Мирослав Б. Душанић: ЗНАТИЖЕЉА

Мирослав Б. Душанић: Гријех

© by Milena Jovović - Jedan čovjek i jedna žena

Гријех

Тражећи један излаз - пут
у ритму једног опуштеног
успутног ћаскања
исповиједаш се.

И како свјетло пада
све се утапа једно
у друго.

Животна суморност умртвљује
и испуњава наш стан
док се небо
попут змије
склупчава у црну пријетњу.

(на Српски прeпјевао Аутор: Мирослав Б. Душанић)

Milovan Brkić: UMRLA JE KRMAČA

© by Blanca Juan Palau

UMRLA JE KRMAČA
30.6.2005.

Juče sam telefonom razgovarao sa majkom, koja živi u jednom podrinjskom selu. Telefonske veze su bile nekoliko dana u prekidu i ona mi je plačnim glasom i pored napora da sakrije svoju tugu, saopštila da nas je zadesila velika nesreća. Crkla je, iznenada, krmača praščara. To je za moju majku težak gubitak, iako u oboru ima još dve svinje po 90 kila. Moj trogodišnji bratanac, koji sa svojom starijom sestrom provodi ferije kod bake, priča mi kako je baka kukala na sav glas dok su komšije sahranjivale krmaču, u raku dublju od onih u koje ukopavaju posmrtne ostatke ljudi.
 

Hteo sam da utešim majku i ponudio sam da joj istog časa depešom pošaljem pare da može da kupi dve rasne krmače. Ona se, osetio sam, uvredila što nisam razumeo njenu muku. Njene staračke ruke su svakog jutra čistile obor, donosile vodu i hranu, da svinje ne budu gladne i žedne. Za njene godine to je veliki napor. Otišla je njena višemesečna muka i trud.
 

Pre mesec dana svratio sam kod sestre koja živi u okolini Šapca. Odjednom se namrači, gusti crni oblaci počeše da prete. Začuše se i plotuni protivgradne odbrane. Sestra, njeni ukućani i komšije, u grobnoj tišini izađoše na sokak. Svako od njih se pomoli Bogu da grad koji preti iz oblaka ne slisti letinu, njihove gradine, malinjake. Teškim i napornim radom oni prehranjuju svoje porodice, i kada to i ako u jednom trenutku nestane, oni se gube, ostaju bez nade.
 

Svako ko živi od svoga teškog i napornog rada s pažnjom se i ljubavlju odnosi prema svojim gradinama, procvalim voćkama, svinjama ili tovljenicima. Na ukopu uginulih krava, volova, koza i svinja u selu se skupi više ljudi nego kada se sahranjuju umrli srodnici. To je znak velikog saučešća za propali trud, utrošenu snagu i za muku.
 

Srpski tajkuni, koji su bogatstvo stekli pljačkajući znoj seljaka i radnika u svojim firmama i kompanijama, nemilice troše na automobile, kokain i bahanalije. Njima je žalije ako zagube pakovanje kokaina, nego da im pomre, recimo, polovina radnika najamnika. Direktor lozničke "Elektrodistribucije'' Miroslav Lukić isključio je mojoj komšinici, teško bolesnoj i sa dvoje maloletne dece, struju, jer nije platila. Poslao sam joj novac, ali direktor traži još, i ne da struju. Građani Srbije od dolaska Dosa na vlast, od svoje izvršne, sudske i komunalne vlasti imaju tretman gori nego životinje. Oni koji gaje svinje, obrađuju zemlju, sa većom pažnjom i poštovanjem odnose se prema svome stadu, nego što se naši političari, biznismeni i razni funkcioneri odnose prema građanima, dok vrše vlast, koja je, svuda u demokratskom svetu, samo servis za zaštitu interesa građana. Kod nas vlast služi da se izdrkava nad marljivim i vrednim seljacima, radnicima, činovnicima. Sada razumem tugu moje majke zbog gubitka krmače.

Хафиз

* око 1320. † 1389.

Први мудар човек, то је био Ноје,
Све невоље наше у вину сатр'о је.

Након њега дошле занешене главе,
Мудраци се зваше из Атене, Троје.

После сами свеци с мантороси црни
Да нам грехе наше бројаницам броје.

Сад већ опет треба какав потоп светски
Да подави све то – па да с' човек роди.
                                Ка што беше Ноје.

Хафиз

(из Јован Јовановић: Источни бисер (Нови Сад, 1861.)

Човек?

Мирослав Б. Душанић: Света Агнеса

O разрешите ми загонетку живота,
Ту премучну, прастару загонетку!...
Реците ми, шта означава човек?
Откуд је дошао? куда иде?
Ко станује тамо горе на златним звездама!

Хајнрих Хајне: Питања (фрагмент)

Albert Pinkham Ryder (March 19, 1847 – March 28, 1917)

Dead Bird

Milijana Ištijanović: Teil des Werkzykluses “SELF-CONCEPTION”, räumliche Intervention, 2010.

Fotografien © by Jelena Jovančov

Томас Бернхард / Thomas Bernhard

Мирослав Б. Душанић

то што размишљам о повратку

не значи још ништа

треба ускладити кораке

оставити иза себе године труда

угасити ватру

избрисати све трагове пепела

и прашине

Не умиру многи

Због једне кућице

У пустари

Или због сувог дрвета.

Не умиру многи

За пепео

Који ватра је био,

За вино

Смакнутог краља

Или спржена поља

Неког имања

На празник.

Не умиру многи

За неког другог.

Кад семе бубри и пуцка

И у пролеће

Смрт и птица

Небо зацрне.

Не, не многи.

Томас Бернхард

ISBN: 345819035X

Wild wächst die Blume meines Zorns
und jeder sieht den Dorn
der in den Himmel sticht
dass Blut aus meiner Sonne tropft
es wächst die Blume meiner Bitternis
aus diesem Gras
das meine Füße wäscht
mein Brot
o Herr
die eitle Blume
die im Rad der Nacht erstickt
die Blume meines Weizens Herr
die Blume meiner Seele
Gott verachte mich
ich bin von dieser Blume krank
die rot im Hirn mir blüht
über mein Leid.

Thomas Bernhard

African Abstract Cubist Paintings: Glover Darlington

Kwesi Brew: A PLEA FOR MERCY

* 1928. † 2007.

A PLEA FOR MERCY
 
We have come to your shrine to worship
We the sons of the land
The naked cowherd has brought
The cows safely home,
And stands silent with his bamboo flute
Wiping the rain from his brow;
As the birds brood in their nests
Awaiting the dawn with unsung melodies
The shadows crowd on the shore
Pressing their lips against the bosom of the sea;
The peasants home from their labours
Sit by their log-fires
Telling tales of long-ago.
Why should we the sons of the land
Plead unheeded before your shrine?
When our hearts are full of song
And our lips tremble with sadness?
The little firefly vies with the star,
The log-fire with the sun
The water in the calabash
With the mighty Volta,
But we have come in tattered penury
Begging at the door of a Master.

Kwesi Brew

Мирослав Б. Душанић: Сагледавање с поводом

Сагледавање с поводом

У реду, претјерао сам: У нашој земљи нема

диктатора, и нико није кукавица.

У њој нема ужаса, ни лудила. Вјерујте ми.

Ми мајсторски усклађујемо драмске

и психолошке набоје.

У нашој земљи је и неочекивано, очекивано.

(*Поента ове пјесме је сазнајно-утилитарног
карактера. Она предочава
да живот захтијева велике напоре и одрицања.
... И од мене, наравно.)

Мирослав Б. Душанић

Иво Андрић

„...Господе Боже, изнад свих облака,
пошаљи ми оштар мирис отровних
билина и сумпора и вулкана, резак
глас ноћних звијери и потреса и
грмљавина, неподносив сјај муња и
сунчева колута и морске плоче, оцат
и жуч и ма коју медицину, али ме не
засипај пепелом мојих поподнева,
него дај смисао и љепоту данима
мојим, јер гинем под твојим равнодушним
небом и искочих из своје извештале
коже од неуништиве и посвећене
глупости својих суграђана... Моји су
дани као карикатуре код којих је велики
труп на кратким ногама. Моје поподне је
дуго, без краја. Уједињено с вечером оно
чини комични труп мога дана. Оно се
леди и смркава и изгледа као да никад неће
проћи. Залуду је погледати на часовник,
залуду је шетати собом или читати; дан
лежи! – зове се уторак или сриједа – и
задаје бол у лубањи и оставља умор на
лицу. Невјероватно је колико се препати
свако поподне кад се ништа не догоди.
... Не зна се која су доба. Смркло се.
Боли ме чудан час између дана и ноћи...”
 
Иво Андрић

(По избору Анђелка Анушића, као увод тексту "Богородица Лепавинска" у Летопис Матице Српске, Књига 488, св. 6)

Стојан Богдановић: ТРУНКЕ

Перица Донков: Портрет проф. Стојана Богдановића (1994.)

21
Има људи које неће смрт. Има људи који скачу у смрт. Има људи који иду свесно у смрт. Има људи који стално изазивају смрт, а ни смрт није будала. Има људи који ходају по жици. Има људи који ми иду на живце. Има свакаквих људи, ал тешко је наћи човека. Сви људи иду у сусрет смрти.

Стојан Богдановић

Тадеуш Ружевич: Сећање на сан из 1963. године

Сећање на сан из 1963. године

Сањао сам

Лава Толстоја

лежао је у кревету

огроман као сунце

у гриви

рашчупане косе

лав

видео сам његову

главу

лице од златног таласастог лима

низ које се сливала

непрекидна светлост

одједном се угасио

поцрнео

а кожа његових руку и лица

била је храпава

испуцана

као храстова кора

упитах га

"шта треба чинити"

"ништа"

рече

кроз све црте

пукотине

заплови према мени светлост

поче се распламсавати

огромни зрачни осмех

Тадеуш Ружевич

Љубомир Левчев: Сутрашњи хлеб

Мирослав Б. Душанић: Бачен хљеб на улици

Сутрашњи хлеб

Некада сам прекоревао сина,
да не зна где се
купује хлеб.
А сада...
Он продаје хлеб.
У Америци.
У Вашингтону.
Обичним радним данима
предаје на Универзитету.
А суботом и недељом
продаје хлеб
на расксници авенија Небраска и Конектикат.

Бугарска њива је запустела.
Овдашње жене, које су
жњеле и храниле потомства,
одлазе као завршена песма.
Политичари играју мелодраму
"Ко је украо домаћу пшеницу?!"
Али остављају сличност између хлеба и човека,
скривену иза различитих имена,
различитих укуса,
а такође и цена је различита.

Мој син продаје хлеб за сендвиче,
рузмаринове погачице и пецива с маслинама,
питу "zaatar"
шпанску "семолину" са сусамом,
орахов, пшенични хлеб, посут сунцокретом,
италијанско "pane bello"
"паладин", умешен са маслиновим уљем, квасцем и
млеком,
кукурузни хлеб и хлеб од бундевиног семена,
турски хлеб и хлеб од облака...
Само бугарског
и јучерашњег хлеба нема!

Сваког дана остаје непродат
хлеб – прича ми син.
Дају да се увече узме.
Неки га убацују
У кесе...
И бацају...

Умор обара мог сина.
Хлеб продаје америчком сну.
(Те речи значе и "Америчком идеалу").
Боже, чујеш ли, мој те син нешто моли!
А опасно га проклетство као аура опасује.
Ако имам право на молбу –
На последњу жељу, Боже,
Уради оно што жели мој син!
После можеш и да га посиниш!
У Софији
У сумрак језде
Сенке старица.
Преврћу канте за смеће – скупљају хлеб.
Показују ми једну – била је професор
Историје и бугарског језика.
– Не жури! – каже. – Не узбуђуј се!
Она не тражи хлеб за себе.
Она храни
кучиће и птице.
Ове моје речи су такође храна
за кучиће и птице.

Боже! –
Зашто живим?
Зашто лутам сам по Родопима?
Зашто надничим по запуштеним бунарима?
Зашто се завлачим у пећине, затрпане људима?
Зашто ноћим на заветинама, којих си се ти одрекао?

Тражим пут
ка боравишту последњег чаробњака,
који је заборавио да умре,
али није заборавио тајну хлеба.
Не данашњег хлеба који се продаје.
Не јучерашњег, који се баца...
Тајна сутрашњег хлеба ми треба.
Хлеба, који се љуби.
Који хвата децу за руке
и враћа их кући.

Љубомир Левчев

Вријеме (фрагменти ведских стихова)

Мирослав Б. Душанић

5. Вријеме је родило небо горе

    и ове земље.
    Уздрмано временом
    оно што је било и што треба да буде, стоји.

6. Вријеме је еманирало земљу,
    у времену жари сунце,
    у времену су сва бића
    у времену око гледа.

7. У времену је разум и дах
    и име је у њему смјештено.
    Пролазећем времену се радују сва бића.

9. Њиме је покренуто, њиме рођено,
    у њему смјештено.
    Поставши брахманом
    вријеме носи свевишњега.

Бхргу: Вријеме, АВ, XIX, 53; Почеци индијске мисли,

уредила Р. Ивековић, БИГЗ, Београд 1981.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Кишан дан