уторак, 21. октобар 2014.

Мирослав Тодоровић: ЗРНО, БИБЛИЈА

Мирослав Тодоровић

ЗРНО, БИБЛИЈА

Песнику, Мирославу Душанићу

ДРЖИМ на длану зрно
(Или ме то зрно на плећима мојим носи
У другој слици чује се овај призор)
Зрно свезнало што све памти
Све хранило
Путоказ свему било

Горска река историје тече
Кроз библију зрна које држим на длану
Ово мало зрно пшенице
Веће од сваке планине

Прође путем праисторија
Црну рупу миленијуми населише
Поново Вавилон-ска кула зида
Виртуелна с друге стране вида

Прођоше списом векови
И народи многи у јаругу таме
Из зрна пепео тишине чуо се
Над књигом овом смењивали
Векови – Ноћи Дани на начин траве

Држим зрно на длану
Виделом светли пуна песма
Без краја
Све повезује дахом земаљским држи
И кад раздваја
На окупу свеТ држи спаја

Све што је било
У зрну зрном сјаји
Што се изгубило
У зрну се пронашло

Мотрим како кроз зрно
Пролазе векови како
Народи у Реч замичу
О зрну у зрну будућу у древној
Живе причу

Мирослав Тодоровић


Мирослав Б. Душанић

Борис Рижиј: У Русији се растаје заувек

* 08. септембар 1974 - † 07. мај 2001

* * *

О чему ћуте камења склиска?
Зашто је на ћутање глува, тиха
Земља? Њихова ми је тежина блиска.
А што се тиче самог стиха –
У њему је увек важније ћутање
Од тога има ли риме или не.
Шта је реч? Тек очекивање
Лепореке тишине.
Стих се разликује од прозе
Не само зато што има речи мало.
Рано јутрос сам с камена сузе
Длановима топлим обрисао.

Борис Рижиј

/Пријевод са руског: Светислав Травица/

ISBN: 9788691287559

Са длана, циганко, хоћеш ли умети
Изгатати ми судбину клету?
Циганка рече: ти ћеш умрети,
Такви дуго не живе на свету.
Биће ти туђи син и женица,
Другови ће непријатељи постати.
Питаш ме шта ће те убити? Кривица.
Ал ти је ником немој дати.
Зашто сам крив? Јер си жив! -
Смешка се и гледа ме у очи.
Са пијаце трешти познати мотив
И пресијавају се небеса у ноћи.

Борис Рижиј

/Пријевод са руског: Светислав Травица

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 20. октобар 2014.

Мирослав Тодоровић: ТЕРЕНСКА СВЕСКА



ТЕРЕНСКА СВЕСКА

Суштина није у злату свечаних сала и одаја
Него у патњи сиротиње
и јаругама развалина
                                                    А. Тарковски


ЖИЗНИ ПАТНЕ СЛИКЕ СКУЋИШЕ

Теренску свеску лутних адреса
Судбо грдна земља тврда високо небеса
У пустоши вас век случише
 

Кућевници голи Слика се томила
У маглици затљате силуете
Призори заторни прича је домила
Књигу жизни Грдне сцене сплете
 

Поскитане скраси песма душе
Жалобна истина – Худе слике
За причу нема се каде Расуше
Се сећања памти невољнике
Теренска свеска лутних адреса
Мучи земља ал не маре небеса

1970 (1990)
 

(Свети мученици, 1998)

Мирослав Тодоровић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јован Бојкић: Елегија



Елегија

Прошли су дани моје cpeћe лепе,
Блаженства мога и љубавног миља,
Живота мога увело је цвеће
Ја стојим ево без мете, без циља.
K'o када олуј у јесен захуји,
Кроз празне груди тако уздах лети,
И ваља дрвље непознатих страсти,
И тресе лишће успомена свети.
Разум ми каже, да се махнем свега,
Да предам прошлост мртвом забораву,
Да кидам нити љубавнога веза
И гордо дигнем малаксалу главу.
Ал' срце моје, слабо, непослушно,
За њоме јоште, јоште силно бије,
И око моје, мутно, непослушно,
За њоме јоште грозне сузе лије.
Ох, ал бих вол'о, да ме нема жива!
Да ми је пасти у крваву боју!
И гуслар слепи да уз гусле пева
Јунаштво мушко и срчаност моју!
Па песму славе нек и она чује!
А дотле гавран нек ми на леш прне
И нек ми срце непослушно кљује,
И нека пије моје очи црне.

Јован Бојкић

/Пјесма је преузета из Никола Маширевић: Успомене и цртице, у којима налазим и нформацију да је пјесник родом из Сремске Митровице, да је умро на Пештанској клиници у 26. години свога живота, од неке болести на бубрезима. И да је био оплакан од тадашње омладине, Текелијанаца, коншколара и његових пријатеља. Његов брат је 1899. године сакупио и издао све његове пјесме, а предговор за ову малу збирку је написао професор Јован Грчић. Издавач је Српска штампарија Светозара Милетића - Нови Сад./



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бошко Ивков: О даљинама



О даљинама

зуји тишина ноћног сата.
смрдљиве крпе минулог дана
распадају се у глави,
гарави возови крви
разносе их у престонице
и далеке провинције тела:
трују ми срце, бубреге,
заслепљују вид.
од отровног талога дана
коса ми седи, нокти отпадају,
душа ми се кобно
нахерује на смртну страну.
још само ме синоћна кратка,
тамна лектира,
стихови рилкеа,
држе будног и бодрог.

то бива тако:
мрачан се вратиш
из сунчаног дана
да би се светло и ведро
измио у горкој светлости
тавних стихова.

и,
шта је ту нестварно?

привидна јава дана
у сунчаном пљуску
ил' пригушене, штедре
светлости што зру у мастилу?

а једино једно једино
доиста знам:
да би ваљало устати
у летње јутро,
па се, бос, ленијом,
по прашини,
низ биље у роси,
под светлим тичијим кликтајима,
упутити у даљине,
у којима ме не чека
наум и сврха.

у даљи којима
није разлога ни имена:
у оне које никако
да досегнем,
као да и не постоје.

Бошко Ивков



Фотографија: Мирослав Б. Душанић

недеља, 19. октобар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Није ме брига


Није ме брига

Пуштам да праве царства и гозбе
Да кличу и да се славе
Ја се не уклапам ни у једну причу
За мене су и сонети окови и браве

И како год да се са мном опходе
Дух ми из навике извору хита
Тамо гдје су бистре воде
Гдје је она љековита

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Станимир Трифуновић: Не плачи Сергеј (Сергеју Главјуку)



Не плачи Сергеј (Сергеју Главјуку)

Не плачи Сергеј
Мили мој
Тек муком завеј
Тишину које се бојимо
Сузама је само ројимо

Не плачи Срегеј
већ почуј

Векова наших
Уздаха хуј
Почуј

Нем и свладан

Ко зна
Можда зато
Сибир је хладан

И несанице наше
Што јоште нису догореле
Можда ноћи су петроградске
Беле

Не плачи Серјожа
Уштављена је ова кожа
Плодно ће ове њиве
И благородно ове шљиве
Ветрове да надживе

Док
Кроз лобању сутона
На једној шини путујемо
Од сузе више истине има
Једино у тишини

Како би добро било да је не чујемо

Станимир Трифуновић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Александра Мариловић: Козак


Козак

На бескрајним путевима гријеха,
душа је само Козак на
црном коњу
Улицама неисјечена магла
На шољицама за кафу
исписани стихови
за добро јутро
Дрвореди људи стоје нијемо
Макови се разбуктали
Потпуно полудјели:
супростављају се Сунцу.
Неком пролазнику спазих
у оку птицу
Слетила ми на главу
док сам спавала…
Чисто да знате…

Александра Мариловић


Ilya Repin: A Laughing Cossack (A Study). 1890

Нада Петровић: Одзив



Одзив

Твојим ћу зубима
Небо позобати
Испљунућу ти сунце
Пред ноге
Табане да ти огреје
Газићеш по врелини
Играћеш по прашини
Нећеш ти мени
Одзиве у невреме

Нада Петровић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јован Дучић: Дубровачки мадригал



Дубровачки мадригал

Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу,
Играћемо опет бурни валс, кô прије,
С радошћу на лицу минућемо салу,
Као да никад ништа било није.

А затим ће доћи весели кадрили,
Музика ће страсна да хуји, кô бура;
Госпође ће бити у млетачкој свили,
Господа у руху од црног велура.

Затим ће властела у зборе да тону:
Млађи о јунаштву, песништву, и вину,
Старији о небу, о старом Платону,
И о сколастици, Светом Августину.

Ми ћемо, међутим, сести у дну сале
У меке фотеље, не слушајућ тезу,
И написаћу вам, хитро кô од шале,
Један тужни сонет на вашу лепезу.

Јован Дучић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 18. октобар 2014.

О судбо...



о судбо
недоплакана...

све мање дана
све више рана


Мирослав Б. Душанић

/У току су напади на мој блог, мени је отежан приступ... Ако не успијевате да читате прилоге, покушајте други пут. Хвала на разумијевању!/


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Арсениј Тарковски: Живот, живот



ЖИВОТ, ЖИВОТ

1
Не верујем у предсказања, не примећујем
Знаке. Ни од клевета, ни отрова
Не бежим. На свету смрти нема.
Бесмртно је све. Бесмртно је све. Нисам се
Бојао смрти у седамнаест година,
Ни у седамдесет. Толико је светлости и света,
Нема таме ни смрти на том свету.
Сви смо на морској обали,
А ја сам један од оних који вуче мрежу
Када дође плићак бесмртности.

2
Живите у кући - и она се неће срушити.
Призваћу било који век,
Ући у њега и саградити себи кућу.
Ето због чега су са мном ваша деца
И жене ваше за једним столом,
Једним столом за прадеду и унука:
Будућност се завршава сваки час,
И ако благо подигнем своју руку
Пет светлости ће остати крај вас.
Дане прошле тако јако
Оштрицама својим подупирем.
Ланцем спасенога мерим време,
И путовах кроз њега, као преко Урала.

3
Век за себе по својој мери бирам
На југу се прашина развејавала степом
Висок коров се разлистао; скакавци су играли,
Углачана потковица је својим сечивом пророковала,
И рекла ми као монах да ћу умрети.
Узео сам своју судбину и учврстио је у свом седлу.
И сада сам достигао будућност у којој сам,
И повукао дизгине као дечак.

Само ми треба моја бесмртност
Да би ми крв текла из времена у време.
Радо бих платио животом
За сигурно место, стално топло.
Не води ли ме то летећа игла живота
Кроз свет као конац.

Арсениј Тарковски

/Овај пријевод пјесме је објављен на онлајн-презентацији KULTIM - književnost, poezija, stvaralaštvo, kultura (Projekat književnog kluba "Branko Miljković" - Knjaževac). Ако кликнете на наслов пјесме, можете је прочитати у једном другом пријеводу. Нажалост у оба случаја нису наведени преводиоци, што је свакако велики пропуст./


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 17. октобар 2014.

Лајковања и лајања...



Нека ме „лајкују“! Од „лајковања“ се не браним. То је тренд, проћи ће како је и дошао... 

Проблем је традиционално „лајање“, а кад те „олају“ не помаже ти ни Часни крст. Зато ћу да покушам да се браним „дјетелином са четири листа“... „Усади ми се у око“ при шетњи, па је узех за сваки случај. Ако је по народској...


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Ишчуђавање



Ишчуђавање

и сад се као чудимо
што стално губимо

а само на почетку
били смо принуђени
а онда се брзо навикнули
узимали смо како су нам давали
и нисмо ни сумњали
ни провјеравали
као што ни данас не чинимо

а било је свега и свачега
и трице и кучине
шарених лажа око и од оца нације

а богами славили смо њега
великим словима га писали
све смо му давали
да нас у свијетлу будућност води
од уста дјеци одвајали
за њега смо и дисали и издисали
одрекли се и оца и мајке
и брата и сестре и комшије


због вођине славе и главе
ватре смо ложили
љубав и човјечност ритуално спалили
наше душе на ђаволски пладањ
положили
све смо у нама и око нас убијали
и у црно завијали
у крви смо газили и пливали
и тиме се хвалили и поносили

и сад се као чудимо
што стално губимо

а не тако давно
на самом почетку убили смо човјека

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Сречко Косовел: Двије пјесме



Једноставне ријечи

Волим те једноставне ријечи
наших крашких сељака,
волим их, о, више их волим
од вас, градаских пјесника.

Као да видим предио јасно
над тихом зеленом долином,
као да видим стијене и борове
који стражаре над долином.

Волим њихову оштру тишину;
попут храпавих руку
зову ме непрестано тамо,
изгубљено дијете…

Сречко Косовел

/Пријевод са словеначког: Јосип Ости/
 


Пјесма

Много је ријечи, много ријечи,
али сред свих је једна;
усред свијета
тако сама као та
уистину није ниједна, ниједна.

Као дрозд на Крас
у лаком лету долепрша
у јесењи час,
на ледини, иза борова
навикне се на пустош крша.

Ловачки пуцњи одјекују на ледини,
гледај, сад ће га устријелити.
По што си дошла, мисли, на Крас
у овај туробни јесењи час?
Пуцњи се губе у даљини…

Сречко Косовел

/Пријевод са словеначког: Јосип Ости/


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Слободан Бранковић: НАЛОГ



НАЛОГ

Погребни радник,
Кад добије умрлицу,
Смрт претвара у посао.

Копа два метра у дужину.
Нешто више од метра у ширину.
У дубину колико да стане живот.
Добар мајстор уклапа према броју година.

Душа кад је испуштена,
Сандук с телом лако клизне низ конопац.
Не затезати, полако попуштати...
Све најлепше о покојнику,
Док се не слије и суза коју закаснели пустио,
Ако већ није и грудвицу бацио.

Ново време тече кад лекар и поп обаве своје.
Комарац, не ђаво, последњи је
Који би и крв увампиреног...
Пре и него туђа земља прими уљеза
Као добровољног даваоца.

На крају, та вечита крвопија само је мрља
На образу пребега
С овог на онај свет.

Музика утихне.
Погребник слегне раменима,
Окрећући се новом налогу.

Слободан Бранковић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 16. октобар 2014.

Вилијам Шекспир: Сонет LV



Сонет LV

Нит мрамор, нит принчева златан споменик
Надживети неће овај моћни стих;
Јер кроз њег блиставије сјаће твој лик,
Нег кроз гробни кам, таван од времена злих.

Кад погубан рат све кипове сатре
И буне збришу из темеља палате,
Ни Марсов мач, нит рата хитре ватре
Сажећи неће живи спомен на те.

У пркос смрти и забораву злом
Ступаћеш даље; част ти овде одана
Допреће до ока потомству читавом
Што живот до судњег проноси дана.

Живећеш, док страшни не васкрсне те суд,
У стиху и у оку љубавника свуд.

Вилијам Шекспир

/препевао: Светозар Бркић/


Фотографије: Мирослав Б. Душанић