 |
|
...Хтио је наручити флашу вина јер му се силно љубило. А ако већ не може њу, онда ће љубити чашу.
И чудно: већ први пролазници не зажељеше му ни добро вече. Заправо, они и не прођоше. Стајали су непомично као да га и не примјећују. Једна ноћна птица висила је у ваздуху и Путник је лагано спусти на земљу.
Након одређеног времена схвати да овдје или сви чврсто спавају или су зачарани. Одлучи мало прошетати и разгледати овај музеј ноћи. Затече успавене руже, дрвеће које крије љубавника под прозором. Затече лопове у крађи, лисицу међу кокошима. Заустављене сребрне зраке мјесеца а једну себи одломи и опаса као мач. Опази мачке на крову са покретима балерине. Лист у паду, па га лагано, сасвим лагано спусти на земљу и рече: труни у миру.
Примјети све скривене погледе и људе иза завјевјеса чежње. Препозна и све градске вампире затечене у одразу огледала.
Затече правду и неправду загрљене вјечним сном. Босо дјевојче, сада богату мираџику опремљену спремом сна. Пијанца заустављеног у тетурању и загледаног у бесмисао флаше. Пса чувара коме нестаде снаге да брани газду од сна јер и сам оста затечен у својој вијерности. Заустављени сношаји, свађе, глупости, смијех, туга...
Оста Путник као посљедњи човјек на свијету са српом мјесечине у руци. Оста позван да брани ни сам не зна кога од невидљивог непријатеља. А страже сна стајале су непомично и пазиле на град...
Александра Мариловић
◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊
* Истргнуто из рукописа у настајању
Фотографије: Мирослав Б. Душанић
