета.
Љубав кажи пољупцима
За лепоту целог света.

Тоде Николетић


Мирослав Б. Душанић

четвртак, 24. јул 2014.

И на крају живота... "Дипломатска маска" одбачена?

* 09. октобар 1892 - † 13. март 1975

Ни богова ни молитава...

Ни богова ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвен шапат у себи.

То се моја стара и вечно жива жеља
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно

Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободна даха.

(Београд, 1973)

Иво Андрић


Мирослав Б. Душанић

Неђо Осман: Да будеш или да не будеш Циган си

Nedjo Osman (Nedjdret Osman)

Да будеш или да не будеш Циган си

Да си први
да си последњи
да ореш
и канале да копаш
и руке да љубиш
и вино да точиш
и около наоколо да трчиш
у коло никад не можеш
и опет на крају
Циган си




Да си први
да си и последњи
да гураш
и носач да будеш
и да свираш
и да лепо певаш
и у срце да дираш
и около наоколо да трчиш
у коло никад не можеш
и опет на крају
Циган си




Да си први
да си и последњи
и снегове да растопиш
и паркове да озелениш
и воду да носиш
и као птица да играш
и около наоколо да трчиш
у коло никад не можеш
и опет на крају
да будеш
или да не будеш
Циган си

Неђо Осман






 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 23. јул 2014.

Михаил Булгаков: Будуће перспективе (фрагмент)

* 03. (15.) мај 1891 - † 10. март 1940

Битанге и безумници ће бити прогнани, растерани, уништени.
И рат ће се завршити.
А тада ће земља, окрвављена, разрушена, почети да се диже... Да се лагано, тешко диже.
Они који се жале на „премор“ биће, нажалост, разочарани. Јер ће морати да се „преморе“ још више.
За прошлост ће морати да се плаћа немерљивим радом, суровим сиромаштвом живота. Да се плаћа и у пренесеном, али и у буквалном смислу те речи.
Да се плаћа за безумље мартовских дана, за безумље октобарских, за самосталност издајника, за развраћање радника, за Брест, за безумно коришћење машине за штампање новца... за све!
И ми ћемо то платити.
И тек када већ буде врло касно, ми ћемо поново почети понешто да стварамо, да бисмо постали пуноправни, да би нас пустили поново да уђемо у версајске сале. Ко ће видети те светле дане?
Ми?
О, не! Наша деца, а можда тек и унуци јер је размах историје широк, и деценије она исто тако лако "чита", као и сваку годину понаособ...
И ми, представници несрећног поколења, умирући још увек као јадни банкроти, бићемо принуђени да кажемо својој деци:
- Платите, платите поштено, и сећајте се вечито социјалне револуције!

Грозниј, Грозни, 13. (26.) новембар 1919.

Михаил Булгаков 

Мирослав Б. Душанић

уторак, 22. јул 2014.

Исидора Секулић: Молитве у малој Топчидерској цркви (фрагмент)

* 16. фебруар 1877 - † 05. април 1958

Не вапијем, Господе, не ударам се у прса, не усправљам руке пред упаљеном воштеницом. Стојим у мирном кутку црквице стиснутих зуба и песница, јер су то моји човечански знаци страшног напора да се обрвам, оборим, ситно и мекано самељем. Када будем ситна као сиви морски песак Твој, онда ћу се даље трошити, Господе, да постанем још сивља и лакша, као магла, тај чудни, најпролазнији гост на земљи. Али, знај, Господе, стићи ћу камо сам пошла, доћи ћу Ти! Бићу пред Тобом међу последњима, најситније самлевенима, маглено сивима, такорећи осуђена да ишчилим, али ћу Ти доћи, Боже, јер ми је пут један.

Исидора Секулић

Мирослав Б. Душанић

Вл. Николај Велимировић: Молитве на Језеру (фрагмент)



Укрштају се путеви синова људских, и сукоб је неизбежан. Јер једни ходе ка Истоку а други ка Западу. Господ је милостив, и шаље ангеле своје свима.
Пуна је душа моја мученика као плодна њива пшенице и кукоља. Једни су окренути ка Истоку а други ка Западу.
Шапћем души својој у поноћи: докле ћеш се распињати између раја и пакла? Сабери се, и крени тамо куда су мученици праве вере ходили.
Шапћем суседу своме у зору: не ударај сувише утрвеним путем, јер многе лешине смрде око њега. Хајмо стазом уз планину, која је врлетна но која не заудара лешинама.
Шапћем јутром и вечером вама, мученицима праве вере: молите се Богу за нас.

Владика Николај Велимировић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 21. јул 2014.

Менсур Ћатић: Писмо Марији (фрагмент)



нека се млада жена синоћ
уселила у моје пјесме
и рекао сам одмах, госпођице
то нисам писао за вас
и вртио сам главом овако..
не, овако као лимени
хороз на крову
кад му вјетар запуше
у хладан кљун
али она се само окренула
и зажмурила, покријте ме нечим, рекла
као да одувијек живи ту
и све ћу вам испричати
кад се пробудим
покрио сам је твојим капутом, Марија
...

драга Марија

пишем ти можда само
како се у дубоку шуму
рањено враћа одрасло лане
мислећи да је смрт вучица млада
коју је снило пољубити некад..
пишем ти јер не знам кад смо се срели први пут
и зато никоме никада не причам о теби
само се сјећам
сјећам се да је небо било тако плаво
прозирно и дубоко
да сам голим оком видио венеру
и босим ногама кренуо плесати за њом
и онда смо се окретали  и окретали
(знам да се сада смијеш)
у смјеру посве супротном од разума
све док нисам угледао твоје очи
и схватио да стојиш испред мене
да си се вратила

пишем ти зато што је падала киша
и мирише и сада озон
као да је небо опрало зубе

пишем ти јер сада слутим у исто вријеме
и пољубац и смрт
...
пишем ти јер се сјећам времена
кад нисмо могли спавати
колико је громогласно ноћу бехарала
наша трешња у сусједству
а јучер су ме једва пробудили на улици
док сам шетао, неки демонстранти

узвикивали су: Слобода, Мир, пјевали
и ја сам викао из свег гласа
Марија, Марија..

Менсур Ћатић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодорвић: Писмо о томе



Писмо о томе

НИЈЕ ли и Књига моја
Само кап у океану књига
А ја сам у потопу
Кап из кише само
За писмо о томе
Из које вапи Глас

Коме

Ил је Књига моја
Зрно песка у пустињи
Што сваким зрном – књигом
Пустош света увећава
И бива видик
И бива јава

Свему

Не хајући за књигу
О томе
Што се у тишину
Свету света слегла
После свега


Сићево, 24. јул 2003.


Мирослав Тодоровић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 20. јул 2014.

Леонардо Шаша: Басне о самовласти

* 08. јануар 1921 - † 20. новембар 1989

Басна о самовласти (фрагменти)

Покрај канаринчеве крлетке кућни је мачак тумачио пријатељу који му је дошао у посјет: »Било би ми итекако драго појести га. Али за сада и не покушавам; пјевање му је предивно, често ублажава моју нагомилану досаду«.

* * *

У траг, који су за собом оставила кола, дјеца оставише измучена жапца. Првим колима која наиђоше, на смрт уморно магаре успије скренути котаче из бразде. Наслутивши жапчеву муку, магаре не имаде храбрости згазити га. Разочарана дјеца потрчаше ставити га на трачнице. Када влак изненада дотутња, жабац помисли:
»Стварно се не смијем жалити на напредак«.

* * *

Мајка се јако журила да врапчићи, још без перја, почну летјети. Угледавши пса у засједи испод стабла, најлукавијем врапчићу паде на ум опака сумња: »Наша мајка нема воље подизати нас; можда би се осјећала слободнијом, да ми паднемо у раље овоме псету«.

* * *

У мишоловци, једној од оних мишоловки налик крлетки, миш стајаше миран, досађујући се и негодујући. Човјек уђе у кухињу и стаде га гледати. Када им се погледи сусретоше, миш схвати да човјек смишља како ће га убити. »Јадник«, помисли, »размишља више од мене који морам умријети«.

* * *

Био је пун мјесец; вртларев пас и кунић, одијељени бодљикавом жицом, мирно су расправљали. Рече кунић: »Ти поврће не једеш; господар те држи на мекињама и батинама. Ноћу би мирне душе могао спавати, оставити ме мало на миру између поврћа и лубеница. То што ме плашиш не значи да си у бољим увјетима од мене. Морали бисмо се побратимити«. Пас га је слушао лијено опружен с њушком на шапама. А онда ће: »Истина је то што кажеш, али мени нема већега ужитка од тога што те плашим«.

* * *

Пун огреботина и рана, стари коњ се није приближавао јаслама осим када би се мазга удаљила. А мазга је мислила: »Истина, твоја је раса чиста; али сијено које једеш оно је што ти га ја оставим«.

Леонардо Шаша
(Leonardo Sciascia: Favole della dittatura; Пријевод: Твртко Кларић)

ISBN: 9788845913419

Екатерина Леонидовна Таубер: Стихи

* 20. 11. (03. 12.) 1903 - † 06. 11. 1987

Панчево

Пустая улица легла
Геометрической прямою.
По ней течет ночная мгла
Неторопливою рекою.

В домах же комнаты тесны,
В домах же пышные перины
И задохнувшиеся сны
У ног усталости звериной.

И скука многих сотен лет,
Привычная, почти родная,
Как тараканы, как обед,
Как эта яблонька худая.

Екатерина Леонидовна Таубер


Мирослав Б. Душанић

Затишье

Прелестны дни и куст прелестен белый
На пустыре, где солнце припекло,
Где только мошки кружат ошалело,
Где, как алмаз, разбитое стекло.

Где тайну мест блаженно-нелюдимых
По-матерински лето стережет
В той свежести утерянной, любимой,
Что раем человек зовет.

Екатерина Леонидовна Таубер


Мирослав Б. Душанић

Симо Матавуљ: Пилипенда (фрагмент)

* 12. септембар 1852 - † 20. фебруар1908

Пилипенда (фрагмент)

Мисли су му се врзле по глави... Питао је Пилипенда Бога:
- Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш бједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!...
У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живописан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост ипак превјери! Назва Бога Пилипенди и додаде:
- А јадан Пилипенда, смрзну ли се?
- Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио!
- А јадан, а што ти... а што се ти не би уписао?
Пилипенда одврати.
- Валај нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље!
Кљаку и друговима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати:
- Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него ...знаш ...докле изимимо, докле спасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!
Пилипенда пљуну.
- Ја незнам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!
Кљако се намршти, те ће опоро:
- Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!
Пилипенда стаде и викну:
- Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће, и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти...
Кљако га прекиде.
- Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!
- А пасји сине, - викну Пилипенда измахнувши штапином... - чекај да ти притврдим ту вјеру!

Симо Матавуљ

Мирослав Б. Душанић